На граничним подручјима простирања једног етницитета или државе историја је углавном предодређена синергијом ратова, настојања за превладавањем сиромаштва, вишеструких миграција, укључујући породичне, саобраћајне, трговинске везе заједница лоцираних, у случају подунавског Ђердапа, на обалама велике реке и залеђу, иначе издашним у приведним потенцијалима-рудно и водно благо, шуме, путеви… у културном наслеђу чини се још и више.
Историчари старијих генерација, попут Милорада Екмечића, неретко указују на значај ”ђердапског колоплета” у смислу границе кроз чињенице да је ратовима Еугена Савојског, крајем 17. и почетком 18. века, створена основа политичке моћи Хабзбуршке династије, почивајућа на напорима за обједињавањем простора између Низоземске и Гвоздених врата на Средњем Дунаву (Ђердап), с тим да би то могло бити темељ каснијих циљева да се створи Велика Немачка, са целом Средњом Европом као немачком природном основом…смело би се рећи: данас Велика Европска Унија.
Аутор монографије је Ранко Јаковљевић