- У августу 2019. године, митрополит Александријске патријаршије молио се са украјинским Епифаном на Служби коју је водио Вартоломеј из Истанбула
- Московка патријаршија и њено Одељене за спољне црквене послове нису реаговали на флагрантно кршење канона
- Није ли то оно што је дало увереност присталицама признавања тзв. Свете цркве Украјине (СЦУ) у епископату Афричке цркве?
- Годину дана касније, стотине свештеника Александријске цркве обратило се Московској патријаршији са молбама за премештај. Али …
АУТОР: Дмитриј СКВОРЦОВ
Шеф Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије (ОВЦС МП) митрополит Иларион (Алфејев) потврдио је да постоје „захтеви“ за пријем у Московску патријаршију оних свештених лица Александријске патријаршије која се не слажу са признањем „Свете цркве Украјине“ (ПЦУ) од стране њиховог патријарха Теодора Хорефтакиса. При томе, Митрополит Иларион је признао да „не говоримо о изолованим случајевима, већ о масовним апелима свештеника из различитих афричких земаља“.
„Искрено желимо да им пружимо сву могућу подршку“, поделио је Владика осећања особља Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије.
Међутим, да ли би се свештенство требало руководити осећањима, иако оним највишим? Или дужностима којима су им одредили црквени оци и сам њен оснивач? Није ли дужност свештенства да осигура спасење људских душа које не желе да се одрекну Брода спаса?
Према канонима, Александријска патријаршија више се не може сматрати црквом, јер су сви њени епископи у молитвеном заједништву са издајником Цркве и отвореним јересијархом Хорефтакисом. Парохијски свештеници схватају да њихово молитвено комуницирање са властитим владикама увлачи и њих саме и њихово стадо у левак погибељног раскола. Они, дакле, чекају спасилачки појас, узвикујући: „Спасите нам душе!“ А шта одговарају са капетанског моста брода, који украшено плови? „Не желимо да продубљујемо поделе које, због препознавања украјинских расколника од патријарха Александријског Теодора, већ постоје међу православним хришћанима у Африци“, објашњава шеф Одељења спољних послова Московске патријаршије, који је одлучио да се уздржи од прихватања верника под надлежност Руске Цркве. Поједностављено речено, „још увек не губимо наду да ће патријарх Теодор променити своју одлуку“. И, настављајући мисао митрополита, док се препуштамо нади да просветлимо овог Теодора, хиљаде душа биће лишене спасоносних светих тајни: да уђу у живот некрштени, односно да из њега изађу неисповедани и непокајани.
Колико су, дакле, оправдане такве наде?
Цела хроника пада Александријске патријаршије указује не само на промишљеност поступака њеног руководства, већ и на чињеницу да је шеф ОВЦС МП имао више него довољно прилика да се увери да страх, да тако кажем, „продубљује поделе које већ постоје“, те благо речено, наде су неосноване.
У августу 2019. године, митрополит Александријске патријаршије молио се са украјинским Епифаном на Служби коју је водио Вартоломеј из Истанбула. Московка патријаршија и њено Одељене за спољне црквене послове нису реаговали на флагрантно кршење канона. Није ли то оно што је дало увереност присталицама признавања тзв. Свете цркве Украјине (СЦУ) у епископату Афричке цркве? Већ следећег месеца, на Служби, уз учешће епископа Мозамбика Хризостомоса, молио се „епископ СЦУ“.
А онда се шеф ОВЦС МП коначно пробудио. Митрополит Иларион је послао посланицу у Мозамбик, изражавајући дубоку забринутост. Забринутост је највероватније била праведна, али да ли је „шеф црквеног Министарства спољних послова“ имао право да се обраћа афричком епископу директно преко шефа александријског одељења за спољне црквене послове? Сама та чињеница, заправо је, деловала да је посланица деловала као подстрекавање. И није ли захваљујући овоме Хорефтакис одвезао себи руке и признао тзв. СЦУ?
На првом синоду Руске православне цркве после Александријске издаје, одлучено је да се прекине евхаристијско општење са Хорефтакисом и да се руске православне парохије у Африци поново потчине Московској патријаршији. Међутим, истовремено је сачувана црквена комуникација са оним епископима Александријске цркве који нису подржавали „легализацију украјинског раскола“.
Већ смо упозоравали на опасност таквог компромиса: „Да, епископи Александријске патријаршије нису гласали за Теодорову одлуку. Али мало је вероватно да ће било који афрички епископ (по правилу су етнички Грци) – чак и они који у својим срцима протестују због признања тзв. СЦУ – жртвовати грчку солидарност ради Христа и прекинути евхаристијску заједницу са својим патријархом. То се није догодило у Грчкој цркви, где је генерално било отворено противљење десетак епископа и двеста обичних свештеника атинском архиепископу Јерониму. То значи да је пре или касније неизбежна њихова заједничка молитва са онима у молитвеном заједништву са украјинским Епифаном. А онда и сами губе каноничност. Заузврат, ако РПЦ не прекине евхаристијско општење са њима, то значи да се такође угрожава губитком своје каноничности. Због тога одлуке Синода РПЦ о црквама Хеладе и Александрије (да остану у заједници са делом њихове епископије) нису само половичне, већ изузетно крхке … Компромиси су овде немогући. Само анатема Вартоломеју, Јерониму и Теодору и њиховим истомишљеницима у стању је да изазове дилему оних у Турској, Грчкој и Африци који желе да направе коначни избор између Христа и Велијала. Дакле, „лопта остаје на половини“ РПЦ. Одлуке Синода за грчке цркве само су излаз из сопственог казненог простора. Надамо се неће изгубити бар овај темпо “.
И овај темпо је, чак и пре заједничког састанка Синода РПЦ и Врховног црквеног савета РПЦ 25. децембра 2019. године, успостављен писмом 27 свештеника из Кеније, Танзаније, Замбије, Уганде у знак подршке ставу Руске цркве. Годину дана касније, стотине свештеника Александријске цркве обратило се Московској патријаршији са молбама за премештај. Али … Као што је појаснио у новембру 2020. године, заменик председавајућег Одељена спољних црквених послова МП. Архиепископ владика кавкаски Леонид, „ми смо пристојна црква која се придржава канона … у нашим генима је да помажемо ближњем“. Због тога „ми, колико можемо, спутавамо ово свештенство, јер чак и у ситуацији када смо издани, и даље се придржавамо „правила игре “(нагласио. – Д.С.), која су успостављена између цркава. Ми не кршимо дату реч“.
У ситуацији када смо издани, придржавамо се правила игре … Замислите: после Хитлеровог напада Стаљин одлучује да се „држи речи“ дате у Пакту о ненападању Немачке и СССР-а … Неко ће рећи: како можеш упоређивати! Како могу? Издајство Вартоломеја и Теодорова није само „кршење правила игре“ (светих канона, уопште). Ово је хула на Духа Светога, који је водио ауторе канона.
„Па, шта ће се онда догодити – конфузија и колебање? – наставља заменик шефа Одељења црквених спољних послова (МП) да објашњава зашто Московска патријаршија одбија афричке свештенике. Међутим, како ћете онда вратити џина раскола у флашу?“ Како то да разумем? Оно што се сада догађа у Александријској и Васељенској патријаршији, које су, према дефиницији Синода РПЦ, „ван канонског поља“, јесте „мир и благодат“? А повратак верних на канонско поље је збрка и колебање! Забавно разумевање „помагања ближњему“ је „у генима“ особља Одељења спољних црквених послова! Ближњи је, очигледно, онај џин који из неког разлога треба бити сатеран у оквире Цркве. При томе, према речима архиепископа Леонида, „џином“ управља грчко Министарство спољних послова, одакле „вире ноге америчког Стејт департмента“.
У опису посла шефа ОВЦС МП је одржава односа са Министарством спољних послова Руске Федерације. Међутим, чини се да чињенице о „ногама Стејт департмента“, које стрше одасвуд, не стижу увек до колега из Министарства спољних послова. Наш портал је већ писао да је грчко Министарство спољних послова приморало александријског патријарха да призна тзв. СЦУ. У међувремену, током недавних честитки поводом 200. годишњице грчког устанка, у руским званичним честиткама, нисмо чули ни наговештај да ће указати на најновију издају „балканске истоверне браће“. Истовремено, грчки премијер Мицотакис, дочекујући свог колегу Мишустина, није пропустио да каже нешто о проблему са „људским правима“ у Русији …
Да ли ће и Руска Црква остати Црква уз таква очекивањима да јеретички јерарси „дођу себи“? Колико још година Одељење спољних црквених послова МП „неће губити наду“ и „не желећи да продуби раскол“, истовремено гледајући како стотине хиљада истоверника страдају јер не примају спасоносне свете тајне? Ко је, дакле, за нашег црквеног дипломату важнији – издајници или верници?
С руског превео Зоран Милошевић