• Свевишњи је прослављен најсавршенијим инструментом који је Он сам створио – ангелским или људским гласом. Због тога је сваки неживи инструмент у Новозаветној Литургији сувишан (да не кажемо хулан).

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

Укратко: др Данило Крстић, епископ будимски, рођен је у Новом Саду 1927. године. Студирао је књижевност на париској Сорбони, и православну теологију на руској Духовној академији Светог Сергија у Паризу. Православну теологију (богословље) је докторирао 1968. код проте проф. др Георгија Флоровског на Богословском факултету Универзитета Харвард–САД са радом „Свети Јован Златоусти као теолог божанског човекољубља“.

Др Крстић је следеће 1969. године у Саборном храму у Београду хиротонисан (уведен у чин епископа), па тако постаје викар (заменик) српског Патријарха Германа. Од 1990. до уснућа у Господу 20. априла 2002. др Крстић је био епархијски архијереј (првосвештеник, тј. владика) будимски са седиштем у Сент Андреји (Мађарска). Цео радни век владика будимски др Данило уређивао је угледне црквене часописе „Теолошки погледи“ и „Гласник“. Писао је и преводио за сва гласила СПЦ; потписивао се најчешће псеудонимом Богомир Тихи, а понекад као Андреј Попов и монах Тадеј… Иако је много писао и преводио, др Данило је објавио само једну књигу – „У почетку беше Смисао“ (библиотека Свечаник, уредник др Милорад Средојевић, Хришћанска мисао, Београд–Ваљево–Србиње 1996). У књизи су владикини пријатељи и сарадници о. Милорад Средојевић, доктор историјских наука, и Владимир Димитријевић, доктор књижевности, одабрали и сабрали најлепше беседе и православне поуке др Данила Крстића, врхунског православног теолога и изузетног, узорног човека. Једна од најлепших беседа епископа Данила говори о духовном и богослужбеном појању Православне цркве; наслов беседе је „Жертва хваленија у тајни византијског појања“. („У почетку беше смисао“, 1996, стр. 199–200)

Епископ Данило

Жертва хваленија у тајни византијског појања

Свевишњи је прослављен најсавршенијим инструментом који је Он сам створио – ангелским или људским гласом. Због тога је сваки неживи инструмент у Новозаветној Литургији сувишан (да не кажемо хулан).

Церква Божије Премудрости у Цариграду је величала свадбу између Небеса и земље, између Бога и човечанства. Свака човечија уметност доприноси овој хармоничној радости Теологије. Изнад свих осталих – вокална музика.

Надахнути неимари Свете Софије знали су древну хеленску тајну акустике, коју градитељи базилике Светог Петра у Риму хиљаду година касније – нису знали. Због тога је освештани простор Свете Софије у потпуности био посвећен хваленију Божанског Логоса Који је постао и ваплоћена „Музика Бога“.

Византијско појање је одјек несебичне љубови у Светој Тројици.

Ово појање је звуковни одраз присуства Свете Тројице у музици Литургије.

Прво, Свеплодна Тишина – музичка икона Бога Оца – као Извора.

Друго, Мелодија у једногласју – то је Ваплотење Бога Сина, та чујна Слава Очеве Тишине.

Треће, Исон – тај тихи бруј Светога Духа Бога Исходећег из Тишине Оца.

Печат јединства на ове три различите лепоте је – радост Божанствена.

У грегоријанском појању недостаје тај трећи састојак – Исон. Отуда грегоријанској мелодији недостаје православна пунота Педесетнице, где је и катафатичко мноштво језика и апофатичка пратња без речи – исон.

Србијанску средњовековну музику је дала Мати Церква од Истока.

Исон је лет орлова у Духу.

Ромејска (Византијска) царевина је нестала из историје као држава, али њена Велика Церква васеленских сабора живи у патријархатима и парохијама православних народа.

Андре Малро (Andre Malraux) је сковао песничку хиперболу: „Serbie – c`est la Byzance reveillee“ („Србија је пробуђена Византија“). …Али знамо и то да племство обавезује („Noblesse oblige“).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *