• У документу насловљеном као „телеграм командантима групација „Север“ и „Исток“, налазе се резултати проучавања моралног и психолошког стања скоро 12.000 украјинских војника, од којих су 1.254 официра
  • Према закључцима одређене комисије која је спровела студију, општи ниво „менталног стања“ локалних ратника оцењује се као лош, а затим се износе подаци који су, благо речено, шокантни
  • Дакле, 84 одсто војног особља не осећа се одговорним за резултате борбених акција, а 64 одсто је редовно под утицајем дроге или алкохола
  • Док сами ти „обични Украјинци“ не схвате потпуно одсуство личних разлога за наставак овог братоубилачког рата, биће могуће убедити их само силом
  • Ипак постоји шанса, потребно је само да свако од њих: изгубљен, разочаран, неспреман да преузме одговорност – искрено одговори себи на једноставно питање, за шта се, заправо, они сами боре?

АУТОР: Алексеј Белов

Недавно се на мрежи појавио занимљив документ Министарства одбране Украјине, који је резултат инспекције извршене од 1. априла до 25. маја (2021.) у јединицама Оружаних снага Украјине које се налазе у зони такозваног АТО (Антитерористичке операције), односно „операција комбинованих снага“. У ствари, ово је потпуно исти АТО, само поглед искоса.

У овом извору информација, дакле, насловљеном као „телеграм командантима групација „Север“ и „Исток“, налазе се резултати проучавања моралног и психолошког стања скоро 12.000 украјинских војника, од којих су 1.254 официра.

Према закључцима одређене комисије која је спровела студију, општи ниво „менталног стања“ локалних ратника оцењује се као лош, а затим се износе подаци који су, благо речено, шокантни.

Дакле, 84 одсто војног особља не осећа се одговорним за резултате борбених акција, а 64 одсто је редовно под утицајем дроге или алкохола. Али ако су информације о неселективном пијанству и зависности од дрога у редовима Оружаних снага Украјине увек биле јавна тајна, онда је овде присутна потпуна неодговорност, што у преводу из језика касарне на народни значи да не постоји ни најмање разумевање за шта су, заправо, дошли у Донбас са оружјем у рукама. Ово је постала врло непријатна вест за национално отроване свидомите (погрдан назив за украјинске националисте – прим. прев.).

Завршни ударац у главу апологетама „рата са агресором до победе“ дала је чињеница да су, према истом извештају, главне информације о догађајима у Украјини и свету, припадници украјинске војске са „прве и друге линије одбране“ канала „Русија-1“, НТВ и ТНТ.

Ове вести терају на размишљање, чак и оне који се налазе на другој страни барикада у Донбасу, а тичу се милитантне украјинске русофобије. Испоставило се да су украјински потенцијални војници који седе у изграђеним земуницама и оклопним возилима, ментално у наративу пропагандних емисија ток-шоу руске телевизије, тј. ако и нису у потпуности предани овим медијима, онда бар припадају публици Соловјова, Скабејеве, Норкина и других. И ако из дана у дан, слушајући тачне поруке о неправедности украјинске казнене операције у Донбасу, а становници Украјине и даље активно учествују у њој, онда се испоставља да су сви напори руске пропаганде промашени?

Важно је разјаснити, не стављам негативно значење у концепт „пропаганде“, већ напротив, будући да сам, у ствари, борац управо тог пропагандног фронта, свестан сам важности и значаја који државна пропаганда може и, што је најважније, мора играти у било којој земљи и у било ком друштву. На крају, пропаганда је само средство, попут неке веће виљушке (мисли се на виљушка са два зуба која се користи за сечење печења – прим. прев.) и није њена кривица ако се изненада нађе у погрешним рукама. Нећете ли озбиљно одбити употребу прибора за јело само зато што може постати оружје?

Па ипак, шта је са чињеницом да се титански напори руских медија показују бескорисним, упркос доступности директног приступа украјинској публици?

Према мом мишљењу, у овоме нема ништа натприродно. И ствар није уопште у квалитету руског пропагандног садржаја, већ у најдубљој противречности слике света која је првобитно била положена у главе данашњих Украјинаца. Уосталом, ако прихватимо истину и правду оних порука које звуче са екрана московских канала, испада да су професионалну и добро наоружану украјинску војску спонтано окупљени доњечки рудари зауставили и неколико пута тешко понизили у неколико борби. Па, једноставно ми то не иде у главу.

 

При томе, ни један здравомислећи спољни посматрач такође не би веровао у стварност таквог исхода. Можете им колико год желите доказивати да ни Гиви са Моторолом, ни Захарченко са Мозговим, па чак ни „обновитељ“ Гиркин (Стрелков) нису били професионални војници и, у најбољем случају, иза себе имају само редовно одслужен војни рок, чињеница победе, у ствари, партизанске формације над регуларном војском у отвореној борби је готово немогућа.

И управо у овој максими лежи главна грешка. Говорећи о украјинским оружаним снагама, „обични Украјинац“ подразумева нешто моћно, спремно за борбу и добро вођено. Али цела страхота је у томе што то није сасвим тачно, тачније, уопште није, а 2014. године у Донбасу снажни и добро мотивисани људи окупили су се да се боре против лоше обучених и апсолутно неспремних за борбу, јер је у то време украјинска армија била потпуно разрушена и демотивисана.

Истина, мало је људи знало за њено право стање, а обичан човек је закључке доносио само на основу војне параде поводом Дана независности, које су организоване у духу који су мрзеле украјинске патриоте. Да бих разумео како се у Украјини појавила таква провалија између стварног стања ствари у трупама и маштања о украјинским оружаним снагама, чини ми се да је потребно мало дубље загазити у новију украјинску историју.

Десило се да сам, у неку руку, био сведок како се садашња украјинска армија рађала 1991. године. Мој отац је, као цивилни стручњак, радио у структурама Министарства одбране СССР-а и имао је велики број блиских пријатеља и познаника међу војним особљем. Мислим да нећу открити велику тајну ако кажем да је велики број оних које је својевремено совјетска влада регистровала као „Украјинце“ служио у редовима оружаних снага Совјетског Савеза. Укључујући, а можда су били и већина, официре.

Као резултат тога, када је почетком 1992. године руководство изненада независне Украјине покренуло поклич „Украјинци треба да служе у Украјини“, многи, посебно из удаљених гарнизона, одлучили су да оду из нежељених места и врате се, да тако кажем, у своју „историјску отаџбину“. При чему, већина њих није ни кидала везу са њом: овде су живели њихови родитељи, а успомене на босоного детињство, слике пролећа у близини снежно белих колиба поред којих цветају мирисне трешње су мамиле. Рај, и ништа више. Па, ко не жели да напусти сурова брда Забајкала или снегом прекривена пространства Арктичког круга и оде у отаџбину родном „бунару на трему“.

Нарочито ако је за остварење овог сна требало да се само закунете на верност „независној Украјини“. Авај, кнедле и сланина за многе су се показале важнијим од официрске части. Међутим, није на мени да им судим.

Као резултат, било је толико људи који су желели да се врате у своје родне крајеве да би нову украјинску војску, по узору на неке делове Беле гарде, могли чинити само официри. Па, ако овоме додамо и чињеницу да су за време Совјетског Савеза на територији Украјине, која се налази најближе потенцијалном непријатељу, распоређене најспособније и најбоље опремљене борбене јединице Оружаних снага СССР-а, онда се слика чинила потпуно ружичастом. Заједно са осталом имовином урушеног совјетског царства, Украјина је наследила, заправо, професионалну војску. Међутим, како се касније показало, професионална војска и војска која се састоји од професионалаца није уопште исто.

Авај, бивши совјетски полицајци, управници магацина и други запослени у логистици добивши значајна унапређења у новој армији и важне положаје, нису изгубили главну страст за некажњеном и незаконитом пљачком државне имовине. У украјинској војсци почело је грандиозно „расипање“, под чије је замајац дошло све оно што је само колико јуче било понос совјетске војне индустрије.

Хвала Богу, напори руске војске која, за разлику од украјинских колега, није морала да се одрекне заклетве, као ни матице, делимично су спасили авионе великог домета који су се налазио на аеродрому у Прилуцима у Черниговској области, као и стратешке бомбардере Ту-160, који су наши пилоти називали надимком „Бели лабуд“. Руси су послали своју јединицу, осам борбених возила у Саратов и Енгелс, а Украјинци су, уз радостан аплауз америчких сенатора, своје авионе исекли и продали као отпад. Како кажу, сваком своје.

Даље – више: све што је могло имати бар неку вредност је украдено и продато, једина разлика је на нивоу где се то догађало. Ако сте председник, можете продати радарске системе ‘Кољчуга’ Ираку заобилазећи санкције УН-а, а ако сте само шеф складишта, онда се крало и продавало то шта се имало, најважније је било да не заборавите да новац тако стечен поделите са командантом јединице. Тих година чинило им се да ће та „музика бити вечна“ и да су залихе висококвалитетног совјетског оружја неисцрпне. У ствари, ништа се није променило од периода почетне акумулације капитала у независној Украјини. Када су почеле борбе, тачније, пљачкајући углавном Донбас, украјински војници успели су да продају оружје, муницију, па чак и тенкове доњецким милицијама. Поуздано око 80 левела (асоцијација на видео-игрицу World of Warcraft. Прим. прев.).

Сада, нашавши се у садашњој врло жалосној ситуацији, чак и све видећи својим очима, они и даље верују у своју бившу моћ и категорично одбијају да признају заиста повећану моћ руске војске, тешећи се смешним причама о „киборзима“ и другим „ надљудима који се јуначки супротстављају „хордама са Истока“.

Заправо, ова слепа и ирационална вера је једино што их тера да наставе овај бесмислени рат. То је последњи бедем њихових илузија, тих илузија о величини независне Украјине, којом су им умови и срца били натопљени у далекој 1991. години. Ово је, свакако, већ подручје нечег метафизичког, мистичног, нечега у шта рационализам никада неће пробити, па макар било и хиљаде таквих талентованих пропагандиста као што су Соловјев и Скабејева.

Док сами ти „обични Украјинци“ не схвате потпуно одсуство личних разлога за наставак овог братоубилачког рата, биће могуће их убедити само силом. Ипак постоји шанса, потребно је само да свако од њих: изгубљен, разочаран, неспреман да преузме одговорност – искрено одговори себи на једноставно питање, за шта се он заправо бори?

 

С руског превео Зоран Милошевић


ИЗВОР: http://alternatio.org/articles/articles/item/92225-za-chto-voyuete-slavyane

One thought on “За шта ратујете, Словени?”
  1. За НАТО, банкаре, папу и све лажи које се прогласе за свете а за шупље главе или главе којима треба било какав стимуланс, материје, идеје као нека врста афродизијака нове врсте. Ето зато ратују Гоје, за туђе интересе – наручилаца широка лепеза са истим тамним ентитетским циљем.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *