Срби су на Балканском полуострву присутни сигурно више од миленијума. Већина ће рећи да су дошли у VI стољећу са насељавањем Јужних Славена како и званична историја пише, а појединци ће рећи да је Срба било и далеко прије тог времена. Било како било, и са једном и са другом претпоставком односно чињеницом, ово је важно за разумјевање наредног излагања.
Још у IX вијеку међу Србима се шири писменост, али и хришћанска религија. Ово је било у режији византијских владара што су столовали из Констатинопоља, града на Босфору, а који је био међа Азије и Европе. Међу најпознатијим емисарима били су Ћирило и Методије из Солуна.
Град градили Скадар на Бојани, град градили три године дана
Срби су и прије светородне династије Немањића имали своје краљеве и кнежеве на територијама западног Балкана, били су то: Краљ Владимир, Константин Бодин итд. Тада је србска престоница била Скадар, на самом истоименом језеру, а близу је Јадранско море. Овако нешто је било присутно најмање пет стољећа.
Сем тога у Херцеговини гдје постоји Епархија захумско-херцеговачка и приморска ницали су храмови и цркве још прије XIII вијека.
У доба краљева Драгутина и Милутина, Срби су знатно проширили своје границе, а Стефан Душан је имао огромно царство на преко 70% балканске територије. Он се у Скопљу крунисао за владара Срба, Грка и Арбанаса и то о Васкрсу 1346, такође прокламовао је и свој чувени Законик. Мноштво кнежева и племића су зазирали од њега јер он је био строг и маркантан, односно појава у сваком погледу.
Дворац му је био у Призрену, а вина је пио из Метохије, земље која је катастарски припадала СПЦ.
„Чуј Душане тебе Срби зову…“
Занимљиво из тог времена за споменути јесте његова сестра Јелена Шубић која је у Далмацији, тачније кршној Буковици подигла ортодоксни манастир Крупа 1317. године. Касније је сазидано још светиња: Крка (1350.), Драговић (1395.) и тако све од Вардара до Жумберка, ницале су православне богомоље – бисери Хришћанства.
Надирањем Турака из Мале Азије средином XIV стољећа ситуација на Балкану је радикално измјењена: демографски, културолошки, вјерски и национално. Османлије се нису задржале само на Сави и Врбасу, напротив, они су у својим походима наставили све до Беча.
Видјевши велику опасност од мухамеданских похода Хабзбуршка монархија је уз границу са Турском формирала кордон Срба који је назван Војна Крајина. Била је то посебна област под управом аустријског цара, основана 1533. године, а насељавана са Србима из Подриња, Поморавља, Херцеговине, Црне Горе, Старе Србије, јер су то били љути Срби који нису хтјели да се потурче и приме исламску религију. Заправо, живот под Турцима је био врло тежак, са полуробовским статусом. Терор и страховлада су били свакодневни уз мноштво проливене србске крви.
Османлије су имали два велика пораза под Бечом 1529. и 1683. године и од тада креће њихово повлачење ка Малој Азији. Заправо Турска империја је након тог другог краха пропадала из године у годину.
Почетком XIX вијека у Шумадији Ђорђе Петровић подиже хајдуке, а посље и народ те поведе Први устанак 1804. године. Наставио је Милош Обреновић 1815. године у Такову, да би Срби добили султановим хатишерифом повељу о Аутономији, а Милош право насљедства кнежевства. Како су пролазиле деценије Срби су ојачавали и настављали своју националну револуцију, односно ослобађање својих територија од Турака и деоријентализацију.
Од Лике па до Дунава, преко Саве до Тисе
Видјевши да опасност од Турака готово да не постоји, Бечки двор укида Војну Крајину 1883. године, након 350 љета постојања. Ово је значило да Срби који су ту живјели губе све повластице које су имали као аустријски ратници. Још прије те одлуке, најмање пола вијека Ватикан је слао своје фратре и свећенике на сјевер и запад Балкана, јер је увидио нову опасност – велики број православаца.
Било је с’ времена на вријеме сушних година, што је омогућавало у земљама са западне стране Дрине лакше покатоличавање православних Срба, који су средином XX вијека „постајали“ Хрвати.
Крајем 1918. године формирана је прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, који су на челу државе имали династију Карађоревића. Ватикан никако није се мирио са том чињеницом, а разљутило га је одбијање југославенског руководства да потпише уговор о Конкордату (премућство католичке вјере у односу на остале, без обзира на бројност), што је извазвало велике демонстрације у Југославији 1936-1938.
Иначе, овдје долазимо до суштине проблематике.
Дош’о Шваба све до Раље, а од Раље никуд даље“
Знајући да су Срби најбројнији народ у југославенској краљевини и да су дали убједљиво највише жртава за тај идеал, Ватикан и Енглези су преко својих шпијуна буквално радили наопаке ствари у политичко-административном нивоу.
Прво су земљу подјелили на округе, а касније на неке бановине, при чему се није знало гдје су границе између три државотворна народа: Срба, Хрвата и Словенаца.
| ПРВИ СВЕТСКИ РАТ (1914-1918) | |
| БИТКЕ | Добруџа * Горничево * Кајмакчалан * Легет Поље * Мојковачка врата
Церска * Чемерно * Колубара и Сувобор * Солунски фронт Врањевац * Бој на Гучеву * Мачков камен * Врањевац * Церјак |
| ЗЛОЧИНЦИ | Вражија дивизија * Стјепан Саркотић * Рудолф Браун
Хрватско-славонски корпус * Либоријус Франк * Вилхем Рајнер Михаило Апел * Шуцкори * Војска Аустроугарске * Оскар Поћорек |
| ЛОГОРИ | Нежидер * Добој * Маутхаузен * Омолуц * Болдогасоњ |
| ЗЛОДЕЛА
И ЖРТВЕ |
Зворник и Тузла * Дубока долина * Бугарска љуљашка * Горње Павловце
Бугаризација * Окупација Београда * Сарајевска кристална ноћ Валадново * Голгота преко Албаније * Топлички устанак * Романија |
| ЈУНАЦИ | Коста Војновић * Драгољуб Јеличић * Гвоздени пук * Михаило Маџаревић
Живојин Мишић * Степа Степановић * Радомир Путник * Јанко Вукотић Петар Бојовић * Милунка Савић * Војвода Вук * Душан Пурић * Илија Влајић |
| ПУБЛИКАЦ.
СПОМЕНИЦИ |
Где цвета лимун жут * Ватикан у Великом рату * Чујте Срби |
По завршетку Другог свјетског рата 1945. године комунистичка власт на челу са: Јосипом Брозом Титом, Александром Ранковићем, Мошом Пијадом, Едвардом Кардељом, Кочом Поповићем, Пеком Дапчевићем, Милованом Ђиласом, Слободаном Пенезићем и други је почела да спроводи одлуке које су донете 1928. године на Дрезденском конгресу КПЈ и уобличене на Другом засједању АВНОЈ-а у Јајцу 29. новембра 1943.
Све то је имало за циљ расрбљавање светосавског националног корпуса на врло препреден начин, јер је Ватикан хтио по сваку цијену да одбаци границе Православља далеко од Рима и Италије, а све који су близу њему да превјери тј. покатоличи, односно да претвори у своје финансијере.
СР Србија на мапи СФРЈ
Управо тада у јесен 1945. године формирана је Социјалистичка Република Србија, која је допирала до Хоргоша, Бајине Баште, Шида, Пријепоља, Вршца, Босилеграда, Призрена и Прешева, а била је у саставу Брозове Југославије. Масовне ликвидације у СР Србији свих оних који су били монархистички оприједељени, или мало касније неки су показивали симпатије према СССР су били прогањани двадесетак година на најгори могући начин.
Исто тако формирана је СР Македонија (!?), односно ткз. македонска нација је добила републику (некадашња Јужна Србија, односно Вардарска бановина). Био је то прст у око свим национално свјесним родољубима, јер македонска нација не постоји, а са античким временима их веже само географски термин.
Буквално је ово урађено по директиви Коминтерне, да би се Срби као најбројнији народ на Балкану смањили вјештачким путем, стварањем нових мутант нација.
Ако лична карта лаже, гроб не лаже
Такође, призната је црногорска нација (?!) у Црној Гори, која је имала своју државност признату још на Бечком конгресу јула 1878. године. Била је то уствари друга србска држава, да будемо јасни. Нема потребе трошити пуно ријечи о Србству Црне Горе, сем да наведемо Његоша и дивјунаке са Мојковца које је предводио сердар Јанко Вукотић на Бадњи дан и Божић 1916. У сваком случају можете погледати црногорски Устави и попис станивништва почетком 20. стољећа.
Босна и Херцеговина је била некакав мутант пројекат, мјешавина свих народа и народности, гдје су исламизоване Србе опет вјештачки прогласили новом нацијом – „муслимани“ и то на врло контраверзан начин седамдесетих година, а крајем 20. вијека добијају нови назив – „Бошњаци“.
Што се СР Хрватске тиче ту је муљање било најжешће и мешетарење трајало деценијама. Наиме, Хрватска у Аустроугарској царевини је била једна покрајина, заправо шира околина Загорја, јер Славонија и Срем нису били буквално саставни дио те Хрватске и знају се тачно границе Славоније са Хрватском, али су административно имали један главни град Загреб
У такву покрајину Хрватску спадала је и некадашња Војна Крајина (Лика, Банија, Кордун) са Горским Котарима. Далмација и Дубровник су били одвојена покрајина, а Истра исто одвојена. Барања је била у саставу Угарске.
Ватикан је након неуспјеха са Конкордатском кризом притиснуо Београд да формира августа 1939. године Бановину Хрватску која је имала неприродне границе сачињене највећим дијелом од етничког простора који су Срби насељавали стољећима раније. Била је то права градноманија не само Хрвата већ и Свете столице.
Слично је било и са клеро-фашистичком НДХ током 1941-1945 која је била чедо Ватикана, а план истребљења Срба на том подручју Анте Павелић и Алојзије Степинац су добијали од Римске курије. За само четири године убијено је и нестало преко 1.500.000 Срба.
И сам Тито је учинио гомилу наопаких политичких потеза усмјерених против Срба и расрбљавању нашег националног корпуса. Управо је он започео ово што сам ставио у наслов: СРБИЈАНИЗАЦИЈУ СРБА – процес који је морао све Србе и све србско да сабије у границе авнојевске Србије.
Све што се нашло у границама осталих југославенских репубика: СР Хрватске, СР Босне и Херцеговине, СР Црне Горе и СР Македоније једноставно није бивало србско! На примјер, Никола Тесла је хрватски, Његош је црногорски, Иво Андрић је босански, док су вардарски Срби масовно мјењали презимена, типа Јовановић је постајао Јованов(ски) и слично.
Процес асимилације је ишао релативно брзо јер је УДБА (тајна полиција) радила свој посао више него добро, а антисрбски елементи су се из године у годину појачавали и почетком 1990-их година изашли јавно на сцену пропагирајући отврено нову агресију у свим сферама друштва и нови геноцид над Србима са старим фашистоидним методама.
Нажалост и политичко руковдство у Београду тих деведесетих година 20. стољећа им је у томе помагало, а доказе о томе можете погледати на нашем сајту, има их неколико и свако ко жели да погледа истини у очи има прилику.
О томе шта заправо спада у србски етнички простор и докле допиру наше границе, ако се тако можемо изразити, најбоље би било да погледате листу епархија и митрополија СПЦ. Сваком здраворазумском човјеку ово може рећи много више него стотине оваквих текстова. Од нас један текст је довољан за људе који желе да разумију проблематику која очигледно није баш једноставна, а особама које су купљене са добрим економским стандардом ово неће бити јасно, јер сит гладном не вјерује.
Да закључим по стиховима Владике Рада:
„Не бојим се ја вражијега кота,
Нека га је ка’ на гори листа,
Но се бојим од зла домаћега“
Катастрофа је када се та клица расрбљавања и данас јавља код једне групације Срба чији се патриотизам завршава на Проклетијама, Шар-планини, Дрини, Дунаву…
Е мој Гаврило Принципе, цар Душане, Јанковић Стојане, Војиславе Танкосићу и ваша светости Павле… куда плови наша лађа?
Написа: Чуле
19.02.2022.
ИЗВОР: http://www.zlocininadsrbima.com/Novost.aspx?Naslov=Zl%D0%BEcin-s%D0%B0-pr%D0%B5dumislj%D0%B0%D1%98%D0%B5m:-Srbi%D1%98%D0%B0niz%D0%B0ci%D1%98%D0%B0-Srb%D0%B0