• Двадесети век је, без сумње, донео највећу промену у комуникацији. Та је промена, свакако, утицала и на интелектуалне – научне, филозофске, богословске, књижевне – расправе. Дебате, дијалози, интелектуалне препирке пре струје и појаве „фиксних“ телефона и радија обављали су се усменим или писменим путем (преко писама итд.). Са техничко-технолошким достигнућима, нарочито конструкцијом радија и телевизије, добили смо и нове форме интелектуалних дебата

У старој Грчкој добар део грађана полиса проводио је добар део свог времена на агори (грч. αγορά = пијаца, трг). Нису се тамо само испијала вина и вршила трговина – као што се данас на нашим главним градским трговима помамно испијају шољице кафе и купују најновије модне колекције. На агори, том јавном епицентру слободе, водиле су се озбиљне политичке и филозофске дебате, значајне за опште добро заједнице. Дух тих разговора можда најбоље исказују Платонови сократовски дијалози. Агору и античке школе, када их је цар Јустинијан позатварао у 6. веку, замениле су цркве, манастири, храмови… Када је у ренесансном периоду знање постало доступно ширем слоју људи, ослободивши се окова догматске схоластике, универзитети су постали бастиони слободне мисли и образовања. Са развојем технологије добили смо нове форме информација и знања и измењене начине њихове „дистрибуције“. А нарочито је интернет зачинио ствари.

Двадесети век је, без сумње, донео највећу промену у комуникацији. Та је промена, свакако, утицала и на интелектуалне – научне, филозофске, теолошке, књижевне – расправе. Дебате, дијалози, интелектуалне препирке пре струје и појаве „фиксних“ телефона и радија обављали су се усменим или писменим путем (преко писама итд.). Са техничко-технолошким достигнућима, нарочито конструкцијом радија и телевизије, добили смо и нове форме интелектуалних дебата.

Једна од првих снимљених радијских интелектуалних дебата (ако не и прва!), у пуном смислу тих речи, била је дебата између чувеног британског филозофа и математичара лорда Бертранда Расела (Bertrand Russell, 1872 – 1970) и језуитског свештеника и историчара филозофије Фредерика Коплстона (Frederick Copleston, 1907 – 1994). Разговор се водио на тему постојања Бога, а емитован је на радију „Бибисија“ (BBC) 1948. године.

Већи део дебате посвећен је расправи о тзв. „космолошком“ доказу Божије егзистенције. Коплстон излаже доказ као и аргументе због којих он сматра да је доказ валидан. Космолошки доказ о Божијем постојању је уз онтолошки најпознатији у историји филозофије и теологије. Поједностављено речено, аргументација за космолошки доказ полази од спољашњег света и чулних ствари, док онтолошки доказ полази од идеје Бога. Полазећи од Аристотеловог учења о првом узроку, најдетаљнију разраду доказа пружио је Тома Аквински, италијански доминикански филозоф и теолог који је живео у 13. веку.

У основним цртама космолошки доказ иде овако: чињеница је да нека бића настају и нестају, пропадају. Што значи да су контингентна односно нису нужна. Аквински и касније Коплстон закључују да мора постојати и нужно биће, које је разлог настанка многих случајних бића. Јер ако не би постојало ни једно нужно биће не би постојало ништа. То нужно биће је Бог.

Бертранд Расел одбацује космолошки доказ и читаву „логику“ која иза њега стоји, као и Коплстоново разумевање „нужности“ и „контингентности“. Најпре Расел је уверен да немамо ни најмањег разлога да сматрамо да „нужно“ биће мора постојати. Једноставно, логички гледано, сасвим је реална могућност да се ствари и свет протежу (временски и просторно) у бесконачност без “првог узрока”. Друга тачка раздора је по питању самог „постојања“. Док за Коплстона постојање (егзистенција) представља својство неког бића (које је у случају Бога нужно), па када кажемо да нешто постоји ми му приричемо једно позитивно својство, за Расела „постојање“ није предикат, тј. не може бити својство неког бића. Постојање, како га Расел анализира, односи се искључиво на исказну функцију. То значи да када ми кажемо да нешто постоји, нпр. „људи постоје“ – ми у ствари говоримо да постоји бар једна вредност X-а у свету која чини исказну функцију „X је човек“ истинитом. Постојање је заправо истинитост, или могућност, исказне функције (њен модалитет). Исто важи и за категорију нужности. Биће не може бити нужно или случајно, то могу бити само искази.

На крају два мислиоца нису дошла до сагласности, али су аргументацијом и међусобним разумевањем успели један другоме да објасне властите ставове и тиме слушатељима приближе саму тематику и своја размишљања о истој. Данас, нажалост, веома је ретко наићи на тако цивилизовану расправу, пуну разумевања и аргументације, а нарочито ако имамо у виду главну тему дебате и радикално супротне позиције са којих учесници дебате наступају.

 

Двадесет три године након Раселове и Коплстонове радијске дебате, 1971. у Низоземској одржана је телевизијска филозофска дебата између француског филозофа Мишела Фукоа и америчког лингвисте Ноама Чомског.

Мишел Фуко (Michael Foucault, 1926 – 1984) један је од најзначајнијих „постструктуралистичких“ филозофа, теоретичар дискурс анализе. Најпознатија дела су му: Историја лудила у доба класицизма, Речи и ствари и Историја сексуалности. Оно што је важно истаћи у контексту ове дебате јесте Фукоово становиште по којем је човек „мртав“. Не мисли се овде на физичку или духовну смрт човека као врсте, већ на превредновање модерног концепта субјективности (у декартовском и кантовском смислу тог појма, смислу који је доминирао у филозофији све до половине 20. века). Једноставно, човек више није делатни субјект властите историје: он није тај који ствара своју историју, већ је он објект безличних материјалних структура и односа моћи, које су материјализоване у савременим институцијама (правосуђе, полиција, универзитети). Што би значило да само знање, чак и научно знање које сматрамо „непристрасним“, зависи од практичког односа моћи у друштву, од система власти, социјалних структура и културалних обичаја.

Ноам Чомски (Noam Chomsky, 1928 – ) сматра се „оцем модерне лингвистике“, професор је Масачусетског технолошког института, истакнути је друштвени критичар и ангажовани интелектуалац демократског социјализма. Највећи допринос пружио је у лингвистици. Најзначајнија дела о језику и говору су му: Синтаксичке структуре, Језик и ум, Студије и семантичкој и генеративној граматици. Оно што је овде важно истаћи, а што је у супротности са Фукоовим учењем о човеку, јесте лингвистичка теорија Чомског по којој човек поседује „уграђене“, урођене механизме који му омогућавају усвајање језика и тиме општу социјализацију. Он тај механизам назива language acquisition device  (уређај за усвајање језика) и он омогућује детету у развоју да обради језик који чује (лингвистички инпут).

Главна тема дебате између француског филозофа и америчког лингвисте била је питање о „људској природи“: постоји ли нека „урођена“ људска природа, независна од нашег искуства и спољашњих утицаја (друштва, културе итд.). Фуко, у складу са својим схватањима друштва и човека, бранио је тезу која одбацује концепт „људске природе“, ако под тим мислимо одређене карактеристике и механизме који су урођени и који независно од наше „социјализације“ формирају нашу људску суштину. За Фукоа не постоји тако нешто као „суштина“ када је човек у питању. Са друге стране, Чомски је бранио идеју „људске природе“, сматрајући да постоје одређени механизми и нека својства која можемо емпиријски истражити, а која се у крајњој анализи своде на биолошке структуре, долазећи тиме до некакве „суштине“ човека коју морамо имати у виду када говоримо о човеку као припаднику врсте и његовом друштвеном животу. Други део дебате био је посвећен политичким питањима и друштвеној теорији, где су, како се чини, учесници дошли до већег слагања, иако ни ту није било потпуног консензуса.

Као и прву дебату коју сам представио и ову одликује цивилизована, јасна и занимљива дискусија два мислиоца који наступају са потпуно различитих теоријских позиција. Као и код прве дебате, оно што је вредно истаћи, поред квалитетног и оштроумног разговора кроз претресање теме, јесте начин вођења разговора. Свако је покушао да изнесе своје становиште на задату тему, приложи аргументе којима поткрепљује своје идеје, саслуша свог саговорника и његове разлоге, потом одговори репликом и тако даље, све до краја програма. Ово је још један доказ да је форма подједнако битна колико и садржај. У овом случају форма разговора је дозволила да се квалитет садржаја истакне у најбољем светлу.

 

Трећа и последња дебата коју сам одлучио да издвојим међу најчувеније савремене интелектуалне „окршаје“ десила се априла прошле године у Торонту. Назив: Срећа: капитализам против марксизма. Учесници: канадски клинички психолог Џордан Питерсон (Jordan Peterson, 1962 – ) и словеначки филозоф и психоаналитичар Славој Жижек (1949 – ).

Оно што ову дебату нарочито истиче, у односу према прве две, није оно што се тиче саме дебате, већ оно што се дешавало пре, током и након догађаја – а што је имало мало везе (или нимало) са самим разговором у току дебате. Реч је о рецепцији (и перцепцији) догађаја на друштвеним мрежама, у медијима и ширем кругу интелектуалне заједнице. Најављивана као „дебата века“, цунами коментара на фејсбуку, мимова, твитова, запљуснуо је „друштвене мреже“. Очекивања су пробила плафон. Поред тога, може се рећи да је публика која је присуствовала самом догађају тог 19. априла у „Сонy Центру“ била још гора од виртуалне публике: неумерено смејање, лоше тајмирано тапшање, просто изостанак базичних манира очекиваних током једног таквог дешавања, указују на недостатак разумевања једног таквог догађаја, али и на саму „сензационалистичку“ природу истог; што је још више од „дебате века“ направило један „спектакл“ филозофске интелектуалне ревије парадигматичне за капиталистичко друштво потрошачко-сензуалистичког типа. (Довољно је само да упоредимо публику из дебате „Чомски – Фуко“ са овом публиком из Торонта, 48 година касније, како бисмо бар делимично стекли дојам о јавној рецепцији догађаја.) Међутим, ако оставимо по страни ове „забавно-спектакуларне“ и социјално симптоматичне моменте за потрошачко и комерцијално друштво капитализма у којем се све може „продати“, а који захтевају једну посебну анализу (која би нам о нашем свету рекла можда више него садржај саме дебате), уз сва своја слаба места (којих без сумње има), дебата се дотакла неких актуелних питања и нагласила кључне проблеме и општа места нашег социјалног и политичког живота, који захтевају нашу озбиљну пажњу.

Ето, то су три најчувеније савремене дебате које бих ја издвојио. Свака нуди нешто другачије и посебно, свака се бави различитом тематиком, има занимљиве, интелигентне, неко би рекао и контроверзне учеснике, свака се дешава у различитим историјским временима и сваку карактерише другачија атмосфера.

Оно што бих на крају ипак нагласио, а што је заједничко за све три дебате јесте нешто што бисмо грубо могли одредити као – могућност комуникације. Уз различите тематике сваке дебате, супротне позиције које учесници у њима заузимају и перспективе из којих говоре, временске дистанце између сва три догађаја – упркос свим тим разликама и променама видимо на делу способност цивилизоване и одлучне интеркомуникације која тежи међусобном разумевању и поштовању. То је оно што нам данас нарочито фали у нашем свакодневном међуљудском, али и интелектуално-академском и социополитичком простору.


Извор: П.У.Л.С.Е Никола Ачански

ПРЕУЗЕТО СА https://www.in4s.net/video-za-sve-ljubitelje-mudrosti-tri-najcuvenije-savremene-filozofske-debate/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *