ЗНАЧАЈ СРПСКИХ ЗЕМЉОРАДНИЧКИХ ЗАДРУГА

• Српски прегаоци у Аустро-Угарској Монархији организовали су друштва да би окупљали српски народ и организовали га да делује као једна целина.
• Трудили су се да се повежу са сличним удружењима у суседним покрајинама.  Своју главну активност усмерили су на село где је тада живела већина српског живља.
• Владимир Матијевић  основао је 1895. Српску банку а 1897. Српско привредно друштво „Привредник” и Савез српских земљорадничких задруга.
• Друштво „Просвета” основано је у 1902. у Сарајеву у циљу подизања народне интелигенције, а све то у борби против туђинске превласти. 

Да би организовали српски народ под влашћу Аустро-Угарске Монархије прегаоци су радили на оснивању задруга Владимир Матијевић планирао је са својим пријатељима да оснује Српску банку као главно упориште српских привредника, да организује српске сељаке у земљорадничке задруге и плански уздиже српске трговце и занатлије. Српску банку основао је 1895. а 1897. Српско привредно друштво „Привредник” и Савез српских земљорадничких задруга. (1) Залагањем Матијевића и његових помагача основано је око 450 српских земљорадничких задруга. (2)

Друштво „Просвета” основано је у 1902. у Сарајеву у циљу подизања народне интелигенције, а све то у борби против туђинске превласти. На прогласу за оснивање Културног друштва „Просвета” у Сарајеву било је потписано 29 академски образованих грађана. Давали су стипендије за студирање на универзитетима у Аустро-Угарској Монархији. Касније су тражили од владе да могу да промене правила и да дају стипендије за студирање у иностранству. Од оснивања друштва српски свет постепено је увиђао корист од културе. После Анексије Босне и Херцеговине 1908. српски народ осетио је опасност и прегао је све снаге да се одбрани. Културно друштво „Просвета” имало је 1910. 6.500 чланова у Босни и Херцеговини. Основни капитал друштва био је 350.000 круна, а буџет за 1910. био је 105.000 круна. Основало је „Савез Српских Земљорадничких Задруга” и друштво „Привреда”. Оснивање друштава подстакла је приватна иницијатива и издржавале су се једино из приватних средстава. Радило је на оснивању српског централног новчаног завода у Сарајеву који се оснивао са 6,000.000 круна основног капитала. Од тога је требало у прве две године бити уплаћено 3,000.000 круна. Поређења ради до тада је радило у Босни и Херцеговини 18 српских новчаних завода са 2,645.675 круна основног капитала. Ристо Радуловић је у Реферату на Свесловенском конгресу у Софији одржаном у лето 1910 и објављеном часопису „Преглед” истакао о значају тих друштава : „Помоћу ових друштава моћи ће се с већим успјехом порадити да се српски народ Босне и Херцеговине што јаче просвјетно и привредно подигне. Просвјећен и културно јак народ моћи ће лакше одољети свима навалама са стране, којима је веома изложен.” (3) Према подацима из књиге „Аграрна политика у Босни и Херцеговини” од Ђорђа Крстића пре Првог светског рата било је основано 128 српских земљорадничких задруга. Удружиле су се у Савез српских земљорадничких задруга 1911. Пре  Првог светског рата било је у Босни и Херцеговини 26 српских новчаних завода са око 10 милиона круна, 5 милиона резервног капитала, и 8 милиона улога. Српска централна банка у Сарајеву одмах након оснивања 1912. од свог укупног капитала од 3 милиона круна ставила је на располагање  Савезу српских земљорадничких задруга око 600.000 круна а мало касније још 200.000 круна. (4)

Да  би  унапредила  привреду просвјетно-привредно друштво „Српска Зора“ у Дубровнику подстицала је оснивање  земљорадничких задруга  по  селима   и  штедионица  по  градовима и бавила се унапређивањем пољопривреде. Задруге су окупиле све што је било напредније међу Србима на Приморју. Подржавали су их и Срби католици и епископ Мираш. Кредитне задруге постале су центар привреде на приморју и подупирале су земљорадничке задруге. На челу покрета за оснивање задруга били су Луко Бона, Матеј Шарић и др. Рудолф Сарделић. Прва „Српска земљорадничка задруга” на Приморју основана је 1902.  у Боки Которској у селу Каменари. У првој половини 1904. основане су земљорадничке задруге у Главатићу, Главатима, Пријерадима, Мокринама и Ораховцу (у Боки Которској); у Ђеврскама и Кистањима (у Северној Далмацији). Уз помоћ Српске банке из Загреба и њеног прокуристе Стевана Крамате осниване су штедионице : Српска бокешка штедионица у Котору 1901, Српске штедионице у Задру и Дубровнику 1902, … . На  иницијативу  Српске  Зоре  основан  је  1905.  Савез  Српских  Привредних  Задруга  на  Приморју  са  седиштем  у  Дубровнику.

На Приморју Српске земљорадничке задруге основане су у местима : Ораховац, Главатић, Пријеради, Мокрине, Кумбор-Ђеновић, Камено, Главати, Градиште, Радованић, Режевић, Главица, Спич, Сутвари, Подострог, Кавче, Крушевица, Маине, Брајић, Кути, Мојдеж, Бијела, Морињ и Радовић. Продуктивне задруге (уљарске и рибарске) постојале су само у Боки. Рибарске задруге биле су Баошић и Свети Стефан. Уљарске задруге биле су Манастир Прасквица, Градиште и Режевић. Савез је извештај о раду уљарске задруге у Манастиру Прасквици штампао у свом листу „Српска Зора“ да послужи као пример другима. По управним општинама било је задруга (земљорадничких, продуктивних и кредитних) : Дубровник 2, Херцег Нови 9, Рисан 2, Котор 3, Луштица 1, Кртоли 1, Грбаљ 4, Будва 4, Паштровићи 7, Спич 1.

На  иницијативу Савеза  Српских  Привредних  Задруга  основана  је  1909.  у  Дубровнику  Централна  каса  српских  привредних  задруга  на  Приморју.   Управа  Централне  касе  1913. била је :  управник Луко  маркиз  Бона; Контролор С. Миљановић; Благајник Ђ. Марић; Чланови Мирко Комненовић, Душан Амановић. Савез  Српских  Привредних  Задруга  је  заједно  са  Српском  Штедионицом  у Задру, Српском  Штедионицом у Дубровнику, Српском  Бокешком  Штедионицом  у Котору, Српском Кредитном Задругом у Будви, Српском Кредитном Задругом  у Херцег-Новом, Рисанском Кредитном Задругом у  Рисну, Српском  Кредитном Задругом у  Книну, Српском Кредитном Задругом у Кистањама, Српском Кредитном Задругом у Скрадину и  Српском  централном  банком  за  Босну  и  Херцеговину  1913. основао  Српску  централну  банку  за  Приморје  у  Дубровнику. Сем оснивача банци је приступило 120 нових дружинара из редова српских  привредника.  На  оснивачкој  скупштини, 14 децембра 1913.  конституисана  је  банка  са  130  дружинара, са  уписаним  капиталом  од  500.000  Круна.  Банка  је  преузела  активу  и  пасиву  Централне  касе. На  челу управе  Банке  био  је  др. Антун  Пуљези.

Први  Збор  српских  задруга  на  Приморју  одржан  је   7 августа 1908.  у свечаној дворани српског певачког друштва „Слога” у Дубровнику. На њему је  учествовало  изасланство  задругарства из Србије на челу  са  Михаилом  Аврамовићем. Други збор одржан је у Книну 1908, Трећи у Котору 1910, Четврти у Дубровнику 1911, Пети у Книну 1912, Шести у Задру 1913. Седми заказан у Дубровнику за 25. август 1914. није одржан због Првог светског рата.(5)

Каснији патријарх Варнава је у јесен 1906. из Цариграда кренуо да обиђе српске земље. Путовао је из Цариграда преко Бугарске ка Србији. Посетио је на Приморју Дубровник, Херцег Нови, Котор, Цетиње, Подгорицу и Острог. Затим је путовао дуж Јадранске обале. У Цариградском гласнику писао је о својим утисцима : „… Идући улицом, нехотице се заустави поглед на натписе с великим словима : Срп. нар. Штедионица, Штедионица земљорадн. Задруге. Ово су савремене творевине Срба примораца. Оне њих уздижу на висину идеалних примера. Ствар није особито сложена, али зато је веома корисна. И за ово нам је потребно највише прегнуће и воља приморских Срба. … “. (6) Српска књижевна задруга, Матице Српске у Новом Саду и Дубровнику поклањале су своја издања Српској зори за задружне књижнице.

За првих седам година основане су 22 задруге (17 земљорадничких и 5 новчаних завода). До 1908. влада није хтела да призна Савезу Српских Привредних Задруга право на извршавање ревизија. До првог Збора задруга средства за рад обезбедила је Српска Зора. На првом Збору задруга представници задруга дали су потребна средства Савезу. У 1909. било је 22 задруге, а 1910. 29 задруга, које су имале 1.570 задругара према 1.310 у 1909. У 1910.  приступило је 378 задругара, а иступило 118 и то : умрло 29 задругара, иселило 21, својевољно иступило 31, искључено је било 50. По занимању било је : 1.396 земљорадника, 32 свештеника, 24 учитеља, 38 трговаца, 55 занатлија и 25 осталих.  Да читају и пишу знало је 789 задругара, тако да је половина задругара била неписмена. У задружним библиотекама било је 1910. 2.096 књига  и 108 листова. У току године било је  одржано 43 састанка са предавањима. (7)

У чланку „Четврти збор задруга”, у листу  „Дубровник” наводи се да је Савез почео са 22 задруге са 3.524 задругара, од којих је било 17 земљорадничких задруга са 721 задругаром. Већ 1910. било је 45 задруга са 4.021 задругаром, од којих 33 земљорадничке задруге са 1.570 задругара. Основали су 9 новчаних завода, и 3 продуктивне задруге, па је Савез обухватио све гране привреде.  Задругарство је утицало на ширење штедње, што се сматрало првим условом народног благостања. Земљорадничке задруге радиле су и на просвјећивању народа. Кроз три задње године одржана су 84 састанка са предавањима; примиритељни судови решили су знатан број спорова, а неколико задругара похађало је анафабетске течајеве. Савез је за три године одржао 5 задругарских течајева, које су завршили 71 слушалац. У чланству Централне касе било је 41 задруга. На крају чланка истакнуто је : „Надамо се с тога, да ни наша народна интелигенција ни наши задругари не ће пропустити ову пригоду, а да се не састану и не поразговоре и договоре о привредним народним потребама, држећи се оне : „Договорна браћа кућу граде.” (8)

     Четврта редовна главна скупштина Савеза  српских  задруга  на  Приморју одржана је 8 августа 1911. Председник Савеза Луко маркиз Бона отворио је збор. Поздрављајући изасланике, оцртао је успехе трогодишњег рада задругарства. За перовођу именовао је Уроша Давидовића, а за овјеровитеље Јова Перића и Николу Ђукића. У одбор за преглед рачуна били су једногласно  изабрани Јово Берић, Лазар Бронзић и Марко Кадија. На збору је расправљано о општем извештају управе. Дата је разрешница  управи и секретару за претходно пословање. Донета је резолуција којом су позвали народни посланици  да сву своју пажњу посвете задругарству и његовим потребама. Пошто је истекао трогодишњи мандат управе, изабрани су у нову управу као председник  Луко маркиз Бона, а за чланове управе Антун Сухор, Кристо Доминковић и Душан Бабић. Расправљано је о награђивању задружних пословођа. После завршетка збора одржана је скупштина Централне касе. Расправљало се о ублажавању оскудице због суше. На скупштини председник је прочитао телеграфске поздраве од Главног Савеза Српских Земљорадничких Задруга у Београду, од Савеза Српских Земљорадничких Задруга  у Загребу, од Српске Штедионице у Задру, од  Српских Земљорадничких Задруга у Бискупији, Мокромпољу и Радунићу и од  Срба учитеља, који су били у Сплиту на курсу за цртање. После скупштине Централне касе одржана је скупштина „Српске Зоре”. Расправљало се о подели стипендија и намештању шегрта. У Управни одбор Српске Зоре изабрани су  др. Стијепо Кнежевић,  прота  Сава Барбић,  Кристо Доминковић, Михаил Милишић, Јово Бердовић,  Антун Сухор, Стево Љубибратић сви из Дубровника; Богдан Добрић из Бенковца, Сава  Ђ. Омчикус из Книна, Јово Баљак из Задра, Никола Скочић из Шибеника, Шпиро Цвјетковић из Кистања, прота Јован Бучин из Котора, Мирко Комненовић из Херцег Новог и Милан Петровић из Будве. За ревизоре „Српске Зоре” били су изабрани Ђуро Марић, Лујо Бруер-Гаљуф и Август Минчек. У вече су сви изасланици са скупштинарима Српске Зоре били на заједничкој вечери у хотел Империјал, уз концерт Српске Музике. (9)

На VI збору задруга одржаног у Задру 6. септембра 1913. размотрио је савезни председник Луко маркиз Бона дотадашњи развој задружног покрета: „Било је то 1908.г., дакле назад равних пет година, када су се први пут сакупили представници нашег задругарства. Ко је том састанку био присутан, сјећаће се, с каквом је скепсом саслушан оптимистички извјештај управе Савеза, сјећаће се, да су приједлози управе тада прихваћени само онако, да се не рекне: ми би радили, али нам Ви не дате. Сада, послије кратких пет година, видимо да је оптимизам управе био у праву. Од ондашње 22 задруге данас смо дошли до 56, које послују и боље или горе успијевају готово по свим селима и мјестима, у којима има српског елемента.  …. имамо нашу Централну Касу, која у границама могућности подмирује новчане потребе нашег задругарства. Без ње би наше задругарство било зачмало, а можда и пропало у тешким кризама, које је морало да преброди кроз тешка прошла времена. Видите, дакле, да се ипак може радити, да се успјеси могу постићи, ако само сви радимо са пожртвовањем, са одушевљењем, као што смо до сада радили. Постигнути успјеси нијесу заслуга појединца, него свих оних скромних радника, који су све своје силе уложили, да што боље изврше повјерену им дужност. Стога им свима у име свега задругарства одавле најискреније захваљујем, …“. О кредитним задругама изјавио је Луко маркиз Бона : „Са задовољством морамо истаћи, да се рад ових задруга никако не коси са радом земљ. задруга, шта више ове задруге подупиру рад других и тако све задруге у сугласју раде на побољшању кредитних и привредних наших прилика.“ У задругама су већином пословође били учитељи или свештеници. Ако би били премештени у друго село, у задрузи је  све стало, јер остали нису умели да наставе започети рад, а село често пута не добије свештеника или учитеља. Савез је препоручивао задругама да се писменији сељаци бирају за пословође, а да учитељима или свештеницима повјере надзор. На задругарском курсу у Книну одржаном од 21 до 25. августа 1912. било је 18 учитеља, 14 земљорадника, 8 свештеника и 7 богослова. У Управи Савеза  1913. били су : Предсједник Луко маркиз Бона; секретар Ђ. Марић; Чланови А. Сухор, Кристо Доминковић, Д. Бабић. Надзорни одбор М. Милишић, Ђ. Драшковић, Н. М. Ђивановић, Иво кап. Папи. Године 1910 и 1911 биле су неродне године. Наступила је опћа новчана криза на свим светским тржиштима. Криза се појачала, када су избили балкански ратови. Страх од рата 1912. није уздрмао поверење које су задруге уживале у јавности.  Улагачи су сматрали да им је новац, и у време рата и у време мира најсигурнији код задруге. (10)

  Први светски рат пресекао је цео задружни полет.  Просветно-привредно друштво Српска Зора затворено је после избијања рата, а секретар друштва Мита Пушибрк и службеник Иван Матић ухапшени су и интернирани 2. августа 1914. (11)  После ослобођења и уједињења „Српска Зора“ се 1923. стопила са сарајевском „Просвјетом”. Српска Зора је оснивала задруге, штедионице и соколска друштва. За дванаест година свог постојања, Српска Зора успела је да створи услове за свестрани културни, привредни и национални препород српског народа на Приморју. (12)  После ослобођења и уједињења  1918. задруге су тежиле да се уједине. На оснивачкој скупштини Главног задружног савеза 14 јуна 1919. у савез су ушли Главни Савез Српских Земљорадничких Задруга у Београду, Савез српских земљорадничких задруга Загреб, Савез српских земљорадничких задруга Сарајево, Савез Српских Привредних Задруга на Приморју, Дубровник, … . (13) Држава је ради помоћи сељаштву основала 1929. Привилеговану аграрну банку. Банка је радила  како са задружним организацијама тако и са појединим земљорадницима. (14)

Српски соколисарађивали су  са српским задругама у Аустро-Угарској пре Првог светског рата. После рата Савез Сокола Краљевине Југославије радио је на оснивању задруга. У свом раду следили су речи краља Александра  : „Данас више него икада треба да је сваком јасно, да је задругарство најздравији облик привредног одржања и друштвеног напретка.” (15)  У Савезној школи за обуку војника-сокола, за вође соколских сеоских чета у Београду предавали су стручњаци из грађанства о пољопривреди и задругарству. Предавали су из пољопривреде о сточарству, ратарству и воћарству као и о задругарству. (16) Соколи су сматрали да они утиру пут задругама просветом и пропагандом. Припремали су соколске раднике на селу за задружни рад, оснивали задруге и упућивали задруге да се учлане у задружне савезе. Задружни савези  требали су да се брину о задругама, шаљу упуте, да им набављају материјална средства, упућују у администрацију и да их контролишу. Са своје стране жупа Мостар је соколским задругама стајала на расположењу за сваку услугу и помоћ када то задруге траже. На свим течајевима за вође соколских чета био је и предмет задругарство. Вође чета биле су упућени у задружну идеологију, организацију и врсте задруга и у вођење задруга. Соколски рад на оснивању задруга почео је када је на подручју жупе Мостар пропало преко стотину задруга. Били су опрезни у избору људи при оснивању задруга, како не би компромитовали не само задругарство него и соколство. Основали су задруге у Чибачи у околини Дубровника (Соколску поврћарско-воћарску и цвјећарску задругу), у Фатници, у срезу билећком, (Соколску сточарску задругу), у Борцима, срез коњички, и Автовцу (Соколску мљекарску задругу), у Мостару  (Соколску задругу за сабирање, продају и прераду љековитог биља). Радило се на оснивању сјеменарских, житарских и сјенарских задруга. (17)

Соколи из Жупе Тузла између осталог заветовали су се  1937. да ће у оквиру Соколске Петрове петолетнице  … 2 друштва и 4 чете основаће 6 задруга и то 1 воћарску, 1 здравствену, 3 земљорадничке и 1 пчеларску; Као свој програм у оквиру Соколске Петрове петолетнице Соколска жупа Тузла настојала је да проведе организацију здравствених, воћарских, земљорадничких, набављачких, пчеларских и сточарских задруга, јер је сматрала, да је најефикасније радити на очувању здравља народа преко задруга, а исто тако и на економском подизању тих крајева, где се воћарство, сточарство и пчеларство преко задруга могло развити до крајних граница. До 1937. основане су 2 воћарске и 1 сточарска задруга. (18)

Савез земљорадничких задруга 1938. славио је 40 година од оснивања првих српских земљорадничких задруга у Војводини и Банату. На прослави Милорад Недељковић одржао је говор у коме је истакао :„И зато, браћо, у оном тренутку, када се требало голорук, ухватити са највећом царевином, која је имала највеће могућности и најперфидније методе да нас однароди и разјури са нашег огњишта, тада је задругарство казало : Недајмо се ! Срби на окуп у своје задруге, под своје српске заставе, око својих српских светиња и знамења ! Не дајте српство и ову српску земљу. Ви сте издржали ту велику борбу, која је била тежа и опаснија него по нека борба с пушкама и топовима. … Морамо бити свијесни овог историјског значаја задругарства. Ви сте радили у заједници баш истовремено са осталим задругарством у неослобођеним крајевима. Тада су поникле задруге у Босни и Херцеговини и у Далмацији као што су се прошириле и од Загреба до Барање. Ево, ту је прота Михалџић, који је основао прву српску земљорадничку задругу у Барањи, гдје сједи поред проте Радосава Марковића, који је основао прву задругу у овим крајевима. У овим задругама као у неким бетонским тврђавама ви сте успјели да издржите борбу и да дочекате велике дане наших побједа, нашег ослобођења и уједињења.” (19) „Земљорадничка обласна житарска задруга с.о.ј” у којој су били учлањени у већини сељаци, а нарочито соколи, издала је окружницу у којој је наведено : „Како соколство врши једну од најважнијих мисија, културно, морално и физичко подизање нашег народа, а ми пак привредно и социјално, па би успех био што већи, ПОТРЕБНО ЈЕ ДА СЕ ТЕ ДВЕ ИДЕОЛОГИЈЕ, СОКОЛСКА И ЗАДРУЖНА, У СВОМЕ РАДУ ВИШЕ ПОМАЖУ. „Васпитати народ и бранити границе крваво стечене”, то је соколска парола, а то је парола свих поштених … То је парола и наша, те зато ТРЕБА ДА СМО ШТО ВИШЕ НАС ЗАДРУГАРА СОКОЛИ. … ПОЗИВАМО СВЕ НАШЕ ЗАДРУГАРЕ, ДА СЕ ШТО ПРЕ И У ШТО ВЕЋЕМ БРОЈУ УПИШУ У СОКОЛСКЕ РЕДОВЕ, да што више сарађују са нашим соколима, јер ће тиме показати да су свесни задругари и да имају смисла за заједнички рад. Јер, као што смо већ рекли, само што тешњом сарадњом може се доћи до потпуног успеха”. (20)

Задруге су учествовале у извозу стоке из Југославије  са 40  %  укупног извоза.   Међу свим савезима у Југославији најактивније је радио Главни савез српских земљорадничких задруга у Београду, који је имао 3.432 задруге, са 225.000 задругара и 700 задружних домова и преко 2 милијарде динара промета.  (21)

Влада др. Милана Стојадиновића донела је Закон о задругарству. Извршила је санацију задружних савеза. Установили су јединство задружног покрета, који је обухватао око 35 савеза, са 12 хиљада задруга и преко милион задругара. Извшила је унификацију задружног задругарства. Ради стварања кадра задружних радника, основана је у јулу 1938. у Београду задружна школа, прва те врсте у Југославији. (22) Влада је задругарству дала фискалне олакшице. Поштанска штедионица одобрила је специјалне кредите земљорадничким кредитним задругама у циљу помоћи пољопривреди. Кредити Аграрне банке пољопривреди били су 1935. 27 милиона, а 1937. 97 милиона. (23)

После Другог светског рата за Титову Југославију су задруге постале средство изградње социјалистичког друштва и социјалистичких друштвених односа. (24) Власти су спроводили колективизацију којом су сељаци били присиљени да се удружују у сељачке радне задруге. Врхунац колективизације био је 1951. Производња је опадала, па су сељачке радне задруге реорганизоване, а сељаци су могли да иступе из њих. До 1956. те задруге су биле распуштене или су постале пољопривредна добра.  Касније у СФРЈ обнова задругарства се није остваривала због неповерења сељака а и дела привредних и политичких структура у тај облик удруживања. (25) Спољну политику Југославије 1959. можда најбоље карактерише истицање у „Енциклопедија Лексикографског Завода” да : „Конзерве меса извозимо знатним делом у Енглеску и Немачку за потребе амер. војске.” (26)

Српски прегаоци у Аустро-Угарској Монархији организовали су друштва да би окупљали српски народ и организовали га да делује као једна целина. Трудили су се да се повежу са сличним удружењима у суседним покрајинама.  Своју главну активност усмерили су на село где је тада живела већина српског живља. Владимир Матијевић  основао је 1895. Српску банку а 1897. Српско привредно друштво „Привредник” и Савез српских земљорадничких задруга. Друштво „Просвета” основано је у 1902. у Сарајеву у циљу подизања народне интелигенције, а све то у борби против туђинске превласти.  На  Книнској скупштини Срба на Приморју, 20 и 21 октобра 1901, основано је просветно-привредно друштво „Српска  Зора“ по  угледу на  „Српско привредно друштво Привредник” из Загреба. У свом раду имала је подршку како групе Срба католика тако и епископа Мираша. Да  би  унапредила  привреду просвјетно-привредно друштво „Српска Зора“ подстицала је оснивање земљорадничких задруга  по  селима и штедионица по градовима.  Српска банка из Загреба помагала је оснивање штедионица у Далмацији.  Српска  централна  банка  за  Босну  и  Херцеговину  учествовала је у оснивању  Српске  централне  банке  за  Приморје  у  Дубровнику 1913. Уз задруге осниване су задружне библиотеке. Њихов рад у Далмацији био је део покрета оснивања српских задруга на територији Аустро-Угарске Монархије пре Првог светског рата. Први светски рат пресекао је цели задружни полет. За време рата тамнице су биле испуњене националним прегаоцима, српским соколима и члановима задруга. После ослобођења и уједињења  српске задруге су се ујединиле. Краљ Александар је истицао важност  задруга, а Савез Сокола је радио на њиховом оснивању. У Титовој Југославији задруге су постале средство за изградњу социјалистичког друштва.  Због покушаја присилне колективизације сељаци нису имали више поверења у задруге. Тако су задруге које су током дужег времена помогле српском народу да се привредно одржи под туђом влашћу, за кратко време,  због присилне колективизације постале стране српским сељацима.

АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за здравствену историју Србије

Напомене:

1. Д.П. „Привредник”, Народна Енциклопедиjа СХС, III књига, Загреб 1928, стр. 569; „Привредник jубиларни календар за 1937 годину”, Београд, стр.36, 37, 39; „Привредников календар за 1933 годину”, Београд, стр. 36;
2. Д.П, „Матијевић Владимир”,„Народна Енциклопедиjа СХС”, II књига, Загреб, стр. 703;
3. „Ристо Радуловић Расправе и чланци”, Београд, 1940, стр. 82, 86, 112;
4. Ђорђе Крстић, судија врховног суда, „Аграрна политика у Босни и Херцеговини”, Сарајево, 1938, стр. 96;
5. „Соко“, Њујорк, септембар 1913, бр. 9, стр. 222;Проф. Мирко Лежаић, „Историјски преглед  Северне  Далмације“, „Северна Далмација некад и сад”, Београд, Главна задруга за народно просвећивање, 1939, стр.57;
6. Вељко Ђурић Мишина, „Варнава патријарх српски”, Београд, Савиндан 2009, стр. 37;
7. „Наше задругарство”, „Дубровник”, Дубровник, 18 маја 1911, бр. 21, стр. 2,3;
8. „Четврти збор задруга”, „Дубровник”, Дубровник, 20 јула 1911, бр. 29, стр. 1,2,
9. „Четврти Збор Задруга”, „Дубровник”, Дубровник, 10 августа 1911, бр. 32, стр. 2;
10. „Шести збор задруга”, Издање и наклада Савеза српских привредних задруга на Приморју, Српска Дубровачка Штампарија, Дубровник, 1913, стр.3,4,8,9,12,15-17, 20, 54, 57;
11. Милан Гулић,  „Далмација у освит великог рата”,  „Први светски рат, Србија, Балкан и велике силе”, Београд, 2015, стр. 449;
12. Проф. Мирко Лежаић, „Историјски  преглед  Северне  Далмације“, „Северна Далмација некад и сад”, Београд, Главна задруга за народно просвећивање, 1939, стр. 57;
13. Др. Михаило Вучковић, „Историја задружног покрета у Југославији 1918-1941”, Београд 1966, стр. 56;
14. Уредио С.Ђурђевић, „Банкарство у Југославији”,   „20 година културног и привредног развитка Краљевине Југославије”, Београд, 1938, стр. 107;
15. Љубомир А.Петрић, „Соколство и задругарство”, „Соколски гласник“, Београд, 14 март 1941, бр. 11, стр. 3;
16. „Течајеви за воднике соколских чета Савеза СКЈ”, „Соколски гласник”, Љубљана, 13 децембар 1935, бр. 47, стр. 1;
17. Васо Гајић, референт за задругарство жупе Мостар, „Шта смо учинили на ширењу задругарства и задружне свијести”, „Пут соколства у село”, Мостар, 1935, стр. 67-69;
18. „Што ће извршити друштва и чете Соколске жупе Тузла за време соколске Петрове петолетнице”, „Соколски гласник“, Београд, 10 јули 1937, бр. 22, стр. 2, 3;
19. „Улога и значај српског задругарства”, „Дубровник”, Дубровник, 8 октобра 1938, бр. 40, стр. 3;
20. „Задругари и земљорадници за соколство”, „Соколски гласник“, Београд, 14 март 1941, бр. 11, бр. 11, стр. 3;
21. Уредио С.Ђурђевић, „Задругарство у Југославији”, „20 година културног и привредног развитка Краљевине Југославије”, Београд, 1938, стр. 32;
22. „Три године владе др. Милана Стојадиновића”, стр. 52;
23. „Три године владе др. Милана Стојадиновића”, стр. 26, 28, 31;
24. „Задруга”, „Енциклопедија Лексикографског Завода”, том 7, Издање и наклада Лексикографског завода ФНРЈ, Загреб, 1964, стр. 736;
25. „Југославија”, „Енциклопедија Југославије”, том 6, Југославенски лексикографски завод „Мирослав Крлежа”, Загреб 1990, стр. 379, 380;