Зашто Бог дозвољава различите религије?

Ова позиција је данас врло честа. Њене присталице воле себе да називају агностицима, али то није у потпуности тачно. За разлику од агностика, који су дуготрајним радом и размишљањем дошли до закључка да је човеку немогуће стећи тачно знање о духовном свету (с којим се иначе и хришћани слажу: Бог у Његовом бићу је неспознатљив), ти људи унапред одбијају да размишљају. „Будући да постоји толико много религија, то значи да нема истине и да нема о чему да се прича“, – њихова је једноставна логика. Свако ко је прочитао Јеванђеље препознаће иза ове логике ироничан осмех Понтија Пилата, који је, завршавајући разговор са Христом, запитао: Шта је истина? – и, не чекајући одговор на своје чисто реторичко питање, окренуо је леђа Спаситељу и отишао да разговара са првосвештеницима и људима који су Га оптужили (Јн.18 : 38).

Ако неко почне да чита овај чланак, желећи да се још једном увери да „нема истине“, онда не вреди губи време. А они који су спремни да схвате суштину, чланак би требали прочитати до самог краја.

Бог цени слободу човека… Како то разумети?

Бог може све. Може да искорени све верске предрасуде и заблуде, али то би значило насиље над људском слободом, занемаривање избора који су неки људи направили.

Стварајући човека, Бог га је створио по своме лику и подобију. А ово претпоставља да човек има и слободну вољу.

Укинути слободу човека, „програмирати“ га, рецимо, да делује искључиво по својој савести, значило би да од њега више не буде човек, већ неко друго биће. У суштини – претворите се у зомбија. У хорор филмовима зомбији су обично застрашујући и изузетно агресивни. Али уз одређену машту, ништа вас не спречава да замислите изузетно слатког и симпатичног зомбија који се свима смеши, уступа место у градском превозу и уопште је социјално беспрекоран. Али ако је ово понашање резултат „програмирања“, онда имамо посла са биороботом, а не са особом. Човек је ипак у по својој основи – слободан.

А бројне религије које исповедају различити људи у различитим деловима света такође су једна од последица човекове слободе. Тачније, слобода помножена – грехом.

Какве везе са тим има грех?

Први људи, Адам и Ева, живели су у заједници са својим Творцем, кога су могли директно да виде, лицем у лице и са Којим су могли слободно да разговарају. Али ова заједница је уништена, након што је Ева, ступивши у разговор са Сатаном, који се појавио у облику змије, поверовала клевети против Бога и окусила плод са дрвета познавања добра и зла. Прекршивши тако заповест коју је Бог дао, одмах је и Адама учинила саучесником у свом злочину – понудила му забрањено воће, а он није одолео искушењу да постане „попут богова који знају добро и зло“ (Постање 3 : 5), што је древни заводник обећао.

Окусивши плод знања, први људи су из личног искуства схватили шта је зло: прекидање везе са Богом, Извором живота и изгнанство у свет, у коме су били подложни законима материје и биолошкој борби за опстанак, у свет међусобног непријатељства, напорног рада и исцрпљујућих болести. У свет у којем ће се сви на крају суочити са неизбежном смрћу. Схватили су да је једино добро које су управо изгубили, вечни живот у јединству са Богом.

Отргнувши се од Бога и изгубивши прилику да Га непрестано сагледавају пред собом, почели су постепено да заборављају ко је Он. Слика Божја у њиховим умовима почела је да се мења током година. Људи су почели да замишљају Бога као страшну силу изузетно далеко од њих; затим као човеколико, мада врло моћно Биће које може да воли и помаже, а може да се љути и чак освећује побуњеним створењима. Неко је закључио да богова уопште има много и да могу боравити у камењу, дрвећу, рекама и језерима, у телима животиња, па чак и у скулптурама створеним људском руком. Током времена умрли су људи који су лично познавали Бога и њихови најближи потомци који су слушали приче од њих и сећање на Бога постајало је све тање и све чешће замењивано фантазијама које су могле да поприме најбизарније облике.

Тражење Бога у палом свету било је попут слепих људи који покушавају да схвате шта је слон. Осетили су то из различитих углова и изнели различите верзије како ова животиња изгледа. Они који су му додирнули труп рекли су да слон изгледа као огроман удав. Други, ухвативши слонову ногу, уверили су га да је попут дебла дрвета. Други су, осећајући наборе на слоновом стомаку, тврдили да је мекан и нежан. Неки нису имали среће: повредили су их тешке слонове ноге и, умирући, викали да је слон страшно и опасно чудовиште за људе. Али шта је заправо слон, нико од њих није могао да опише.

Много тежи задатак за палог човека био је да схвати какав је Бог. На крају крајева, Бог је дух (Јован 4 : 24), и духовно слепи људи увек су у заблуди у својим покушајима да Га објасне.

Зар Бог није могао рећи изгубљеним људима где је истина?

Управо то је учинио, и то са највећим тактом и љубављу. Није вештачки ставио у људске главе једино истинско знање о Себи (иако је много пута истину објављивао преко пророка – а ко је имао уши да чује, чуо је). Није блокирао све изворе лажних информација. Сам је постао човек и у својој Личности испољио истину.

Господ није желео да нас учини жртвама Његове свемоћи. Одлучио је да сам постане Жртва и лично нам покаже излаз из ћорсокака у који смо залутали. Да би то учинио, отишао је у мученичку смрт и васкрсао, а затим заповедио својим ученицима: „Идите и поучите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Матеј 28 : 19). Управо тако: сви народи – и они који су познавали Јединог Бога и они који су пали у идолопоклонство – требало је да чују беседу о Христу Спаситељу. И после тога слободно одлуче да ли ће бити крштени у Христа – или ће остати у свом уверењу.

Тако Христос и његови ученици, апостоли, истичу да нису дошли да би научили нешто потпуно ново, да не би кршили Закон одавно познат, већ да би га испунили (уп. Мт. 5, 17). Односно, испунити значењем, разјаснити, указати на крајњи циљ због којег је и дат – да отвори очи слепима.

Да ли  хришћанство људима даje нова сазнања о Богу, или их, напротив, подсећа на нешто добро, али заборављено и старо?

У Јеванђељу је ипак било нешто ново – сам Спаситељ. Људи су сазнали како да изађу из зачараног круга у ком су били; како да превазиђу неизбежну последицу греха – смрт: треба само да се крсте у Христа и у свему држе Његових заповести. То ни на који начин није умањивало ни значај Старог Завета, који су праведници, имајући личних искуства и сусрета с Богом, неговали од давнина.

У почетку је Бог склопио личне савезе са појединим праведницима, такозваним патријарсима: Нојем, Аврамом, Исаком, Јаковом, Јосифом… Затим се открио целом народу – древним Јеврејима и склопили с њима савез. Морали су само да испуне Божји закон који им је дат преко Мојсија, а Бог им је заузврат обећао мир и сигурност.

Али то није била једина ствар коју је Бог обећао свом народу. Кроз дугу историју Израела, периодично су се у њему појављивали пророци – људи Божји који су саопштавали вољу Господњу: доћи ће време, а Месија (Помазаник, на грчком – Христос) родиће се и спасити све људе верне Богу од греха и његове последице – смрти. Доћи ће дан када ће се појавити сам Бог да суди свим народима, тада ће мртви васкрснути и тада ће доћи Царство Божије, у које ће ући сви они који су остали верни Богу. Ево шта је сам Господ рекао кроз уста пророка Јеремије: „…Метнућу завет свој у њих, и на срцу њиховом написаћу га, и бићу им Бог и они ће ми бити народ. И неће више учити пријатељ пријатеља ни брат брата говорећи: Познајте Господа; јер ће ме знати сви од малог до великог, говори Господ; јер ћу им опростити безакоња њихова, и грехе њихове нећу више помињати.“ (Јер 31 : 33-34).

Сва старозаветна пророчанства о Месији испунила су се Рођењем Исуса Христа, Сина Божијег и Сина Човечијег. Господ Исус је живео на земљи 33 године; предао је људима учење спасења кроз љубав према Богу и ближњем, неупоредиво по лепоти и мудрости; окупио заједницу ученика, на основу које је настала Хришћанска црква; умро разапет на Крсту, окајајући грехе свих људи; а затим васкрсао и узнео се Богу Оцу, обећавајући од сада да ће пребивати у Његовој Цркви свих дана и шаљући хришћанима Духа Светога, да их поучава у вери и светости.

Хришћани су уверени да је њихова вера истинита јер се свакодневно суочавају са Божјим делом у Његовој Цркви. И пре свега – у Светим тајнама, посебним обредима, када се човек, уз помоћ свештеника, обрати Богу за конкретну помоћ и добије невидљиви, али јасно уочљиви благодатни дар који му значајно мења живот.

Да ли је хришћанска вера заснована само на Светом Писму?

Постоји много историјских доказа да су у почетку људи веровали у Једног Бога, а тек касније је то веровање уступило место паганским (другим речима, народним, локалним) верским култовима.

На пример, Египћани су веровали у Јединог Бога – Створитеља свега што постоји: звали су га Атум, а касније – Ра, а тек касније почели су да га повезују са богом сунца, врховним божанством египатског пантеона.

Монотеизам се такође дуго очувао међу Индијцима: сва њихова бројна божанства, укључујући Шиву, Вишнуа и Раму, у почетку су сматрана само манифестацијама Једног Бога (у светим хиндуистичким текстовима назива се различитим именима, на пример, Прајапати).

У другој половини првог миленијума пре нове ере, вера старих Израиљаца била је већ надалеко позната у целом свету, изазвала је велико интересовање и имала је много следбеника. Довољно је рећи да су на крају трећег века пре нове ере књиге Старог Завета превођене на међународни језик тог доба – грчки, и то не било где у Израелу, већ у египатској Александрији у име локалног краља. Тако је рођен најпознатији и најмеродавнији превод Старог Завета – Септуагинта, а одломци из њега такође су присутни и у Јеванђељу.

Па, и само хришћанство има мноштво независних сведочења у корист своје истине. Постоје небројени археолошки налази који потврђују многе чињенице описане у Јеванђељу. И чувени Торински покров, слика на којој до данас задивљују научнике, а хришћани је сматрају отиском лица Господа Исуса Христа. И невероватан феномен Четворојеванђеља : четири књиге које га чине, написали су различити аутори, у различитим стиловима, са различитим семантичким акцентима и чак са неким разликама у детаљима, али све оне јасно говоре исту причу о Човеку који дефинитивно био више него само човек. И до сада нико није успео да убедљиво оспори историчност ове приче.

Али можда најупечатљивији „доказ“ истине хришћанства (да употребимо реч „доказ“) јесте сама историја Цркве, која је започела и наставила се скоро 300 година у условима најжешћег прогона у време римског царства; Црква је пролазила кроз разне препреке које су јој постављали владари држава, јеретици и незнабошци; било је многих раскола и издаја… Међутим, упркос свему томе, Црква се не само одржала, већ је расла и ширила се невиђеном брзином! За две хиљаде година, хришћанство је постало најмасовнија религија на Земљи (крајем 2005. године у свету је било више од 2 милијарде хришћана, тада око 32% укупне популације планете). А година Рођења Христовог и даље је општеприхваћено полазиште за хронологију.

И то упркос чињеници да се хришћанство ослања на веровања која су потпуно невероватна и неприхватљива за рационално мислећу свест! Да је бескрајни и свемогући Бог постао – човек. Да га је зачела Дјева без учешћа мужа, надахнућем Духа Светога. Да су бесмртног Створитеља читавог света убили обични људи. Да је трећег дана васкрснуо из мртвих, а затим се узнео Богу Оцу – не само духом, већ и телом. За Јевреје камен спотицања, а за Грке лудило, описује апостол Павле у својој посланици (1. Кор. 1, 23). И поред тога, ове „луде“ догме привукле су толико верујућих срца, неупоредиво више него било која друга религија!

Зар само хришћани имају монопол на истинско знање о Богу?

Овде је тешко прикладно говорити о „монополу“. Прво, јер није довољно само знање о Богу. Много је важније познавати Бога : имати страх од Бога (то јест, с поштовање према Њему), одржавати живу везу с Њим, искрено покушавати да живимо по Његовим заповестима. Библија све то назива – ходање с Богом. Такву заповест дао је сам Господ старозаветном праоцу Абрахаму, када је ступио у лични савез с њим: „Ја сам Бог Свемогући, по мојој вољи живи, и буди поштен. И учинићу завет између себе и тебе, и врло ћу те умножити.“ (Постанак 17:1-2). Хришћани имају много разлога да буду сигурни да је њихово знање о Богу много потпуније и тачније од знања других религија. Али ко зна да ли на Последњем суду неће постати јасно да неки богобојазни муслиман или ревносни таоиста заправо Бога познаје много боље од млаког православног хришћанина, за кога његова вера није живи однос са Живим Богом, већ само побожна традиција, наслеђена од баке и деке…

Друго, истинско знање о Богу човеку не даје никаква додатна права, већ му намеће много нових обавеза. Особа која зна истину о Богу дужна је да живи својом вером. Нема права да неверницима даје разлоге за критику хришћана.

И треће, у свим главним религијама, које покривају значајан део светске популације, постоје зрна (а понекад и значајни елементи) истинског богопознања. Јевреји и муслимани, као представници абрахамских религија (којима припада хришћанство), знају да је Бог Један и поштују Његове заповести дате још у старозаветним временима. Присталице хиндуизма – треће религије на свету по броју следбеника – имају заједничку идеју са хришћанима о сједињењу са Божанским, као циљу целокупног људског живота. Будисти су у потпуности у складу са хришћанским погледом на свет приликом запажања да је свет у свом садашњем стању уроњен у патњу (апостол Павле сведочи о истом: Јер знамо да сва твар уздише и тужи с нама до сад. (Римљанима 8:22).

Али једино хришћанство – поновимо ово још једном – говори о могућности спасења и да постоји Спаситељ, који не само да тражи прилику да нас спаси од патње, већ је Својом смрћу на крсту искупио наше грехе и обећао нам васкрсење и вечни живот.

Многи свети оци такође су изразили следећу мисао: на Последњем суду од сваког од нас ће се тражити, не оно што нисмо знали и самим тим нисмо учинили, већ оно што смо знали, али смо игнорисали.

Зашто Бог свакога не учини хришћанином?

Већ смо рекли да је слобода можда главна карактеристика која разликује човека. Постоје ствари на које човек не може бити присиљен силом ако то сам не жели. А пре свега се тиче вере и љубави. Немогуће је веровати под принудом, немогуће је волети по наређењу. И вера и љубав захтевају од човека унутрашњи, искрени пристанак, који се рађа из унутрашње потребе човекове душе.

Ова сличност између вере и љубави није случајна. И сам Бог је љубав, каже Свети Јован Богослов (1 Јован 4:16). Већ смо споменули колико је важно познавати Бога. Али немогуће је спознати Бога, а да га не волимо. Уосталом, прва и највећа заповест хришћанства звучи овако: „…Љуби Господа Бога свог свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом. Ово је прва и највећа заповест. (Матеј 22:37-38). А волети можете само слободно.

Познати московски проповедник и исповедник, протојереј Димитри Смирнов, често је својим парохијанима нудио ово образложење: замислимо да се сутра појави ватрени херувим, висок као деветоспратница, спусти с неба на земљу, и натера људе да изађу из станова на трг, а затим громогласним гласом нареди: „Сви одмах на колена, поклоните се Богу и покајте се за своје грехе!“ Да ли ће сви људи одмах постати верници? Наравно, сви ће се преплашити до смрти и урадиће све тачно како је наређено. Али љубав према Богу се неће појавити у њима због овога, у њиховим срцима биће само страх и паника.

Исус започиње своје проповедање речју: Покајте се и верујте у јеванђеље (Марко 1:14), али нико није приморан да то уради на силу. Православни хришћани, међутим, воле Христа и верују у Његово Јеванђеље, схватајући да се у читавој историји света никада није десило ништа лепше и није написано ништа тачније од Јеванђеља.

Само особа која схвати да је Христос први који показује љубав према човеку и због тога добровољно одлази на страшно погубљење, може да постане хришћанин.

Вера је пут до Бога, искуство које увек успева

Нема смисла очекивати да ће неко сва питања решити уместо вас. Човек мора сам да направи избор. И овај избор се не доноси за дан или годину, већ за цео живот. Као што је пре стотину година изванредно написао руски православни свештеник Александар Јелчанинов, „суштина вере није у обавезним доказима, већ у напору и избору. Вера је пут до Бога, искуство које увек успева“.

Можете да се позабавите проучавањем било које религије, али морате бити спремни на чињеницу да ће за то бити потребно много година труда и марљивости. Али веру је немогуће спознати док сами не почнете да живите у складу са њом – да покушавате да испуните Божије заповести, да чините дела која су вером прописана. Такође је немогуће осећати се као код куће у страном граду, док на излетничке руте идете само са водичем и не усуђујете се самостално возити метроом или аутобусом.

Наш живот није бескрајан, нећемо имати времена да „испробамо“и хришћанство и све остало, а да не дотакнемо суштину, попут оних „туриста“. У стварности, схватање вере захтева пуно посвећености и траје читав живот. Да ли желимо да свој живот посветимо проучавању религије која се упражњава на другој страни планете? Бог нам то не забрањује. Али питање је: зашто? Имамо на располагању, буквално на дохват руке, право благо Православног хришћанства. Истина, ово благо је скривено (уп. Мт 13: 44) – многи не обраћају пажњу на то, одбацују га, не знајући чак ни за делић хришћанског наслеђа? Али, како ти људи себи објашњавају искрено занимање и поштовање са којима се чак и народи врло удаљени од хришћанских корена – Алеути, Кинези, Индијци – односе према хришћанској традицији? Који је разлог неспремности да се окрену традицији која је (за разлику од многих других) лако доступна на нашем матерњем језику? Имамо благо пред нама: Свето писмо, православно предање и хришћанску литературу, али многи од нас нису ни покушали да додирну ово благо! Наравно, доћи до овог богатства много је теже од нагађања о „светским религијама“. Али радост коју овај рад доноси, не може се упоредити ни са чим.

Игор Цуканов
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Иван Попов
Извор: foma.ru

ПРЕУЗЕТО СА: https://prijateljboziji.com/%d0%b7%d0%b0%d1%88%d1%82%d0%be-%d0%b1%d0%be%d0%b3-%d0%b4%d0%be%d0%b7%d0%b2%d0%be%d1%99%d0%b0%d0%b2%d0%b0-%d1%80%d0%b0%d0%b7%d0%bb%d0%b8%d1%87%d0%b8%d1%82%d0%b5-%d1%80%d0%b5%d0%bb%d0%b8%d0%b3%d0%b8/