ФОТО: Васлије Марковић
ПИШЕ: Миша Лазар, писац и члан Српске духовне академије, Београд
Колико год у нас Срба важи оно о маргинализацији истинских вредности – „високо дрво преместити у крај њиве да не смета”, још чешће, нажалост, догађа се и потпуни раскид с таквима, који нису имали среће да дуго живе, „брз одлазак, још бржи заборав”. Примера је много и у даљој и у ближој прошлости. Поводом 160 година од смрти заборављеног српског песника Петра Протића Сокољанина (1827–1855), писали смо у часопису „Хоризонт” пре неколико година. Он је био први доктор наука из Западне Србије (Азбуковице). На универзитету у Хајделбергу докторирао је 1854. право и државне науке („оба права”). Био је суоснивач и истакнути члан ондашње револуционарне Дружине младежи српске, а песме овог песника на прелазу из класицизма у романтизам биле су рецитоване и био је слављен једнако Бранку Радичевићу. Његови родољубиви стихови говорени су пред велике борбе, ради подизања борбеног духа и морала српских војника све до Великог рата 1914. године, када пада у заборав. Сарађивао је с многим истакнутим личностима свог времена, па и са Вуком Караџићем. Као уредник и највреднији сарадник, оставио је неколико бројева знаменитог алманаха „Невен-слоге”. Основао је и библиотеку уз тај часопис, којој су своје и туђе књиге поклањали тадашњи најугледнији писци. Иако сиромашан, био је пренумерант мноштва вредних књига, куповао их је и сакупљао и слао у народ ради просвећења.
Слична судбина задесила је и историчара Василија С. Марковића (1882–1920) на почетку прошлог века. Рођен је у Страњанима код Пријепоља у тадашњој Османској царевини, а као најбољи ђак основне школе, од Краљевине Србије добија стипендију (благодејање) за наставак школовања у Солуну, Скопљу и Београду. У Скопљу је 1901. године, заједно с професорима и другим истакнутим Србима, учествовао у оснивању и раду српског културног друштва Српско коло. Већ на Великој школи у Београду професори га укључују у активан научно-историјски рад, да би 1909. на Београдском универзитету одбранио и докторску дисертацију Православни манастири по српској земљи. Председник испитне комисије био је декан Филозофског факултета, чувени Михајило Петровић Алас. Своју дисертацију је одбранио и његов колега Радосав Јовановић, тако да су њих двојица били први доктори историјских наука на домаћем, српском универзитету. Али, због наступајућих седам ратних година (1912–1918) нису успели да објаве своје докторске радове и коначно буду промовисани.
Као првопозивац, Василије је прошао сва три рата – балканске с Турском и Бугарском и Велики рат – у којима је унапређен и чином и одликовањем. Прошао је голготу Албаније, а после опоравка на Крфу постављен је за комесара српско-енглеске болнице у Беници. После пожара у Солуну, у којем је изгорео и његов стан, а с њим и цела његова научна библиотека, 1917. године је послат у дипломатско посланство у Атину, где се посветио свом научном раду. Његов изванредан рад „Јесу ли средњевековни Срби сматрали територију Македоније Бугарском?”, објављен и на француском и немачком, био је презентни доказ који је помогао Николи Пашићу и тада већ југословенској делегацији две године касније у Версају, да Македонија не припадне Бугарској. По завршетку рата наставио је професорску каријеру у Трећој београдској гимназији, јер је Друга била порушена током бомбардовања Београда. Коначно, спремио је и свој докторски рад за штампање и објављивање, али као једна од последњих жртава пандемије „шпанске грознице” изненада умире почетком 1920. године. Његов професор, угледни историчар др Станоје Станојевић с универзитетским колегама постхумно објављује његово дело „Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији”. И то ће остати први и најутемељенији научни рад на ту тему, после многих неуспелих покушаја пре њега и много познатијих историчара (Руварац и други). Иза Марковића су остали велики научни радови у вези с географско-историјским картам Балкана, муслиманством у Санџаку, средњевековним односима Србије и Дубровника…
Као научник, имао је мото: „Не желим да полемишем, јер нисам публициста. Хоћу да доказујем, јер сам човек од науке!”
Надам се да ће оваква имена српске прошлости и историје коначно добити заслужено место, бар у називу неке улице, установе или манифестације.
ИЗВОР: Политика