- Претходна напомена. Помоћникца повереникце за заштиту осмуђене памети јавила ми је да ме је „Удружење грађанки Femplatz“ орезилило зато што не поштујем ни њихово право да не знају ништа (осим да брбљају) нити њихове Гордане и Зоране зато што су донеле закон којим хоће да опогане српски језик, као што њихов Рио Тинто хоће да отрује и опустоши [западну] Србију. Ово је мој први поглед на све — што се иза тога налази.
ПИШЕ: Драгољуб Петровић
Док је било Срба и док су се они убрајали у људе, за то су биле најзаслужније Српкиње: оне су их рађале, оне васпитавале и, по речима Владике Николаја, оне их уздизале у људе. И о томе су, рецимо, Бугари у Топличком устанку оставили врло речиту потврду: „Најопасније су српске жене. Као одушевљене патриоткиње и изванредне организаторке, оне су носиоци српских идеала и због тога врло опасне“.
И имајући на уму такве њихове одлике, Бугари су их са једнаким жаром клали као и њихову браћу и мужеве.
Уместо таквих жена, Срби данас имају „Удружење грађанки Femplatz“. И у њему неке „чудне примерке женске врсте“ које се, ни по којем обележју, не могу довести у везу са својим мајкама и бабама: њихова се памет „исправити“ не може, а они Срби који неће да им „исправљају ребра“ од њих се спасавају тако што беже „у шуму“, или у манастир, или преко границе, а њима остављају простор да своју сужену свест рашире на све што се може — упрљати или осрамотити. Њима се може догодити да, грешком, роде (једно) дете и да га, чим се опораве, оставе са флашицом оцу (или „партнеру“), а оне отрче у своју Трилатералну комисију или Билдербершки клуб да тамо „задоје некога другог“ и да му помогну да његов Рио Тинто отрује Србију. Или у Министарство за људска и бравља права, да помогну да се наружи српски језик зато што у њему има трудница, а нема *трудњак, или зато што се шаруља може отелити, а шароњи је то ускраћено. И зато хоће да, по мери сопствене памети, створе све оно без чега не могу заспати. И да подупру налоге српских крвника да се што пре сатре и оно што је још остало од српског имена.
Па ће те наше „Femplatz-грађанке“ у свему што их окружује видети „дискриминацију“, али неће приметити колико је њихова памет безнадежно осмуђена и колико су саме хендикепиране тиме што ништа не разумеју од онога о чему говоре, нити знају шта преписују нити за шта се залажу. Оне ће оптужити грешника за „дискриминацију по основу »полa/родa«“, али кад им се каже да су у српском језику ти појмови синонимни, оне то „не чују“ и даље „гуслају своју музику“ не схватајући да све што тврде говори управо против онога што желе доказати. Ако им се, рецимо, каже да припадају оном женском соју „који је схватио да му је много исплативије да се нађе међу феминисткињама, трилатералкама, билдербергушама и сличним трофртаљкама него међу женама“, оне неће схватити да се управо на томе ломи сва њихова памет, тј. оне признају да нису жене: жена по природи не може бити феминисткиња по професији будући да су у том случају оштећени и жена и феминисткиња, а у процепу између та два оштећења пол/род неће им послужити као основа да она оштећења учине макар мање видљивим. Томе би се могао додати и онај детаљ о трилатералкама и билдербергушама у Влади РС, чиме се „додатно понижавају и узнемиравају жене у Србији“ и у вези с тим ваља додати да се „министарске Femplatz-заштитникце“ ни у какву везу не могу довести „са женама Србије“ јер поменуте трилатералке и билдербергуше нису имале кад да постану жене, али су „женама [западне] Србије“ довеле Рио Тинто и обећале да ће им уништити и живот и све што су у животу створиле: наше „Femplatz-заштитникце“ подупиру и министарску корупцију и злочин којим ће корупција бити оверена.
Њихова „умовања о родно сензитивном језику“ и „дискриминаторним сексистичким стереотипима“ тешко је разумети из једнога сасвим баналног разлога: стереотипи о којима говоре „оштећени“ су макар тиме што су оне, како рекосмо, растерале — у шуму, у манастир, преко границе — оне који би их могли (п)одржавати па сад не можемо знати који је уопште њихов однос према „таквим пословима“, тј. да ли је „то“ њима „мрско“ (па се радије сексају с језиком и нормалном српском памећу или са законима о уџбеницима, о култури, о овцама, о проћепачама) или хоће да „то“ практикују без икаквих рестрикција. Ниједна од тих двеју „солуција“ не може се, међутим, означити као природна, али то њима, по свему судећи, и није битно: да јесте, оне би биле жене и не би биле феминисткиње.
И биле би Српкиње, а не „Femplatz-уше“. И уздизале би Србе у људе, а не би оштриле каме њиховим кољачима.