ЗНАЧАЈ СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ ЗА КОНТИНУИТЕТ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

• После бегства пред Осмалијама доселили су се најимучније и најистакнутије избеглице који су из Старе Србије побегле на крајњи север Угарске.
• То су били многобројни трговци и занатлије, вични трговини и занатима. Помешали су се са ранијим српским досељеницима, који су већ били упућени у нови културни живот, брзо су се прилагодили новим условима живота, заузели важна места у новој отаџбини, и узели у своје руке велики део трговине и производње.
• Били су добри Срби и где год је требало давати и помагати за народну ствар, били су први. 

После победе вукових присталица шездесетих година 19 века једини писац у српској књижевности који је настављао старе традиције био је Јаков Игњатовић.  У његово доба писао и Ђорђе Марковић Кодер али је био игнорисан од филолошке критике и није био објављиван. Текстови писаца  „славен-серпштине” нису више били штампани. Био је од стране вукове филолошке критике игнорисан и Јован Стерија Поповић. Упркос томе од Стеријиних дела били су извођени његови позоришни комади од трупе Николе Ђурковића и дилетантских дружина Лазе Прапорчетовића и Ђорђа Малетића. (1)

Јаков Игњатовић у свом чланку „Поглед на књижество” истакао традиције које треба наставити у српској књижевности којима је утро пут „геније народа” чији родослов почиње од Доситеја.(2)  Књижевнику Јакову Игњатовићу нико од његових противника није могао да оспори таленат. Био је објављиван, али су штампари исправљали његове текстове. Тадашњи критичари грдили су његов језик. Налазио се између славено-српског и Вуковог правца помешан са покрајинским речима Сентандреје и Славоније. Трудио се да пише чистим народним језиком. Његово дело било је „прилог историји развитка српског књижевног језика”. Није био „закована старовоља” али није могао да се одвикне од употребе старијих слова. (3) Игњатовић је устао против класицизма и дилетантског, школског подражавања старих и туђих књижевности. Тражио да књижевност буде истинско огледало друштва и народа чијим језиком се писало. После смрти 1889. нагло је почео да пада у заборав, не само из политичких разлога, већ и због често несварљивог стила. Скерлић га је вратио на заслужено место. (4)  Његови романи били су штампани у часописима, па их је требало приредити за штампу у књигама.

Српска књижевна задруга, коју је основала група прегалаца 22.3.1892 године у Београду, радила је на ширењу књига у српском народу. У Задрузи су претежно били историчари као што је био Љуба Јовановић. Сем српске историје изучавао је српску књижевност на Великој школи. Био је најмлађи међу 17 оснивача Задруге. Био је први секретар Задруге. Био је председник Задруге 1904-06 и органитатор њене културне и књижевне делатности до 1906.  Задруга је тежила  да обухвати српске писце из свих српских крајева и тиме духовно повеже српски народ. У оквиру тога  тежила је да штампа заслужне списатеље које је тадашња књижевна критика игнорисала. У свом првом колу 1892. штампала је „Даворије“ од Јована Стерије Поповића. Од Игњатовића  штампала је роман „Милан Наранџић” 1900. Наставила је да штампа његове романе. Издала је његов роман „Вечити младожења” 1910. Предговор је написао Јован Скерлић.

У Скерлићевом Предговору Игњатовићевог романа „Вечити младожења” истакнуто је да Јаков Игњатовић у години 1910. заузима знатно место у историји српске приповетке и романа. Био је први представник реализма у српској књижевности и његова дела нису имала само историјску вредност или вредност социјалних докумената једног доба, већ и праву књижевну вредност. Она су се могла читати и заслуживала су да буду читана. Истакао је да је Српска Књижевна Задруга  1900. издала његов роман Милан Наранџић, са предговором Момчила Иванића. (5) Игњатовић је писао о Сент Андреји : „Сент-Андрија је била некада Фарос, светилник Српства”. У бежању пред турском навалом, најимучнији и најистакнутији побегли су на крајњи север Угарске. У горњим  крајевима Угарске, у варошима Будиму, Сент-Андреји, Пешти, Јегри, Острогону, Коморану, Ђуру, населили многобројни трговци и занатлије, вични трговини и занатима. Помешали су се са ранијим српским досељеницима, који су већ били упућени у нови културни живот, брзо су се прилагодили новим условима живота, заузели важна места у новој отаџбини, и узели у своје руке велики део трговине и производње. Цар Јосиф II је у својим упуствима, изданим 1785 године жупанијским комесарима, препоручио да штите Србе, “људе веште”, добре војнике али још боље трговце, „Раце и неунијатске Грке који се баве трговином у Будиму, Пешти и Јегри, Сент-Андреји, јер они доста чине промет на државну корист”.  Из тог грађанства расејаног по варошима почев од Беча до „сребробогатога Земуна”, изишли су народни представници и посланици на црквеним саборима, који су са великим жртвама бранили права и привилегије српскога народа, потом „националисте” … . Лађе Сент-Андрејских Срба пловиле су од Беча до Сиска и Земуна. Тговали су са Лајпцигом, Нирнбергом, Краковом, Ријеком и Трстом. Били су добри Срби,  и где је требало радити и давати за народну ствар били су вазда први. (6) После успона дошло је до опадања. Опадање је у својим романима описао Јаков Игњатовић.

Љуба Јовановић

Књижевни противник Игњатовића, Павле Марковић-Адамов, у Летопису Матице Српске 1886, у оцени романа „Патнице” признао је : „Слике те из друштва нашег  јесу верне, а поједини типови тако живо и истинито описани, да су неки од њих прешли у пословицу и прича се о њима као да су збиља живели”. (7) Али Скерлић је истакао да су уз реализам били и недостатци, рђава композиција, велика неписменост и незнање језика. У предговору је истакнуто  да није добро знао српски јер је рођен на српској периферији. Стјепан Митров Љубиша називао га је „књижевником без квалификације књижевничке”. (8) Са своје стране Игњатовић се тешио да и други његови савременици који су  његов језик критиковали, нису писали много боље : „Да је наш књижевни језик доста сакат, мало ће бити који ћеду у то посумњати. Код нас пребацују један другом хрђав језик, а оно и онај који пребацује од исте боље пати. Узмимо само Вука Врчевића … и сравнимо с њим наше Квинтилијане; изгледа као слама покрај чистог жита”. (9)  Скерлић је оценио да је и поред свих мана Игњатовић остао  један од најснажнијих и најоригиналнијих српских писаца. У своје доба Игњатовић је по оцени Тодора Стефановића Виловског „имао више поштовалаца него ма који од наших приповедача и новелиста”. По Скерлићу разликовао се од својих савременика  реализмом и ширим социјалним схватањима. (10) У време победе Вукових присталица престало је штампање дела њихових противника или оних који нису хтели да пишу по њиховим схватањима. Ни песници као Јован Пачић нису били штампани.

Једини изузетак био је Јаков Игњатовић. Он је наставио традиције које су почеле са Доситејем Обрадовићем. Трудио се да књижевност буде истинско огледало друштва и народног живота. Био је последњи писац Сент-Андреје  некадашњег  светионика српског народа. После бегства пред Осмалијама доселили су се најимучније и најистакнутије избеглице који су из Старе Србије побегле на крајњи север Угарске. То су били многобројни трговци и занатлије, вични трговини и занатима. Помешали су се са ранијим српским досељеницима, који су већ били упућени у нови културни живот, брзо су се прилагодили новим условима живота, заузели важна места у новој отаџбини, и узели у своје руке велики део трговине и производње. Били су добри Срби и где год је требало давати и помагати за народну ствар, били су први.

После успона дошло је до опадања. Опадање је у својим романима верно и реалистички описао Јаков Игњатовић. То су му признавали и његови противници. Његов језик био је између славено-српског и Вуковог правца помешан са покрајинским речима Сент-Андреје и Славоније. Није могао да се одвикне ни од употребе старијих слова. И поред свих тих мана остао је по критичарима један од најснажнијих и најоригиналнијих српских писаца и у своје доба имао је више поштовавалаца од осталих писаца.  Наставио је континуитет у српској књижевности упркос победи вукове струје. После смрти 1889. почео је да пада у заборав, пошто су његови романи били расути по часописима, али је оснивањем Српске књижевне задруге 1892. дошло до  штампања дела ранијих списатеља. Тиме је настављен континуитет у српској књижевности. Новије генерације које су почетком двадесетог века изашле на сцену одбациле су схватања филолошких критичара и окренула се уметничкој оцени заслуга и значаја књижевника у српској књижевности. Они су могли реално да оцене значај како Јакова Игњатовића тако и Јована Стерије Поповића. Остали славеносрпски списатељи  остали су под велом заборава  све до књиге Меше Селимовића  „За и против Вука” 1967.

АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. Проф. Никола Трајковић, „Народно позориште у Београду”, „Јубиларни зборник живота и рада Срба, Хрвата и Словенаца 1.XII. 1918-1928”, II део, издање матице живих и мртвих СХС, Београд, 1929, стр. 457;

2. Мила Стојнић, „Руско-српска књижевна преплитања”, Београд, 1994. стр. 34;

1. Момчило Иванић у Јаков Игњатовић, „Милан Наранџић”, Српска књижевна задруга, 60 61, Београд, 1900, стр. XLIV, XLV;

4. В.Петровић, „Јаша Игњатовић”, Станоје Станојевић, „Народна Енциклопедија СХС”, Том II, Загреб, стр. 13, 14;

1. Ј. Скерлић, Предговор, Јаков Игњатовић,  „Вечити младожења”, Београд, 1910, стр. III;
2. Ј. Скерлић, Предговор, Јаков Игњатовић, „Вечити младожења”, Београд, 1910, стр. V,VI;
3. Ј. Скерлић, Предговор, Јаков Игњатовић, „Вечити младожења”, Београд, 1910, стр. XII;
4. Ј. Скерлић, Предговор, Јаков Игњатовић, „Вечити младожења”, Београд, 1910, стр. XIII;
5. Ј. Скерлић, Предговор, Јаков Игњатовић, „Вечити младожења”, Београд, 1910, стр. XIV;
6. Ј. Скерлић, Предговор, Јаков Игњатовић, „Вечити младожења”, Београд, 1910, стр. XV;