- Значајно је да се методе невладиних организација могу користити зарад истих интереса, због којих су се спроводиле и војне кампање.
- Дакле, директорат команде за специјалне операције америчке војске издаје практично исте препоруке, какве су у приручнику Џина Шарпа за обуку у ненасилним протестима, само су логичније постављене, према особинама и типологији.
АУТОР: Леонид Савин
У Русији и у многим другим земљама се сматра да су иностране невладине организације, као и програми које спроводе у земљама које примају донације за те програме, врло често усмерене ка поткопавању државног суверенитета, растакању државног и идентитета културе или су, пак, параван за обавештајне активности. Ово је делимично тачно, јер су повезане са ајкулама из НВО света, као што су ‘Amnesty International’, ‘National Endowment for Democracy’, ‘Freedom House’, ‘Peace Corps’, ‘Carnegie Endowment’, ‘International Committee of the Red Cross’, ‘Heritage Foundation’, ‘Open Society Foundations’ и друге; њих су крстили мисионарима империје због очигледних веза са ЦИА и Стејт департментом.
Међутим, важно је и да многи аналитички или, како се обично каже, тинк-тенк центри развијају дугорочну стратегију за унутрашњу и спољну политику државе. Овим политикама се у великој мери одређује доношење одлука, чије су последице повезане и са мешањем у послове других држава, где се то чини преко већ постављених званичника, као и коришћењем читавог спектра расположивих ресурса. Пре свега, наравно, говоримо о Сједињеним државама, одакле су такве иницијативе потекле.
Ако бацимо поглед на историју америчких невладиних организација, видећемо да је ‘Савет за спољне односе’ (CFR) био један од пионира у стварању снажног лобија који утиче на спољну политику и светске процесе. И представници Беле куће и дрмачи са Вол стрита су повезани са овом структуром. Брукингс (Brookings Institution) је био дубоко умешан у развој програма који је касније постао познат као Маршалов план за послератну обнову западне Европе. Америчко удружење за предузетништво (које се сада зове Амерички институт за предузетништво) је тада помогло је да се развије, инсталира, а потом повуче контрола производње и цена током Другог светског рата. Истраживачки центар Кејто (Cato Institute), који је у последњих неколико година сврставан међу двадесет водећих светских истраживачких центара, ‘успешно је увео либертаријанску перспективу у политику и политички дискурс Вашингтона’. Милионери иза њега (браћа Чарлс и Дејвид Кох) се баве инвестиционим пројектима у нафтној, хемијској и шумарској индустрији (Koch Industries) и, према мишљењу еколога, укључени су у многе процесе уништавања климе и биолошких ресурса.
Фондација Херитејџ, заједно са Вол Стрит Џорналом, читавом свету препоручује идеју глобалне економске слободе и представља индекс те економске слободе заснован на неколико фактора, те тиме манипулише масовном свешћу о најважнијим стварима из те области. Слично се може рећи и о другом глобалистичком тандему, Америчком мировном фонду (American Peace Fund) и часопису Форин Полиси (Foreign Policy).
Центар за стратешке и међународне студије са Универзитета Џорџтаун је позат по томе да су тамо свој рад започели Хенри Кисинџер и Збигњев Бжежински. И дан-данас оданде америчка политичка елита пласира стратегије и планове шта чинити са овом или оном државом.
Данашња ситуација је таква, да у свету нема јасне поделе на унутрашњу и спољну политику. Многи научни, културални, друштвени и политички процеси су међузависни, што је добро изражано метафором из теорије хаоса: Замах лептирових крила изнад Атлантика може довести до урагана на Пацифику.
А, хиперполитизација америчких тинк-тенкова, појава њихових огранака у другим државама, као и стварање глобалне платформе – мреже невладиних организација – која је, заправо, проамеричка, јасан је знак распоређивања вашингтонских алата широм света и њихово продирање у различите сфере живота. Политика, економија, безбедност, екологија, биодиверзитет, култура, народне традиције и породичне вредности – све се то анализира, преобликује и поново прави, у готово па научном дискурсу и у складу са либерално-капиталистичком глобалистичком матрицом и плановима Вашингтона.
Према глобалној статистици индекса НВО из 2012. године, у Сједињеним државама је било 1.815 аналитичких центара од 5.329 организација које су рангиране: у Вашингтону их је само 393, затим у Масачусетсу, 176 и у Калифорнији, 170. На другом месту је Кина (452 НВО), а на трећем Индија (292 НВО). Међу првих пет су и Велика Британија (286) и Немачка (194). Наравно да нису све постојеће НВО у свету биле укључене у рангирање, али чињеница да Русија није ни међу првих пет држава би требало да буде забрињавајућа. Мало је вероватно да је у совјетским временима руководство земље дозволило тако озбиљан заостатак. Поред тога, није ништа мање чудно што је прошле године у регионалним рангирањима у Русији московски Карнеги центар био на првом месту; другим речима и према овом индексу, агенти америчких интереса у Русији су на челу, иако је мало вероватно да овај центар има стваран утицај. Висока економска школа, која је расадник либералних идеја у Русији, према овом индексу, из године у годину, редовно пада по месту рангирања, међу неколико руских невладиних организација. Испоставља се да у Русији, према овој оцени, не постоји адекватан одговор, а опште узев, нису заступљени различити интелектуалци, из различитих слојева.
Ипак, да видимо шта се у овом смислу догађа у Сједињеним државама.
Међутим, последњих деценија, истраживачки центри – као и већи део наше (америчке) културе – постају све више политички, примећује Вашингтон пост. Ово је почело након појављивања фондације Херитејџ, првог истраживачког центра, који се бавио питањима пропаганде. Када је Роналд Реган изабран за председника Сједињених држава, 1980. године, Херитејџ је развио свеобухватан конзервативни програм за нову администрацију. Чинило га је више од 2.000 препорука. До краја другог Регановог председничког мандата, администрација је прихватила више од 60% предлога. Практични успех фондације Херитејџ довео је до појаве имитатора и помогао да се уђе у еру коју је политолог Доналд Абелсон назвао „заступнички тинк-тенк“. Нови вашингтонски тинк-тенкови (истраживачки центри) су све мање научни, али све више политички и обично су непосредно повезани са судбином партије или фракције у партији.
Истраживачи центри, каква је установа Хувер (Hoover Institution) или већ споменути Амерички институт за предузетништво, блиско су сарађивали са администрацијом Беле куће. Реган је 1988. године изјавио да данас најважнији амерички научници напуштају наше аналитичке центре, а нико није био утицајнији од Америчког института за предузетништво.
Током деведесетих, републиканци су организовали ажурирање њихових аналитичких центара, што се догодило због победе Била Клинтона на председничким изборима 1992. године. Бивши званичници Бушове администрације су направили Пројекат за републиканску будућност и оснаживање Америке. Особље које је радило на овом пројекту се 1995. године преселило у часопис Weekly Standard, а Оснаживање Америке се спојило са организацијом Citizens for a Sound Economy, која је 2004. године претворена у FreedomWorks.
Треба напоменути и да су конзервативне невладине организације: Benador Associates, Project for the New American Century, Committee on the Present Danger, Foundation for the Defense of Democracies, Middle East Forum и American Committee for the Peace in Chechnya (последња активно подржава сепаратисте у Русији), као и издања: The Weekly Standard, Commentary, The American, The National Interest, National Review, National Post, The Public Interest, The New Republic, Christian Science Monitor и други.
Што се тиче њихових демократских и ултра-либералних противника, они су користили Progressive Policy Institute, како би производили идеје за администрацију Била Клинтона.
Заједно са развојем информационих и комуникацијских технологија, овај тренд је 2003. године стигао на нове врхове оснивањем Центра за амерички напредак (Center for American Progress), од сâмог почетка усмереног на политику и развој поруке. У вези са овим приступом: расподела средстава се разликује, јер Центар издваја 40% средстава на јавно заговарање његових идеја и на комуникације (Џон Подеста, оснивач овог института и шеф особља у администрацији Клинтонове је 2008. године изјавио: ово је осам пута више него у типичним либералним политичким организацијама). Према писању Блумберга из 2003. године, богати донатори као што су Џорџ Сорош и продуцент Стивен Бинг, издвојили су око 10 милиона долара да, како су веровали, попуне интелектуални вакуум Демократске партије и да створе мотор који би водио ка развоју одговарајућег програма партије за могући повратак на власт, која је Центру за амерички прогрес служила као основни ресурс.
У Центру је запослено 180 људи, годишњи буџет је 27 милиона долара, од чега се половина улаже у промоцију њихових идеја на блоговима, на догађајима, у појединим часописиа и у медијима.
Али, истовремено, међу невладиним организацијама у Сједињеним државама дошло је до значајне злоупотребе и ноторних двоструких стандарда. Раније су, без обзира на стварне циљеве, амерички истраживачки центри још увек имали неку фасаду која је била крунисана реториком борбе за људска права, за поштовање грађанских и других слобода; сада постоји крути прагматизам и субјективни приступ. То потврђују и речи потпредседника за комуникације у Центру за амерички напредак, Џенифер Палмијери (била је и заменик директора за комуникације америчке председничке администрације у време Обаме): Други желе да буду објективни, али ми не желимо.
Вредна помена је и чињеница да је у октобру 2011. године, Њујорк Тајмс известио да је Центар за амерички напредак помогао и окуражио протесте покрета Occupy Wall Street, што још једном указује на упетљаност финансијског шпекуланта Џорџа Сороша у овај покрет.
Са једне стране се омогућава препознавање, утврђивање циљева и намера и повезаност са политичким крилима појединих НВО у Конгресу или Сенату, јер су и та политичка крила делови сценарија који се одигравају. Са друге стране, омогућава се преглед активности таквих центара. Ендрју Рич, аутор који се бави тинк-тенковима (истраживачким центрима), јавном политиком и политиком стручности, у свом истраживању пише да су познате идеолошке тежње многих, посебно нових истраживачких центара и њихових активних напора да стекну углед, довели до подривања поверења стручне заједнице у званичнике, коју су званичници традиционално уживали.
Под Доналдом Трампом, ниво активности аналитичких центара у Сједињеним држвама је, наравно, измењен. Последњих година су се појавиле нове невладине организације у Европи и Азији, укључујући и Русију. То, међутим, не умањује присуство неких америчких структура у пословима других држава. Напротив, рад других невладиних организација у другим земљама Сједињене државе сматрају изазовом, па зато Стејт департмент и разне политичке групе траже могуће начине за даље инфилтрирање, било као ‘идеолошки вирус’, кога је дефинисао Стивен Ман или љуљањем једног од средишта гравитације, које је дефинисао Џон Ворден.
Значајно је да се методе невладиних организација могу користити зарад истих интереса, због којих су се спроводиле и војне кампање. Дакле, директорат команде за специјалне операције америчке војске издаје практично исте препоруке, какве су у приручнику Џина Шарпа за обуку у ненасилним протестима, само су логичније постављене, према особинама и типологији.
НЕНАСИЛНИ ПРОТЕСТ И УБЕЂИВАЊЕ
Формалне изјаве
1. Јавни говори
2. Писма подршке или критике
3. Прогласи организација и институција
4. Потписане јавне изјаве
5. Изјаве о осудама и намерама
6. Групне или масовне петиције
Комуникација са широм публиком
7. Слогани, карикатуре и симболи
8. Банери, постери и представљачке комуникације
9. Леци, памфлети и књиге
10. Новине и часописи
11. Плоче, радио и телевизија
12. Пароле из ваздуха (авионима) и на земљи (орање тла, садње биљака, камења)
Групне представе
13. Изасланици
14. Награде за исмевање
15. Групно лобирање
16. Ограђивање, изолација
17. Псеудо-избори
Симболички јавни наступи
18. Приказивање застава и симболичких боја
19. Одевање у симболе
20. Молитва и обожавање
21. Испоручивање симболичких објеката
22. Разобличавање протеста
23. Уништавање сопствене имовине
24. Симболичка светла
25. Приказивање портрета
26. Фарбање као протест
27. Нови знаци и имена
28. Симболички звуци
29. Симболички приговори
30. Непристојни покрети
Притисци на појединце
31. Узнемиравање званичника (‘ићи им за петама’)
32. Ругање званичницима
33. Братимљење са војском
34. Држање будним
Позориште и музика
35. Шаљиви скечеви и шале
36. Позоришне или музичке представе
37. Певање
Поворке
38. Маршеви
39. Параде
40. Верске процесије
41. Ходочашћа
42. Аутомобилске поворке
У част мртвима
43. Политичка жалост
44. Лажне сахране
45. Показне сахране
46. Поклоњење на гробницама
Јавна окупљања
47. Протестно окупљање или окупљање за давање подршке
48. Протестни митинзи
49. Протестни митинзи под маскама
50. Неформална предавања о значајним јавним питањима
Повлачење и одрицање
51. Одласци са протеста или штрајка
52. Тишина
53. Одузимање почасти
54. Окретање леђа, напуштање
МЕТОДЕ ДРУШТВЕНЕ НЕ-САРАДЊЕ
Острахизам људи
55. Друштвени бојкот
56. Пробрани друштвени бојкот
57. Лизистратско не-деловање
58. Екскомуникација
59. Забрана
Не-сарадња на спортским догађајима, на царини и у институцијама
60. Одлагање друштвених и спортских активности
61. Бојкот друштвених послова
62. Студентски штрајк
63. Друштвена непослушност
64. Повлачење из друштвених институција
Повлачење из друштвеног система
65. Одбијање напуштања куће
66. Потпуна лична не-сарадња
67. ‘Одлетање’ радника
68. Скровишта
69. Колективни нестанак
70. Емиграција из протеста (Хиџрат)
МЕТОДЕ ЕКОНОМСКЕ НЕ-САРАДЊЕ: (1) ЕКОНОМСКИ БОЈКОТ
Деловања потрошача
71. Потрошачи у бојкоту
72. Прекид потрошње бојкотоване робе
73. Политика штедње
74. Задржавање ренте
75. Одбијање изнајмљивања
76. Национални потрошачки бојкот
77. Међународни потрошачки бојкот
Активности радника и производње
78. Раднички бојкот
79. Бојкот производње
Активности посредника
80. Тренери и добављачи у бојкоту
Активности власника и управе
81. Трговачки бојкот
82. Одбијање да се изнајми или прода имовина
83. Затварање радних просторија
84. Одбијање помоћи индустрији
85. ‘Генерални штрајк’ трговаца
Активности управитеља финансијским ресурсима
86. Повлачење банковних залога
87. Одбијање плаћања такси, накнада и процена
88. Одбијање плаћања дугова или камата
89. Отказивање фондова и кредита
90. Одбијање прихода
91. Одбијање државног новца
Активности Владе
92. Домаћи ембарго
93. Црна листа трговаца
94. Ембарго међународних трговаца
95. Ембарго међународних купаца
96. Међународни ембарго на трговину
МЕТОДЕ ЕКОНОМСКЕ НЕ-САРАДЊЕ: (2) ШТРАЈК
Симболички штрајкови
97. Протестни штрајк
98. Брзопотезни штрајк (штрајк као гром из ведра неба)
Пољопривредни штрајкови
99. Штрајк сељана
100. Штрајк радника на пољопривредном имању
Штрајкови посебних група
101. Одбијање присилног рада
102. Штрајк затвореника
103. Штрајк занатлија
104. Штрајк стручњака
Обични индустријски штрајкови
105. Штрајк службеника
106. Индустријски штрајк
107. Штрајк подршке
Ограничени штрајкови
108. Делимични штрајк
109. Ланчани штрајк
110. Штрајк успоравањем и скраћивањем радних процеса
111. Штрајк уз прописани минимум радних обавеза
112. Отварање боловања
113. Штрајк оставком
114. Ограничени штрајк
115. Циљани (усмерени) штрајк
Штрајкови више индустрија
116. Општи штрајк мањег броја радника из више индустрија
117. Генерални штрајк
Комбиновање штрајкова и престанка економских активности
118. Хартал
119. Економски колапс
МЕТОДЕ ПОЛИТИЧКЕ НЕ-САРАДЊЕ
Одбацивање ауторитета
120. Одрицање или повлачење лојалности
121. Укидање јавне подршке
122. Књиге и говори који подржавају отпор
Грађанска не-сарадња са Владом
123. Бојкот законодавних тела
124. Бојкот избора
125. Бојкот запошљавања у влади и бојкот положаја у Влади
126. Бојкот Владиних одсека, агенција и других тела
127. Повлачење из владиних образовних институција
128. Бојкот организација које имају подршку Владе
129. Одбијање помоћи органима реда
130. Уклањање личних знакова и ознака на појединим местима
131. Одбијање прихватања именованих званичника
132. Одбијање распуштања постојећих институција
Алтернативе грађанској послушности
133. Повлачење и слаба послушност
134. Непослушност у одсуству директног надзора
135. Народна непослушност
136. Прерушена непослушност
137. Одбијање окупљања или одржавања састанка
138. Седење
139. Несарадња у регрутовању и депортовању
140. Скривање, бег и лажни идентитети
141. Грађанско непоштовање ‘незаконитих’ закона.
Активности Владиног особља
142. Бирано одбијање помоћи од стране владиних сарадника
143. Блокирање линија команди и информисања
144. Застоји и опструкције
145. Општа не-сарадња администрације
146. Судска несарадња
147. Намерна неучинковитост и бирана не-сарадња органа реда
148. Побуна
Домаће Владине активности
149. Пара-законски трикови и одлагања
150. Одбијање сарадње са малим владиним агенцијама
Међународне Владине активности
151. Промене у дипломатским и другим представништвима
152. Одлагање или отказивање дипломатских догађаја
153. Ускраћивање дипломатског признања
154. Прекид дипломатских веза
155. Повлачење из међународних организација
156. Иступање из чланства у међународним телима
157. Избацивање из међународних организација
МЕТОДЕ НЕНАСИЛНИХ ИНТЕРВЕНЦИЈА
Психолошке интервенције
158. Само-предаја основним елементима (самоспаљивање, утапање, итд.)
159. Пост
a) Пост због моралног притиска
b) Штрајк глађу
c) Штрајк глађу у духу ‘сатјаграха’
160. Обрнуто суђење (оптужени користе суд, како би судили судијама)
161. Ненасилно психолошко изнуривање противника
Физичке интервенције
162. Седење
163. Стајање
164. Ненапуштање јавног превоза
165. Коришћење издвојених плажа у случају расне сегрегације
166. Ходање до места које је разлог за протест
167. Молитве у сегрегираним црквама
168. Ненасилни марш са захтевом за промену власништва над имовином
169. Ненасилни ваздушни налети изнад зоне коју контролише противник
170. Ненасилни упад у забрањену зону (прелазак линије)
171. Ненасилна препрека сопственим телом, насиљу или другим дејствима противника (психолошки утицај)
172. Ненасилно ометање сопстврним телом (физички утицај)
173. Ненасилна окупација
Друштвене интервенције
174. Стварање нових друштвених матрица
175. Преоптерећење објеката
176. Блокада путева
177. Бескрајни говори
178. Герилско позориште
179. Алтернативне друштвене институције
180. Алтернативни систем комуникација
Економске интервенције
181. Обрнути штрајк
182. Ненапуштање радног места – штрајк након радног времена
183. Ненасилно запоседање поседа
184. Одбијање спровођења блокаде
185. Политички мотивисано штампање фалсификованог новца
186. Превентивна масовна куповина стратешке робе
187. Запоседање имовине
188. Истоваривање и постављање ђубрета
189. Покровитељство над одабраним фирмама и институцијама
190. Алтернативна тржишта
191. Алтернативни транспортни системи
192. Алтернативне економске институције
Политичке интервенције
193. Преоптерећивање административних система
194. Разобличавање тајних агената
195. Захтеви за хапшењима
196. Грађанско непоштовање ‘неутралних’ закона
197. Рад без сарадње
198. Двојни суверенитет и паралелна влада
ИЗВОР: https://www.geopolitika.ru/sr/article/zapadne-nvo-intervencije-drugim-sredstvima