Ми живимо зато што нас Бог воли. Његова љубав даје нам наду за будућност. Али заборављамо да Му благодаримо, сигурни да је Бог обавезан да нас увек чује и испуњава нашу вољу. Човек у храму се моли: “Излечи моје најближе, помози ми!“. И Бог помаже. Али како је дивно када се Богу обраћамо другачијим речима: „Господе, дај ми снаге да ти служим и да Те волим, не само у радости, него и у жалости, и не само у срећи и благостању, него и у болести!“
Црква нас учи да је извор свих блага и невоља у нашој души: управо због нас, заражених грехом, страдају наши ближњи. Морамо да застанемо и да променимо правац кретања – од варљивих земаљских блага према благу духовном, од похлепе и себељубља ка томе да „узимамо мање и дајемо више“, како је говорио старац Николај Гурјанов.
Благодарити Богу за све… А кад си неизлечиво болестан, када у око тебе беда и страдање, и чини се као да нема излаза из таме непрозирне? Тада се уздигни над проблемима који те муче и погледај свој живот из угла вечности: Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти. (Мт 24:13).
Важно је наћи слободу у Богу, иначе се никада нећемо ишчупати из круга светских брига. Рекло би се да је код нас добро. Наши блиски су здрави, посао је добар, осећамо се добро. Али одједном стигну болести, непријатности, и ми губимо душевни мир. Препустити се Богу, значи стећи истинску отпорност на животне буре, која ће нам помоћи да у тешка времена не паднемо у малодушност и очајање. То значи поверовати да нас промисао Божји води ка спсењу, да Господ увек брине о томе како да нас припреми за Царство Небеско.
Наш пут ка васкрсењу из мртвих и преображењу неће бити лак. За то је потребно принети жртву Господу, која је више од сваке свеспаљенице – убити своје егоистично „ја“. Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и унижено Бог неће одбацити (Пс 50:19). Верујући да Бог промишља о сваком нашем дану, потрудићемо се да сву своју пажњу и снагу усмеримо на то да се наша веза са Богом, коју смо стекли молитвом, покајањем и Светим Причешћем, одржава свакога часа.
Непрекидно сећање на Бога помоћи ће нам да избегнемо многе грешке. Одмах после сна читајте јутарње молитве, то не узима много времена, а колико је важно почети дан молитвом! Уморан, неиспаван човек на звоњаву будилника скаче из кревета, грозничаво се спрема, не стижући да макар на неколико минута, у тишини, одстоји пред Богом. У најбољем случају очитаће јутарње молитве у превозу. Али то значи да су молитва и разговор са Богом за нас нешто споредно. Бојимо се да ћемо изгубити посао, да ћемо закаснити, чути прекор од начелника, изневерити људе који нас чекају – и то је правилно. Али што се онда не бојимо да се тако немарно односимо према нашем Творцу, у чијим је рукама не само наш садашњи, него и будући живот?
Господ је дошао на овај свет и све нам дао. Ми и живимо зато што нас Бог воли. Његова љубав даје нам наду за будућност. Али заборављамо да Му благодаримо, сигурни да је Бог обавезан да нас увек чује и испуњава нашу вољу. Уместо да сав свој живот предамо Господу, ми тражимо од Њега земаљске дарове и здравље, равнодушни према чињеници да је Бог распет у овоме свету и да је умро за наше грехе. Човек у храму се моли: “Излечи моје најближе, помози ми!“. И Бог помаже. Али како је дивно када се Богу обраћају другачијим речима: „Господе, дај ми снаге да ти служим и да Те волим, не само у радости, него и у жалости, и не само у срећи и благостању, него и у болести!“
Људи често и не разумеју добро зашто долазе у цркву. Неко се, рецимо, моли за свог ближњег, од кога трпи бол. Али , зар је само ближњем потребна молитва? Не, пре свега је потребна ономе ко се моли!
После неког времена, ако се човек заиста окрене Богу, откриће нови свет са потпуно другачијим законом. Овде – ко више воли, тај се више и смирује! Пример за то даје сам Господ, који у овај свет није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе (Мт 20:28).
Такав је и наш задатак: да волимо и служимо ближњем. Кроз служење човеку, ми служимо Самоме Христу. Нема случајности у нашем животу. Све што се дешава има дубоки смисао, све је неопходно за наш унутрашњи духовни раст и спасење. Без Божје воље ни длака с главе ваше неће пропасти (Лк 21:18).
Протојереј Андреј Љемешонок
ИЗВОР: https://prijateljboziji.com/%d0%b6%d0%b8%d0%b2%d0%be%d1%82-%d0%bd%d0%b8%d1%98%d0%b5-%d1%82%d1%80%d1%87%d0%b0%d1%9a%d0%b5-%d0%bf%d0%be-%d0%b7%d0%b5%d0%bc%d1%99%d0%b8-%d0%bd%d0%b5%d0%b3%d0%be-%d0%bf%d1%83%d1%82-%d0%ba%d0%b0/