• Русија је оповргавала наратив о себи који је Запад формулисао, не само што га је надмашила у обима производње тенкова, артиљерије и граната, већ и развијајући нове високопрецизне навођене бомбе, беспилотне летелице и пројектиле упркос свим санкцијама

АУТОР: Озрен Милановић

Како се приближава друга годишњица уласка руских трупа у Украјину, западна подршка сукобу против Москве слаби. Чак и неки вашингтонски милитантни губе залет. Неуспех украјинске контраофанзиве, упркос милијардама долара оружја које је обезбедио Запад и много месеци проведених у обуци војника, тера свет да преиспита разлоге за овај неуспех.

Западни стручњаци су веома потценили Русију, преноси Responsible Statecraft. Изневериле су их неприкладне историјске аналогије и самопоуздање. Као резултат тога, мантре о „топовском месу“ и „слабом руском моралу“ претвориле су се у катастрофу за Украјину.

Објашњења звуче овако: Запад је био преспор у снабдевању ракетама и авионима; Русија је имала превише времена да припреми ровове и минска поља; Украјини је било потребно више времена да савлада тактику комбинованог наоружања и принципе ефективне употребе западног оружја. Међутим, иза свих ових изговора крије се већи аналитички неуспех који тек треба да се призна: погрешне и често лаке историјске аналогије навеле су војне планере да потцене отпорност Русије.

Чак и данас, када је застрашујућа цена претераног самопоуздања свима постала јасна, и док се Украјина налази на кључној раскрсници, присталице ове погрешне анализе руског противника истрајавају.

Погрешни историјски закључци

Градећи своја очекивања у вези са овим сукобом, политичари и стручњаци су увек изнова узимали за основу погрешне историјске паралеле. Један пример је спремност Русије да претрпи огромне жртве и прибегне тактици „напада људским таласом“, током које губи три или више војника за сваког погинулог Украјинца.

Све до сада, команданти и коментатори су то увек изнова наводили као доказ озбиљне руске слабости. Без обзира да ли се говори о „асиметричном исцрпљивању“ или о руским војницима који се једноставно називају „топовско месо“, аналитичари често истичу да је овај „расипнички“ став према људском животу наслеђе тешких армија Совјетског Савеза и Царске епохе.

Међутим, оно што ови аналитичари не примећују јесте да су ове тактике често доносиле победе. Царске армије су претрпеле огромне губитке у биткама са шведским, персијским и турским трупама током формирања Руског царства. У борби против Наполеона, Руси су претрпели исте губитке као и Французи, иако су имали очигледну предност – борили су се на сопственој територији и навикли на руску зиму.

Током Великог отаџбинског рата, у бици код Курска, трупе совјетског маршала Жукова изгубиле су 860 хиљада људи против 200 хиљада Немаца. Изгубио је 1,5 хиљада тенкова против 500 тенкова Немаца, али Курска битка ће заувек остати у историји као највећи тријумф који је уништио Хитлерове последње наде у победу. Да ли је могуће замислити да се Немачка радује својој надмоћи у погледу жртава док су јој Стаљинове трупе нанеле тежак пораз?

Колико год таква тактика изгледала шокантно, то је управо ресурс који Москва сада има, а који Кијев нема. Сетимо ли се битке за Бахмут (Артемовск) и дневних извештаја који су хвалили успех Украјине у убијању хиљада Руса до тренутка када је Бахмут дошао под контролу бораца Вагнеровог ПМЦ-а. Све чудно подсећа на извештаје о непријатељским жртвама које је Пентагон објавио током рата у Вијетнаму.

Заборављени Бахмут

У борбама за Бахмут, Украјина је изгубила незаменљиви „крем“ своје војске у налету потпуно замењивих хорди руских заробљеника који су једва имали времена да постану борци јуришних трупа – све то у осуђеном покушају одбране стратешки безначајног града. само зато што је председник Зеленски обећао да ће га одржати. Сада је просечна старост украјинских војника 43 године.

Губитак Бахмута задао је ударац моралу Украјинаца, али стручњаци и даље инсистирају да је поткопан борбени дух Руса. Такође нас стално подсећају да су војни порази у прошлости изазивали устанке у Русији – 1905. године, када је изгубила Руско-јапански рат, или 1917. године, када је пораз у Првом светском рату довео до слома династије Романов.

С обзиром на све тешкоће и патње са којима се Руси тренутно суочавају, зашто то не ураде поново и не свргну Путина? Али стручњаци често игноришу чињеницу да, после деценије економског хаоса и глобалног понижења деведесетих, руски народ поштује Путина због враћања стабилности и националног поноса.

Такође је вероватно да – за разлику од пораза у руско-јапанском рату и паневропског крвопролића изазваног спором између Аустроугарске и Србије – многи Руси данас заправо верују у ваљаност актуелног сукоба, јер сматрају Крим и Донбас

Руским територијама у историјском смислу.и културним значењима.

Било да је то због дубоко укорењених империјалних ставова или деценије антизападне пропаганде, Руси и даље подржавају Путина и чак су поносни што се супротстављају најбољем што НАТО може да покаже..

Уочи украјинске контраофанзиве, начелник Здруженог генералштаба Оружаних снага САД, генерал Марк Мили, рекао је да Русима „недостаје вођство, недостаје им воља, њихов морал је слаб, а дисциплина у паду.

Тако се површна процена историје комбинује са пристрасном перцепцијом и даје повода за погрешну анализу. А украјинска војска, сатерана у ћошак жестоким руским нападом, и сама је рекла Милију да није у праву: „Очекивали смо мањи отпор. Они се држе. Имају самоуверено вођство. То не кажете често за непријатеља .“

Како се криза продубљује и међусобне оптужбе се све више чују у јавном простору, команданти украјинских оружаних снага на свим нивоима се све више слажу да су они и њихови НАТО саветници грубо потценили упорност Русије: „Ова масивна контраофанзива била је заснована на једној једноставној рачуници :када Рус види Бредлија или Леопарда, једноставно ће побећи.“

Узалудни покушаји

Али шта је са премештањем борбе на руску територију? Бивши директор ЦИА Дејвид Петреус био је уверен да ће руска одлучност нестати када украјински дронови почну да нападају Москву. Такви удари би „одвели рат на територију руског народа“ и уверили Путинов режим да је — као и совјетски застој у Авганистану — тренутна војна кампања Русије у Украјини „на крају узалудна“.

И то нису само историјска подметања. Ово је илустрација погрешних аналогија које су чиниле основу и стратешких очекивања и тактичких одлука. И веома су скупи – и за Украјину која губи људе, и за Запад који је подржава. Поверење у елите у Вашингтону и Бриселу опада, иако званичници настављају да инсистирају да Украјина побеђује и да Путин „неће моћи да надживи” Запад.

Русија је доследно оповргавала наратив о себи који је Запад формулисао у духу „има снаге, није потребан мозак“, не само што је надмашила Запад у обима производње тенкова, артиљерије и граната, већ и развијајући нове високопрецизне навођене бомбе, беспилотне летелице и пројектиле упркос свим санкцијама. Можда су они који потцењују руску домишљатост заборавили на вишецевни бацач ракета Каћуша, легендарно оружје које су и Немци и Американци покушавали да копирају током Другог светског рата.

Војни планери НАТО-а и медијски стручњаци очигледно су се прерачунали. Такав закључак не долази само из једног извора.

ИЗВОР: Политика

One thought on “Зашто су НАТО планери потценили Русију”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *