• Литература коју је време просејало и коју заборав не може да прекрије најбоље је уточишта од бесмисла, пролазности и тривијалности дневног живота

 

АУТОР: Небојша Катић

Куда побећи и где се склонити од свеопштег јада и ужаса око нас? Куда побећи од болести, од страха, панике и хистерије? Где се склонити од људског талога који је испливао и ваља се медијима, политичком и културном сценом? Куда побећи од примитивизма и примитиваца? Куда побећи од лажи и обмана, од бруталне пропаганде и манипулација оних гротескних фигура – домаћих или страних, свеједно – које називамо моћницима? Где се склонити од патологије и ненормалности које се, упорно и агресивно, намећу као нова нормалност? Читалац из наслова овог текста већ наслућује могући одговор.

Наслов колумне позајмљен је од италијанског новинара, есејисте и књижевника Итала Калвина чија је књига „Зашто читати класике“ први пут, посмртно, објављена пре три деценије. Реч је о збирци кратких књижевних есеја који су писани од педесетих година прошлог века па све до пишчеве смрти 1985. године.

У уводном есеју по коме је књига добила наслов, Калвино покушава да у 14 тачака, не одвећ академски строго, дефинише шта је то класична литература. У првој, благо ироничној дефиницији, Калвино каже да је класична литература она за коју људи обично кажу да је поново ишчитавају – некада зато што то заиста и чине, а некада зато што им је непријатно да признају да су пропустили какво значајно класично дело и да га тек сада читају по први пут. Уметак у наслову колумне рефлектује ово тачно запажање.

Калвино не доживљава класике као начин да се од лоше стварности побегне у имагинарни свет. У његовим дефиницијама класичне књижевности нема ескапизма какав је јасно видљив у овом тексту. Може бити да је реч о разлици у карактеру и темпераменту, а може бити и да је разлика у духу времена у коме је Калвино писао своје есеје, и новог времена у коме се ја, кратко и аматерски, бавим сличном темом.

Али све и да је доживљај стварности коју читалац може имати мање песимистичан или мање драматичан од онога из увода колумне, много је разлога, интелектуалних и естетских, да се и образовани зналац поново врати класицима. Литература коју је време просејало и коју заборав не може да прекрије најбоље је уточишта од бесмисла, пролазности и тривијалности дневног живота. Нема ни лепшег начина да се протицање и жрвањ времена мало успоре.

Када бих проширивао дефиниције Итала Калвина, рекао бих да је класична литература она која нас непрестано наводи и да се упитамо одакле долази пишчев дар. Какво величанствено надахнуће је омогућило да настане дело које некада траје и вековима и које нас опчињава без обзира на контекст и на временску дистанцу? Има ли за хришћане боље потврде присуства и деловања Светог духа од класичне уметности у свим њеним облицима?

Када бих из перспективе новог времена још понешто додавао, рекао бих да је класична литература она у чију причу и ликове верујемо – она која се не мора промовисати књижевним тумачењима у којима критичари проналазе дубине којих нема, чије се празне, натегнуте нарације проглашавају модерним и оригиналним изразом. На класике се не морају стављати ни шарени омоти чија је графичка обрада неретко занимљивија и инвентивнија од саме књиге. Коначно, то је књижевност која траје и која ће трајати и када више нема писца који брине о свом делу и његовој промоцији.

Или мало романтичније, класична књижевност је она од које бар за тренутак постајемо хуманији и бољи него што јесмо. Романескне судбине књижевних јунака нас тако, често и неправедно, додирују више од тешких, аутентичних судбина људи око нас. Књижевни јунаци у чијим животима на тренутак учествујемо, помажу и да се испод наслага цинизма пробије бољи део наших душа.

Када у стању анксиозности улазимо у Нову годину која не слути на добро, можда би себи могли дати реч да нећемо допустити да нас лоша стварност сломи и порази. Обећајмо себи, макар то заличило и на самообману, да више нећемо допуштати да нам време пролази узалуд, да га нећемо немилице трошити нити пуштати друге да нам га бесмислено троше. Обећајмо себи да ћемо се вратити величанственој књижевности, да ћемо поново читати и изнова откривати оно што смо давно читали и чије дубоке трагове и даље носимо. Ако не због себе, урадимо то због наше деце и унука. Покажимо им примером да постоји и друга, лепша стварност од оне која стиже са екрана рачунара, телефона или са телевизора.

Сретна вам и боља Нова година!


ИЗВОР: Политика/Блог Небојше Катића, 31. 12. 2020

One thought on “Зашто поново читати класике”
  1. Наслов одзива на текст:
    ТОЛИКО СМО СТИГЛИ И У СВЕТУ И КОД НАС ДО КОЛИЧИНЕ ЗЛА И УБИСТАВА АД СЕ ХУМАНО НЕ МОЖЕМО ПОПРАВИТИ БЕЗ НОВОГ ПРЕДМЕТА У ШКОЛСТВУ — УЧЕЊЕ О ДОБРУ И ЗЛУ И БЕЗ УКИДАЊА ПРОФЊЕСИОНАЛНИХ (ПЛАЋЕНИХ) СУДИЈА И УВОЂЕЊЕ, УМЕСТО ЊИХ, НАРОДНИХ СУДИЈА КОЈИ БИ СЕ МЕЊАЛИ ЗА СВАКИ СЛУЧААЈ СУЂЕЊА ЗЛУ (ПО 50 ДОБРОВОЉНИХ НААРОДНИХ СУДИЈА)

    Образложења и објашњења (поводом текста):
    Наравно, уопште није спорно да је корисно читати књижевна дела и улазити на ваљане начине уопште у област стваралаштва човечјег духа.
    Међутим, данас је проблем највећи у томе што је цео свет добрим делом ишао путем који нас је све водио у све веће зло, с мање поштења, антипатије, с више пљачкашких порива, силеџијства, неправедних поступака и сл. Законе које смо правили (писали) самостално или, као данас, преписујући их од оних посебно са „Запада“ постајали су, стога, лажно хуман(истичк)и, а увелико неодговарајући према злу и, практично, веома слабо функционални и поучни.
    Два невиђена до сада случаја масовних сурових стрељања људи и без икаквих „повода“ и „разлога“ , да су превише сурова против живота и деце и људи, или ће нас тргнути да се у свему, па и у писању и примени закона у судству много поправимо или ћемо имати све суровија и бројнија одузимања живота без икаквог разлога. Закони, примена њихова и судство су катастрофални. Наши „стручњаци“ психолози, психијатри, „хуманисти разних врста“, цело школство посебно, све је то или стварно слабо упућено у стручност, или је недовољно хумано и заинтересовано да боље ради.
    За све земље и сва друштва важи да није довољно учињено да на овом свету буде правде, правичности, хуманости, човештва и саосећања међу људима. Ми немамо у све већем броју случајева добро васпитане, образоване и саосећајне људе и цела друштва су окренута много себичности, нарцисоидности и нехајности за друге људе, завладало је безбожништво и суноврат у злу. Ми морамо уводити нове, хитне мере за смањење зла међу људима и за заустављање злих људи.
    Ово што се ради у свету (где моћни људи у богатству и пљачкању, искоришћавању немоћнијих, претварању на разне зле или лоше замишљене и планиране начине који насилно претварају људе у робове и „слепе послушнике“, реч је о тзв. глобализму, тј. живот по нечијем „калупу“ у коме човек има дозвољене границе) дало је свуда, посебно у бројчано и силом мањих и слабијих народа (као што је у нашем случају, када нам отимају наше делове Отаџбине и убијају нам народ или га протерују у нечијем себичном интересу) довело је и нашу Србију до времена у коме се ми не сналазимо добро, из много лоших и бројних разлога, да једни другима наносимо зла свих врста, па и до крајњег зла — масовних убистава с нултим разлозима и поводима, дакле, убија се из чистог хира, осионости, беса често без разлога.
    Да би се то почело заустављати, у Србији треба, ако хоћемо да боље и нормалније и с више добра, а мање зла живимо, треба све да мењамо. У свакој области живота и рада морамо много ада мењамо у правцу бољег.
    У томе су, зна се, најодговорније (99 одсто су оне одговорне, јер су и плаћене од народа за рад ка бољем) државне институције свих врста.
    Све што нам се догађа, показује јасно какве су нам државне институције свих врста: врло слабе или готово никакве, јер су нерадне и нехајне. Просвета, школство, готово да су при самом дну. Оно је од друштва, тачније због лошег рада у свим другим институцијама доведено у сваком погледу до дна. Ако ученик седмог разреда у свом плану и великој спретности постреља у учионици толико деце, то је сигнал да је све отишло дођавола код нас, да влада апсолутна бездушност и нултна емпатија, да ни малолетни ни пунолетни појединци немају никакве обзире и саосећања за другога, ад има оних који су потпуно неосећајни за бол, патњу и убијање живота другога поред себе.
    Моју маленкост су лична промисао уз корист Бога научила да предложим код нас у школство (поготово основно) хитно увођење новог предмета: УЧЕЊЕ О ДДОБРУ И ЗЛУ.
    Промисао ми и Бог кажу и из последњих страшних случајева у нашој Србији да се показало да има и деце и људи без икакве упућености у разлику између добра и зла. Многи не знају шта је добро. Стога се зло не може друкчије смањити на нормалан начин (ако нећемо да зле људе редом убијамо без добре превентиве против зла, а то није добро, наравно), осим увођења систематског учења и васпитања у школству новог предмета: УЧЕЊЕ О ДДОБРУ И ЗЛУ.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *