- Ако се Русија доживљава као спасилац, како онда градити паневропско јединство због присуства „претње са Истока“?
- Како одржати интегритет НАТО-а – најважнијег инструмента америчког војно-политичког присуства у Европи? Никако.
- Русија, дакле, у очима Европљана мора остати непријатељ. Варварска земља којој Стари свет ништа не дугује.
- Русија се не меша у унутрашње ствари других земаља, па Москва не учи своје суседе правилном схватању Дана победе.
- Међутим, проблем је што Европа покушава да нас научи погрешној ствари. Она не саветује, не каже – не, у оквиру западне „меке моћи“, већ је уз помоћ прозападних снага у Русији постављен је курс за системску промену руске свести о догађајима током Великог отаџбинског рата.
АУТОР: Геворг Мирзајан
Русија 9. маја обележава 78. годишњицу Дана победе над нацизмом. Годишњица Велике победе у рату, где је у питању било не само постојање руске (тада зване совјетске) државе, већ и читавог нашег народа.
Није изненађујуће што је Дан победе један од два – уз Нову годину – најважнијих празника за све Русе. Да, ово је празник са сузама у очима (пошто је у том рату страдало више од 26 милиона Руса), али ипак празник.
За нас, али не и за потомке наших бивших савезника у антихитлеровској коалицији.
Чињеница је да за Запад овај дан има мало другачије значење. Ово није Дан победе, већ Дан јединства. Или Дан Европе, како га зову. Дан када су европски народи превазишли разлике, опростили једни другима и ујединили се.
„За Запад је Други светски рат секундарни рат, мање важности од Првог светског рата. Сада Европа живи у јединственој Европској унији, уједињујући бивше губитнике и победнике“, каже руски политиколог Олег Бондаренко.
ИСТИНА
И ЛАЖ
Да, донекле их је могуће разумети. Хитлер и нацисти су за Совјетски Савез били смртни непријатељи који су водили рат да униште совјетски народ, који су нацисти сматрали „инфериорним“. А за Европу је то била само још једна окупациона завера унутра ње.
Французи, Чеси, Словаци нису спаљивани у пећима и нису стрељани само зато што су Французи, Чеси и Словаци, односно народи који немају право на живот. А нацисти су сматрали совјетске грађане таквима и намеравали су да их елиминишу као део плана „Ост“.
Део Европљана се осећао прилично удобно у оквиру ове завере. Истих тих Француза у нацистичким трупама било је много више него што међу учесницима у Покрету отпора. Зато су релативно лако превазилазили разлике, зато не виде ништа чудно у томе да се маршеви ветерана СС организују у балтичким државама.
Русија се не меша у унутрашње ствари других земаља, па Москва не учи своје суседе правилном схватању Дана победе. Међутим, проблем је што Европа покушава да нас научи погрешној ствари. Она не саветује, не каже – не, у оквиру западне „меке моћи“ и уз помоћ прозападних снага у Русији постављен је курс за системску промену руске свести о догађајима током Великог отаџбинског рата.
Покренут је прави информациони рат против историјског памћења Руса, већ ослабљеног због идеолошке слабости државе и такозваних „реформи“ домаћег образовног система.
ИСПИРАЊЕ МОЗГА
Методе су биле прилично једноставне. Тако су, на пример, западни пропагандисти износили су идеју да се Совјетски Савез не може поносити победом над нацистичком Немачком – уосталом, он ју је, у ствари, створио.
СССР је закључио пакт о ненападању са Хитлером, али тек пошто су Пољаци и Британци пореметили све пројекте стварања колективног система безбедности у Источној Европи. Стога, кажу, нема чиме да се поносите – морате се покајати, па заборавити.
Осим тога, западна пропаганда и њени руски промотери умањили су улогу СССР-а у победи над нацизмом. Да би то урадили, узвисили су учешће Запада (путем ленд-лиз – који је био заиста важан, али не и критички допринос победи), а такође су рекли да главна заслуга у Хитлеровој победи над Москвом припада „генералу мразу“, а не совјетским командантима или Стаљину.
Говоре да су све наше победе биле Пирове, да смо Немце „давили месом“ (што није тачно – однос војних губитака је био отприлике 1,3 према 1 у корист Немачке, што је прилично паритетно, с обзиром на катастрофалну прву годину рата за СССР и масовног истребљења совјетских затвореника у немачким логорима).
Осим тога, Запад се бори(о) са перцепцијом Хитлера као апсолутног зла. Наравно, изузетно је тешко опрати слику особе на чијим је рукама крв десетина милиона људи. Међутим, можете спустити на његов ниво другог вођу који је био победник зла. Зато су у оквирима западне идеологије почели да изједначавају Стаљина и Хитлера, чак их донекле поистовећују.
Па, у исто време, поистовећивали нацистичке репресије, које су се одвијале по биолошком принципу, односно према крви, без обзира на поступке човека, са совјетским, где су ипак кажњавали на основу политичких ставова или чињења. Поистовећују нацистички режим (мизантропски, који негира право „других“ на постојање) и совјетски режим (фокусирани на колективни развој свих народа, принципе недељиве безбедности и сарадње нација).
Поред тога, покушавају да прикрију нацистичке ратне злочине на територији СССР-а (физичко уништавање становника читавих региона, на пример, током операције „Зимска магија“) и причама о „милионима немачких жена које су силовали совјетски војници“.
Као резултат тога, совјетски војници нису били доживљавани као ослободиоци Европе, већ као нови окупатори. И поред тога што је, како је тачно приметио заменик шефа Савета безбедности Дмитриј Медведев, више од милион совјетских војника дало је животе за мир и ослобађање од фашизма у Европи – њих 600.000 само у процесу ослобађања Пољске, 380.000 је пало у Чешкој и Мађарској, а 100.000 у Немачкој.
ЕВРОПСКИ АНТИРУСКИ ЦИЉЕВИ
У овај рат са памћењем, Запад је уложио много ресурса – људских, интелектуалних, финансијских. Није се толико трудио, јер је само био љубоморан на нашу перцепцију нацизма (европски опроштај је већ довео до тога да су крајње десничарске странке побеђивале на изборима, угрожавајући локални либерални поредак). И што је свестан двосмислености свог учешћа у заједничкој Победи. И зато што сада на Западу владају потомци колаборациониста.
Не, циљеви су много рационалнији. Тичу се и унутаревропских момената и сукоба са Москвом.
Европа, дакле, покушава да заборави на рат. „У оквиру новог концепта европског јединства изузетно је важно минимизирати пажњу на догађаје из Другог светског рата. То са европске тачке гледишта изгледа сасвим разумно и рационално“, каже Олег Бондаренко.
Власти Европске уније (ЕУ) су поносне на свој паневропски пројекат, који је, чини се, први пут у вековној европској историји мирно ујединио готово цео европски простор, и плаше се појаве било каквих расцепа попут ватре. Укључујући и оне засноване на историјским споровима или територијалним захтевима.
Зато покушавају да онемогуће било какве руске иницијативе које подсећају на Други светски рат. А најбољи инструмент онемогућавања је, наравно, брисање руског наратива о Великом отаџбинском рату из глава грађана.
Други важан циљ била је демонизација Русије. Запад не жели и није спреман да призна чињеницу да је Руска Федерација део велике европске цивилизације и да је бар три пута спасла ову цивилизацију по цену своје – од Монгола, Наполеона и Хитлера.
Ако се Русија доживљава као спасилац, како онда градити паневропско јединство због присуства „претње са Истока“? Како одржати интегритет НАТО-а – најважнијег инструмента америчког војно-политичког присуства у Европи? Не долази у обзир. Дакле, Русија у очима Европљана мора остати непријатељ. Варварска земља којој Стари свет ништа не дугује.
Што се тиче подржавања сукоба са Москвом, овде Запад треба да натера саме Русе да своју државу сматрају варварском. Руси су они који могу да се извуку из свог варварског стања само „евроатлантским интеграцијама“. То је, другим речима, претварање у вазала.
За то је неопходно испрати из глава Руса све садржаје поноса у њиховој националној историји. Заборавити сва културна достигнућа, књижевност, музику, подвиге – и, наравно, победу народа над најмоћнијом војном машином у читавој историји човечанства. Над Вермахтом.
Коначно, брисање памћења на Победу служи сврси распада Русије. Чињеница је да је Русија мултинационална, мултикултурална и мултиконфесионална земља. Ова разноликост доноси огроман број користи (човечанство се одувек развијало кроз интеракцију култура), али и велике ризике.
Ако власти такве државе не успеју да створе и консолидују наднационални идентитет грађана (када себе сматрају јединственом целином, једним грађанским народом), онда држава почиње да се распада. Потребна су нам заједничка значења, заједничке вредности, заједничка достигнућа.
А Победа над нацизмом је једно од најважнијих заједничких достигнућа. Како каже позната песма, „један за све“, коју су постигли сви већи совјетским људима. То је постала најважнија веза која подржава прво совјетску, а сада руску државност.
Управо иста веза која сада постаје заједничка свим народима Русије у борби против нацизма на просторима бивше Украјине.
Зато се Русија бори да сачува историјско памћење и истину о том рату. А онда ће се, после 78 година, борити за очување памћења и истине о садашњости.
С руског превео Зоран Милошевић
https://regnum.ru/news/society/3804165.html