- Први закон за забрану и укидање ћирилице донела је аустријска царица Марија Терезија (владала од 1740–1780). Тада је бечки двор издао наредбу да се у српским школама уведе искључиво латиница. Царица Марија Терезија је убрзо морала да повуче ту уредбу, јер се томе одлучно супротставила Српска Православна Црква и српски народ. У 19. веку и аустроугарски цар Франц Јозеф (1830–1916, владао од 1848–1916) је донео уредбу о забрани ћирилице, али ју је и он повукао због жестоких протеста Срба. („Од Марије Терезије до данашњих дана”, „Глас јавности”, 03. 01. 2012)
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
Током Великог (Првог светског) рата ћирилицу су аустроугарске окупационе власти званично забраниле на простору данашње Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Србије, а у школе су довођени учитељи Хрвати из Аустроугарске да предају српској деци у школама искључиво на латиници.
Цинична умрлица српској ћирилици коју је објавила Аустроугарска по окупирању Београда 1915.
Хрватски сабор је 13. октобра 1914. године донио одлуку о забрани ћирилице у Хрватској и Славонији. У наставку овог похода 11. новембра 1915. године и Босанско-херцеговачки сабор донео је одлуку о забрани ћирилице у Босни и Херцеговини. Том приликом је Стјепан Саркотић, гувернер Босне и Херцеговине, у Сабору рекао да „Срби у БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тело истока у борбеној зони запада”.
Српски академик Матија Бећковић је тачно приметио да је „сваки окупатор прво забрањивао ћирилицу. И да нема никаквог другог разлога да је сачувамо, тај би био довољан. Ако не знамо зашто је ћирилица забрањивана, можемо да их питамо…“
Ћирилица у НДХ-зији
Прва жртва србождерског усташког режима је била мученица ћирилица. Њу је Законском одредбом забранио лично поглавник др. Анте Павелић 25. травња/ априла, после само две седмице од успостављања геноцидне тзв. Неовисне државе Хрватске.
За припаднике Министарства унутрашњих послова наредбу је потписао министар Андрија Артуковић. Ту је писало следеће:
„Забрањена је свака употреба ћирилице на цијелом подручју НДХ. То се односи на цијело пословање свих државних и самоуправних тјела, на канцеларије јавног поретка, на трговинске и њима сличне књиге, на дописе, као и на све јавне натписе“, писало је у наредби.
За кршење наредбе била је прописана новчана казна и месец дана затвора.
„Према томе наређујем да се на цијелом подручју НДХ одмах обустави свака употреба ћирилице у јавном и приватном животу. Свако тискање било какових књига ћирилицом је забрањено, сви јавни написи писани ћирилицом морају се неодложно, у року од три дана скинути“, навео је Артуковић.
Писмо је основно обележје језика. Без српског језика и нашег ћириличног писма ми престајемо да будемо Срби. И то Хрвати одлично знају и зато нападом на ћирилицу завршавају свој геноцидни подухват уништења српског народа.
И свако ко данас одбија да пише ћирилицом је саучесник у том хрватском геноцидном подухвату и уништава српски народ и српски идентитет.
Господин Драгољуб Збиљић, неуморни борац за опстанак и заштиту српског писма, језикословац и оснивач познатог удружења „Ћирилица“, подсећа да су Срби заборавили своју општу историју и историју културе, а српски званичници и установе заборављају на постојање Члана 10. Устава Србије или га багателишу. Зато имамо у Србији појаву да је идеја поглавника НДХ-зије о забрани ћирилице остварена у комунистичкој Југославији 80 одсто, а у данашњој „демократској“ Србији чак око 90 одсто у писаном језику Срба.
Господин Збиљић тврди да је по свим озбиљним истраживањима, у последњих двадесетак година у Србији заправо у употреби писмо Хрвата, и то у многим областима стопостотно, без иједног слова ћирилице и тамо где не живи ни један једини Хрват. На пример, банке, читав трговачки сектор, исписи на производима, у декларацијама, у рекламама и сл. У Србији већ одавно нема ни слова српске ћирилице. А тамо где је има, она је тек у десетопроцентним изузецима. Спроведен је, дакле, ЧИСТ ПОМОР СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ, тј. њена замена хрватском абецедом сачињеном средином 19. века за римокатоличке кориснике Вуковог (српског) језичког стандарда. Наиме, Срби римокатолици су и тада и данас листом упућени на латиничко писмо, за разлику од православних Срба који су све до Новосадског договора (1954) писали, као народ, својим православним, ћириличким писмом које су примили још крајем десетог века и писали њиме као народ све док комунисти нису донели налог средином 20. века о „постепеној замени српске ћирилице хрватском латиницом“. (Драгољуб Збиљић, „У Србији се остварују Павелићеве идеје о ћирилици“ СТАЊЕ СТВАРИ, 19.08.2015)
Наметање латинице Србима успело је до данас 90 одсто тек онда када су комунистичке власти после 1954. године успеле да „убеде” Србе да се постепено замени ћирилица латиницом, јер је то питање важно за „братство-јединство” с Хрватима. Политички приморани, а слаби на „братство-јединство” с Хрватима, српске власти и лингвисти су удруженим снагама успели да званично формално по Новосадском договору (1954) „равноправну латиницу и ћирилицу” доведу до данашњег стања и у Србији у коме је 90 према 10 одсто за хрватску гајицу. То је пут српске културе најпре у хрватску подкултуру и готово неприметан, али велики корак до асимилације православних Срба.
Да је Збиљић – на нашу голему жалост – у праву, говори чињеница да је на овогодишњем угледном НИН-овом књижевном конкурску за најбољи роман године, од петнаест романа који су ушли у најужи избор – ЧЕТРНАЕСТ КЊИГА БИЛО ШТАМПАНО ЛАТИНИЦОМ!!!
Дакле, од петнаест, по мишљењу критичара, најбољих књига са овогодишњег Ниновог конкурса САМО ЈЕ ЈЕДНА ШТАМПАНА ЋИРИЛИЦОМ – „КРОВ НА ДВЕ ВОДЕ“ ДАЛИБОРА ШКОРИЋА. Можда би и она била тискана гајицом, тј. хрватском латиницом, да аутор није код издавача инсистирао на српском писму. Овакав однос два писма важи одприлике и за свих 188 романа који су учествовали на овогодишњем Ниновом конкурсу.
Податак који код нас мало ко зна јесте да у светском каталогу постоји разврставање према писму: све публикације и књиге штампане српском ћирилицом уносе се као СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ, а све оне штампане такозваном гајицом, тј. хрватском латиницом уписују се као ХРВАТСКА КЊИЖЕВНОСТ. Тако ће, дакле, 90 и више посто књига са овогодишњег НИН-овог конкурса штампане гајицом бити унете у централни светски каталог као – ХРВАТСКА КЊИЖЕВНОСТ.
Оправдање овог безумља минијатурни мозгови издавача и писаца образлажу истим бесмисленим разлозима, као што су ови:
- „Ми штампамо књиге латиницом, јер Срби нису једини становници Србије, постоје и други народи у Србији.“ (Па ни Руси нису једини становници Русије, тамо живи око 200 нација и сви руски пишу ћирилицом. А сви народи у Енглеској, којих има исто толико или више, пишу енглески латиницом.)
- „Ми штампамо књиге латиницом, јер се тако наши читаоци осећају вредније, јер их на несвесном нивоу латиница везује за логотипе робних марки, напредни запад, добар стандард, а не на заостали исток.“ Колико год звучало смешно, ово је вероватно један јак разлог, али је убедљиво најглупљи овај:
- „Ми штампамо књиге латиницом да би неки не-српски становник Босне, или неки Хрват који је дошао за Нову годину у Београд да би се напио, евентуално купио нашу књигу, неодбијен ћирилицом.“
Судећи по коментарима на интернету, грађани Федерације БиХ и Хрватске изгледа да одлично читају ћирилицу, тако да се овде више ради о додворавању, односно о одрицању од националног симбола који би некоме могао да засмета као такав. Становници Хрватске и БиХ имају своје издаваче и њихова жеља да купују књиге на српском и екавици је вероватно иста или мања од наше жеље да купујемо књиге њихових издавача на њиховим језицима. Запитајте се када сте последњи пут у Хрватској или Босни добили жељу да уђете у књижару и купите оригинално издање Крлеже или Јерговића, па ће вам бити јаснија „тежина“ оваквог мотива.
Последице овакве културне политике је да су нови нараштаји Срба почели да посматрају свет хрватским очима. Старији могу да се сете одушевљења које је у СФР Југославији код младих хипика, битника, рокера, панкера и генерација с битлс фризурама изазивало све што је западно, и подцењивачког презира коју је омладина гајила према свему источном. Русија, Србија или било која земља истока… Шта ту уопште има вредно? Последице трају до данас, јер су управо тада у Србији стасали нараштаји који данас читају и пишу латиницом, пошто је она постала њихов избор и део осећања идентитета и цивилизацијске и културне припадности, те с њима повезаног осећања вредности.
Остаје да се запитамо да ли дневне новине, часописи и разне друге публикације које излазе на гајици тј. хрватској латиници, у Србији могу да заступају стварно виталне интересе ове државе и народа, ако један од првих и основних нису препознали. Такође се можемо запитати и да ли издавачи (тачније – издајице) који не штампају књиге писмом свог народа, доприносе развоју или разградњи његове културе.
(Далибор Шкорић, „Српски издавачи, српско писмо и европска култура“, СТАЊЕ СТВАРИ, 13. фебруар 2024)
Судећи по наметању својих културних образаца, изгледа да су непријатељи свега српског и православног на овом пољу ипак остварили превагу и, признајмо поштено, добили ратове у 20. веку. Мученичка српска ћирилица је пала као прва жртва културног геноцида. Наш је најпречи задатак, дакле, да је спасемо и сачувамо, бар код куће. И да поштујемо 10. члан Устава Републике Србије из 2006. који јасно каже:
„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава“.