ПОСЛЕ УКРАЈИНЕ НИШТА НЕЋЕ БИТИ ИСТО – НИ У ЕВРОПИ НИ НА БАЛКАНУ

* Балкану је већ намењена улога новог војишта, као интегралног дела источноевропског бојишта против Русије. Са Балкана би да организују континуалне притиске и провокације ка руској интересној сфери

* Украјинизација Балкана, по матрици виђеној током протеклих осам година, једино је што се може понудити. За наоружавање, против Руса – подразумева се, изградњу војне инфраструктуре, пропаганду и подизање русофобије, новца ће и бити. За остало – неће

* НАТО и ЕУ нису могли да опосле зацртану дедејтонизацију БиХ и натерају Србију да прихвати албанску сепаратистичку творевину, нису чак могле ни да прогурају отимачину црквене имовине у Црној Гори, а сада ће, безбели, мобилисати све балканске народе на исцрпљујући „хибридни рат“ против Русије. Ту ни наметања, претње и застрашивања више не могу помоћи

* Биће последица по Русију, али ће још и више бити последица по Европу, по НАТО и ЕУ. Хоће ли се после свега одржати НАТО и ЕУ уопште или у постојећем формату?

__________________________________________________________

Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ

КИЈЕВСКА елита већ је победила Русе. Ма шта победила, развалила! Али, на твитеру.

На твитеру гину хиљаде руских војника дневно, горе стотине оклопних возила, падају десетине авиона и дронова, подршка из целог света стиже Зеленском, рођеном као Владимир а потом преумљеном у Володимир, Москва је изолована и санкционисана, пред банкротом и масовним демонстрацијама које ће срушити Путина.

Ако се овако настави, Путина ће експресно осудити за ратне злочине за пар недеља. На твитеру, нормално.

Стотине анализа, коментара, саопштења разних западних институција и званичника чак и „озбиљних држава“ могло се прочитати у ових неколико дана. Саветници, консултанти, асистенти заменика помоћника и помоћника заменика такође раде свој посао, обилазе министарства балканских земаља, објашњавају како је са Русијом готово, о Путину и да не говоримо.

Изаберите: или – или!

При томе, ако изаберете оно друго „или“, завршићете као локалне редакције Радио Спутника и РТ. Или као Валериј Гергијев, чувени диригент минхенске филхармоније. Или као фудбалери московског Спартака и кошаркаши ЦСКА. Или као руски студенти по Европи, које усред пролећног/летњег семестра избацују са факултета.

Запослени по тим истим министарствима, део њих уцењен радним местом, део њих запослен по ко зна којој линији, део њих школован на сорошевским курсевима, или уплашени – ћуте, или не капирају апсолутно ништа, или климају главом, не доводећи у питање нити један захтев.

Саветници знају, а и пише на твитеру.

Континуална деинституционализација „система“ балканских држава, сада ће се показати, оставља драматичне последице. Још по који политичар у нашем региону „штрчи“, нешто схвата и покушава да амортизује последице, још се по који јавни делатник „батрга“, упозорава да се хладније главе о свему размишља, али „по дубини система“ НАТО и ЕУ су „затворили вертикале“ по совјетском обрасцу, ту је комуникација искључиво једносмерна.

Ово посебно забрињава.

Јер, насупрот Твитеру постоји и реалан живот. Насупрот диктатима саветника, консултаната и асистената – постоје и реалне процене. Уосталом, нити Твитер, нити саветници, консултанти и асистенти у ових пар недеља нису погодили ама баш ништа.

Исти који нас убеђују да тачно знају шта ће бити у наредне три недеље, три месеца или три године, ништа нису знали о руској интервенцији и ономе што се одиграло.

Хистерија западноевропских центара моћи и утицаја, која поприма елементе чистог расизма то и доказује. Мере против Русије, осим у случају СРЈ почетком деведесетих (али тада на основу одлуке УН, али тада без протеривања студената и „забрањивања“ позоришних репертоара) нису виђене у новијој историји, а њихов интензитет и обим, упркос очигледним импровизацијама којима се прибегава, наговештавају и даље кретање колективног Запада.

Кретање након окончања војне интервенције Балкану је већ намењена улога новог војишта, као интегралног дела источноевропског бојишта против Русије. Са Балкана би да организују континуалне притиске и провокације ка руској интересној сфери и очекиваног епилога.

У њиховим размишљањима, Балкану је већ намењена улога новог војишта, као интегралног дела источноевропског бојишта против Русије. Са Балкана би да организују континуалне притиске и провокације ка руској интересној сфери, што ће се манифестовати на разне начине. Три су проблема у оваквом приступу.

Три су проблема у оваквом приступу.

Први, допадање у статус војишта дугорочно оставља ионако економски и социјално израњаван Балкан у фази „недовршености“. Заостајање за западноевропским земљама постајаће све веће и све израженије. Ко ће инвестирати у војиште? Како организовати економске и социјалне активности у условима перманенте несигурности?

Украјинизација Балкана, по матрици виђеној током протеклих осам година, једино је што се може понудити. За наоружавање, против Руса – подразумева се, изградњу војне инфраструктуре, пропаганду и подизање русофобије, новца ће и бити. За остало – неће. Ако се узму у обзир и раст цена енергената, прехрамбених производа, инфлација и очекивани пад животног стандарда у континенталним размерама, слика постаје још невеселија.

Друго, упитно је и колико су НАТО и ЕУ способни да организују источноевропско бојиште, а поготово балканско војиште. Авганистански дебакл, неуспеси у „руском зарубежју“ и на Блиском истоку, уз суштинско показивање немоћи у Украјини, где је детектована спремност да се против Русије ратује до последњег Украјинца, али не и да се озбиљније помогне Украјини када рат избије, нису сјајне препоруке. Треба имати у виду и сложеност односа у балканском регионалном (суб)комплексу, околности се значајно разликују од стања на Балтику.

Па, НАТО и ЕУ нису могле да опосле зацртану дедејтонизацију БиХ и натерају Србију да прихвати албанску сепаратистичку творевину, нису чак могле ни да прогурају отимачину црквене имовине у Црној Гори, а сада ће, безбели, мобилисати све балканске народе на исцрпљујући „хибридни рат“ против Русије. Ту ни наметања, претње и застрашивања више не могу помоћи.

Ово може довести до урушавања државних „система“, они запослени у министарствима који верују саветницима, консултантима и асистентима или темеље ставове на основу вести са Твитера, нису ослонац преко којег се тако захтевне операције дају спроводити.

Неће бити од велике помоћи ни перјанице невладиног сектора, ни пропагадно-медијске кампање.

Легитимитет се крунио током две деценије, неповерње је расло.

Треће, крајње је наивно очекивати да ће изостати руске контрамере. По неким елементима, за ширење руских активности у више смерова околности су на Балкану чак и повољније него у Украјини! Допадање у статус војишта значи да ће се сукоб или надгорњавање између две стране одвијати на том географском простору, никако да ће само једна страна тај географски простор употребљавати за трансферисање сопствених активности ка заграничним територијама непријатеља.

То може дестабилизовати регион до крајњих граница, продубити међуетничке и међудржавне тензије, али и слабити поверење јавности у државна руководства. Хаотизација, дакле, постаје потпуна и свеобухватна.

Стога, о будућности, и то скорашњој, мора се размишљати на другачији начин. Мора се избећи допадање у статус војишта. Уз додатак, да би тај статус трајао дуго, дуго, те да је крајњи исход немогуће предвидети. Свакако, у овом тренутку делује наивно или утопистички говорити о неком новом облику балканске конфедерације, балканске уније, балканског савеза. Нити је то у интересу НАТО и ЕУ, нити унутар „система“ балканских држава постоји критична маса да реализује такав пројекат.

Неће то бити ни у интересу Русије ако се настави орекстрирано придруживање већине балканских држава антируским хистеричним мерама. Али, исто тако, неодговорно и онеспокајавајуће је не размишљати о алтернативама и немо посматрати епохалне промене које се одигравају.

Уколико нема алтернатива, уколико се не реагује на промене, балкански народи и балакнске државе постаће пуки субјекти геополитике, не и објекти који ће макар и ограничено самостално моћи да утичу на сопствену судбину. Слепо пратити НАТО и ЕУ коштаће много, то постаје део проблема, а не део решења за Балкан.

Одрживо решење може се тражити у новом начину повезивања, мимо предвиђене „блоковске поделе“, уз безбедносне гаранције како западних актера, тако и Русије, али и пројектовање посебних улога Турске и Кине.

И уз стрпљиво решевање унутрашњих регионалних отворених питања у сасвим новом оквиру. Тамо где решења нема, одлагати их до даљњег, правити међукораке којима би се смањивао конфликтни потенцијал. Таквим приступом, могла би се градити и матрица за ширу интеграцију у југоисточној Европи, која би укључивала Турску и након окончања рата – Украјину.

Упркос томе што овакав став изгледа наивно и утопистички, ваља подсетити да се после ратова увек преговара. Након оружаног сукоба неки преговарају из позиције победника, неки из позиције губитника, према томе се кроје споразуми.

Актуелни оружани сукоб неће се завршити онако како су планирали на Западу. Већ је сама ескалација у Украјини супротна свим њиховим стратешким плановима. Проглашавање победе на Твитеру не може то променити.

Неће се ни актуелни покушај организовања антируске хистерије завршити онако како су планирали. Због овога што се одиграва, наравно, биће последица по Русију, али ће још и више бити последица по Европу, по НАТО и ЕУ.

Хоће ли се после свега одржати НАТО и ЕУ уопште или у постојећем формату?

Где је у свему томе Балкан? Где је у свему томе југоисточна Европа?

Како из свега овога „испливати“ са што мање штете? Како штету контролисати?

Имамо ли излазну стратегију за Балкан? Најпре ми, а за нама и Руси, и Европа, и остали екстерни чиниоци регионалне безбедности?       Ваљда нам је нужно о томе већ сада думати. Ваљда нам је нужно о томе расправу заподенути. Макар и на оном необавезујућем нивоу. Макар и разменом мишљења међу онима који „штрче“ и који се „батргају“.

У супротном, ако се будемо руководили мишљењима Твитер гласника и подлегали притисцима вајних саветника, консултаната и аналитичара, ако „системи“ буду следили инерцију уплашених, ућутаних и поткупљених, разлога за забринутост далеко је више него што се на први поглед чини.

После Украјине, ништа више неће бити исто. Нити у Европи, нити на Балкану.

     ИЗВОР:  https://sveosrpskoj.com/komentari/prorokovic-zapad-je-balkanu-namenio-st…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.