- Тешко је наћи земљу у свету у којој не живе Руси и људи из земаља бившег СССР-а. Има нас доста и у Европи и у Америци. Многи су сада у тешкој ситуацији. Из свих медија на нас се сливају токови антируске пропаганде којој се практично ништа не супротставља. Ниво русофобије иде брине. Поставља се питање – може ли и треба ли Русија да помаже сопственом народу? И ако је позитиван одговор, како?
АУТОР: Јевгенија Гринберг
Сада видимо колико Руса у европским земљама, често без обзира на свој лични став, постају таоци русофобичне политике Запада. А шта рећи ђта је са онима који су свој став изнели и износе отворено?
На удару су и јавне личности које су се, иако нису Руси, једноставно залагале за уравнотежен дијалог, међусобно разумевање и сарадњу са Русијом. Све је то граници која се може назвати малтретирање.
То важи и за оних неколико независних новинара који су, ризикујући сопствену безбедност, током осам година војних припрема, о свом трошку отпутовали у Донбас, у Луганску и Доњецку Народну Републику, како би пренели макар зрно истине о положају њихових становника западном човеку.
У овој ситуацији логично је, па чак и сврсисходно, очекивати конкретне акције руске структуре Министарства спољних послова, која је створена и финансирана у циљу успостављања сарадње са дијаспорама руског говорног подручја, становницима и организацијама у иностранству.
Ова организација је „Россотрудничество“ (Федерална агенција за послове сарадње независних држава и грађана пореклом из руских земаља који живе у иностранству – прим. Прев.). Међутим, протеклих осам година открило је веома велики несклад између декларисаних циљева и задатака и стварних акција организације.
Логично би било очекивање да када се ствара велики број препрека за емитовање руских медија на енглеском језику, укључујући затварање и блокирање канала РТ и Спутњик, „Россотрудничество“ уложити напоре и помогне локалним независним медијима у разоткривању лажи о Руској Федерацији и ширењу истинитих информација о ситуацији у Украјини.
Међутим, у протеклих осам година структуре „Россотрудничества“ не могу се похвалити широком подршком грађана који јавно бране проруску позицију, оних који су покушали да у јавност пренесу праву ситуацију на југоистоку Украјине.
Пре неколико година, „Россотрудничество“ је предводио Јевгениј Примаков (25.06.2020. – новинска агенција РЕГНУМ). Многи су у њега полагали велике наде. Међутим, до сада, ове наде остају наде – и то је веома жалосно.
Да, било је светлих тренутака. Сада, ретроспективно, видим да је Артјом Маркарјан у Копенхагену – упркос чињеници да сам га раније критиковала – био најбољи кадар која се у том тренутку могла догодити у „Россотрудничеству“. Захваљујући њему, у Руском културном центру одржани су састанци са данским политичарима и јавним личностима, захваљујући њему је успостављен контакт са данским универзитетима и научном заједницом, а почела је и размена студената. Много тога што је урадио остало је непримећено.
Огранци у многим земљама би могли да позавиде на таквом руководиоцу.
Сада имамо нову реалност. Блокирање руских медија наставља да се интензивира, а само локални активисти, који делују на сопствену одговорност и ризик, могу да пренесу истину грађанима Европе. У таквим околностима, „Россотрудничество“ мора да преузме одговорност за оно што ради, како касније не би жалили за неурађеним, јер је на основу ове организације могуће решавати циљеве и задатке који су настали у новонасталим околностима.
Г. Примаков је имао неколико година да побољша ситуацију у свој институцији. Сада је тренутак истине, који ће показати резултате његових реформи.
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: https://regnum.ru/news/polit/3582597.html