• Милена Драгићевић Шешић: „Знање као роба, а наставни план и програм као производ који ће бити продат – не подељен“

Међу кандидатима за Одељење друштвених наука и у овом изборном циклусу (по други или трећи пут, последњи пут је пропала 2018. године), се појављује име теоретичарке културе Миленe Драгићевић Шешић. Први пут сам на ову особу обратио пажњу крајем 2019. године, када је у Београду 12. и 13. новембра те године, у Српској академији науке и уметности (САНУ), одржана „Четврта међународна конференција о будућем образовању“. Конференцију су организовали Светска академија уметности и науке, у сарадњи са Светским универзитетским конзорцијумом, САНУ, Универзитетом у Београду (УБ), Савезом економиста Србије и групом од 16 грађана из Српске подружнице Римског клуба у Београду. На овој полутајној циркус-конференцији је било предвиђено да буде шест пленарних сесија и 15 паралелних панел дискусија с 93 предавача из 29 земаља.

ФОТО: https://sr.wikipedia.org/wiki

Иста она памет која је као предаваче позвала академика-геолога Владицу Цветковића, антифашисту, професионалног борца против стпског национализма (јавно бунцао о геноциду у Сребреници,  и православља, лиценцираног болоњизатора,  правницу (и ‘екс капетанку‘ полиције) Александру Дрецун и многе друге (међу којима су преовлађивали белосветски путници ‘с коца и конопца’ покупљени), досетила се да позове и Милену Драгићевић Шешић (МДШ), редовног је професора Менаџмента у култури и Теорије масовних медија Факултета драмских уметности у Београду да ‘иступи’ на београдском хепенингу посвећеном будућем образовању. Највероватније зато што она, „велечасна“ и „фемино-препотентна“, континуирано пропагира српску нечасну улогу у „ратовима деведесетих“ и пише књиге славећи отпор многих овдашњих „корисних идиота“ који су учествовали у државном преврату 2000. године. Фебруара 2019. године МДШ чак даје интервју Новом магазину (директор(ица) и главна уредник(ца) Надежда Гаће) у коме је написано да:

„Професорка Драгићевић Шешић вероватно није слутила да ће се деведесете године бунта против репресије у Милошевићевој Србији, у нешто другачијем облику, поновити у зиму 2019. и оживети протесте – којима су уметници онда дали, и сада дају свој огроман допринос – против популистичке политике нове власти, манипулације медијима, поновних подела на “патриоте” и “издајнике”, говора примитивизма и, што је најопасније, злокобних назнака фашизације српског друштва… – Верујем да се промена мора остварити и да ће до ње доћи. Надам се и да ћу ја то доживети. А борба за друштвену промену и промену вредности даје смисао мом животу“, каже професорка ФДУ Милена Драгићевић Шешић у разговору с новинарком Анђелком Цвијић.

Само непоправљиви аутошовинсти могу данас такo параноично да бунцају о „фашизацији“ српског друштва и да још жале због тога што су, поред још неких маргиналаца, ‘жене у црном’ нестале из колективног памћења и што нису ушле у официјелне историје уметности.

Са горе поменутим размевањем времена и простора на коме живи, само бисери ума и духа очекивани су од наступа МДШ на конференцији. Селекторе није изневерила својим наступом.

Знање као роба, а наставни план и програм као производ који ће бити продат-не подељен

Рече да је уметничка ‘комуна’ у нас, данас изузетно одговорна заједница и да они раде много изазовнија уметничка истраживања него што су научна истраживања. Не рече нам само којим су се то мисаоним апаратом служили у истраживању, па још научном, и остави нас да то сами докучујемо.

С обзиром да је одмах затим рекла да је најновији приступ образовању уметника такав да се мање пажње посвећује вештинама (извођења, компоновања, глуме, ..) а све „више напорима да се образују нове генерације уметника и менаџера свесне социјално-политичких и других културних контекста“, не чуди што Шешићка ‘мерачи’ на упад уметности у политику преко уличних перформанса и заигравања с емоцијама људи.

У образовању студената и наставног особља на пољу дизања буке и галаме против власти, која власт је нажалост неодлучна да им се супротстави како заслужују, бивша ректорица Универзитета уметности МДШ сигурно није без заслуга.

 Јединствен поглед на учеснике Конференције загледане у далеку будућност образовања

Неустрашиви припадници њеног ФДУ су 14. јануара 2019. постали шампиони у потписивању петиције професора и истраживача који су подржали окупљања и протесте грађана против власти. Чак 56 таквих уметника и уметничких менаџера ја нађох на списку. Такву унисоност ни у стаду оваца није у данашње време лако наћи. Потписују и њихова браћа и сестре с Факултета ликовних уметности. Много су лошији на послу интерпретирања и стварања стварних уметничих дела.

МДШ је, на пример, позивајући се у току наступа на конференцији на своју недавно књигу: Уметност и култура отпора, поменула и љубимца друге Србије и победника многих лукративних конкурса за извођење којечега: слабо талентованог Мрђана Бајића. Суштина његовог и уметничког стварања већине савремене булументе је безначајност (на пример: картонске кутије, стреле које лете у једном правцу у коме ваљда и ми треба да ‘летимо’, по поду развучени канапи, једна мала бела коцка насред огромне музејске хале, плави вигвам Марине Абрамовић…)

Модерне апстрактне инсталације све претварају у безначајно, па и самог посматрача

Само ако безначајност превлада они имају шансе да буду неко и нешто важно. Безначајна дела служе да би се и гледалац/посматрач осетио што безначајнијим. Ако се у томе успе онда ће такав безначајан и уплашен мали човек нетремице слушати сваку уштву коју му поставе за локалног капоа на „галији“ на којој весла отплаћујући доживотне кредите. Безначајни „артисти“ НАТО-арта не трпе висока стремљења. Више сфере су у њиховој уметности забрањене. Права уметност, она која побуђује дивљење према идеји уметника, његовом мајсторству и екситира вибрације духа од којих посматрач постаје усхићен и срећан, увек слави слободу као највећу вредност. Али, такви уметнички ствараоци су обично далеки од дневне политике и ‘комерције’.

За очекивати је било да МДШ закључи свој наступ препоруком да универзитети будућности морају да се понашају у складу с неолибералним захтевима (не схвата „мучена“ да се неолиберална доктрина убрзано одбацује на свим оним местима с којих нама долазе предлози да ту доктрину никако не напуштамо).

МДШ написа и следеће: „менаџерске и маркетиншке технике у управљању и развоју публике важније су од саме креације„.

Наравно, ово намеће промену „програма студирања са предмета који обучавају уметничким вештинама на предмете „трансферзалних вештина“ (transversal skills): вештине повезане са комуникацијом, убеђивањем, прикупљањем средстава, тимским радом, итд.“

На крају још само да додам, да је с великим симпатијама и разумевањем присутних прихваћена Шешићкина душевна брига и разумевање за проблеме миграната који су остали у Србији. Пријем у основне и средње школе Србије је она поздравила, али је била забринута малим шансама људи из мигрантске средине да се икада упишу на ФДУ.

Филип Раке Вукајловић, научни саветник Института „Винча“ у пензији

 

ЛИТЕРАТУРА

Филип Вукајловић. ПРОМИСк-19: ТЕШКЕ ПАРЕ за ЛАКУ НАУКУ (Филип Раке, Београд 2020, ISBN 978-86-902336-0-1) текст књиге се може преузети на сајту: https://zenodo.org/record/4394494.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *