НИЈЕ ТЕК ТАКО ЈЕДАН ИЗ САРАЈЕВА У БРИТАНСКОМ ПАРЛАМЕНТУ УЗВИКНУО ДА ЈЕ БиХ „ЗАПАДНА ТЕРИТОРИЈА“

* Зато до сада нисмо чули да се неко побунио у бошњачкој јавности због константног мијешања западних држава у унутрашња питања БиХ. Као да се у политичком Сарајеву стопила оријентална такија и западна хипокризија у неку нову кетманску доктрину за селективну политичку примјену… Па све док су те акције у служби изградње њима недосањане БиХ, а на штету мрске им Републике Српске, сарајевски интелектуалци и политички представници ће то оправдавати

* И политичко Сарајево и њихови власници са „правог Запада“ наводно ср залажу за пресумпцију невиности, гдје се свако сматра невиним док се његова кривица не утврди правоснажном судском одлуком, осим ако се та особа не зове Милорад Додик. Онда у том случају овај принцип више не важи

* Стога нити један правни експерт из Сарајева није бранио у овом случају пресумпцију невиности, као универзални принцип, али је још теже схватити зашто баш ниједан тамошњи стручњак, новинар или борац за људска права и грађанске слободе није устао у одбрану слободе медија када је по истом инквизицијском моделу пресуђено и Алтернативној телевизији

* Имамо ли један примјер да је неко од припадника политичког Сарајева, НВО сектора, западних амбасада, либералних кругова, грађанских кружока, устао у одбрану принципа и јавно осудио САД за угрожавање слободе медија својим небулозним санкцијама? Зар је слобода јавног информисања у БиХ везана искључиво за медије с адресом у Сарајеву и можда у Бијељини?

_________________________________________________________

Аутор: Александар ВРАЊЕШ, амбасдадор БиХ у Хрватској

ПРИЧА се да је неки мање познат парламентарац из Сарајева, током екскурзије у Велику Британију, узвикнуо усред британског парламента да је БиХ „Западна територија“ и то оног „правог Запада“.

Наравно, остали смо ускраћени за објашњење поступка стицања власништва тог „правог Запада“ над БиХ, јер изгледа и нема потребе. Како овом занесеном парламентарцу тако и остатку политичког Сарајева, ово власништво се просто подразумијева и не подлијеже додатним појашњењима.

Александар Врањеш

Чињеница је да су Американци имали „запажену улогу“ у току и на крају грађанског рата у БиХ. Да је под њиховим кровом потписан мир. Да су као суперсила утицали на имплементацију споразума. Да су експериментисали са методама „изградње државе“ и дозвољавали послијератну примјену силе против припадника српског народа. Да су умијешани у све политичке процесе, да намећу рјешења и усмјеравају реформе, да се понашају као колонизатори, то је све ван сваке сумње.

Али, да су власници БиХ, не би ни они толико отишли далеко, за разлику од политичког Сарајева.

Зато нисмо до сада чули да се неко побунио у бошњачкој јавности због константног мијешања западних држава у унутрашња питања БиХ. Као да се у политичком Сарајеву стопила оријентална такија и западна хипокризија у неку нову кетманску доктрину за селективну политичку примјену.

Тако, рецимо, док „прави Запад“ врши правно насиље над уставним надлежностима Републике Српске, за политичко Сарајево то је прихватљив реформски процес. Чак постаје и занимљиво како разни стручњаци смишљају образложења за неправне поступке међународне заједнице.

На примјер, један бошњачки експерт за уставно право каже да је Устав БиХ „жива материја“ и тим „биологистичким“ покушајем оправдава одлуке високих представника и Уставног суда БиХ којима је измијењена уставна структура државне заједнице на штету Републике Српске.

Дакле, „прави Запад“ је могао дословно октроисати нови устав што се сарајевских стручњака тиче, само да буде у складу са доминантном унитаристичком агендом. У складу с тим све може да подлијеже тој кетманској доктрини.

Тако се закони могу наметати, Устав допуњавати, надлежности одузимати, изабрани функционери смјењивати, употреба силе оправдавати. Све док су те акције у служби изградње њима недосањане БиХ, а на штету мрске им Републике Српске, сарајевски интелектуалци и политички представници ће то оправдавати без иоле задршке и критичког преиспитивања.

Међутим, занимљиво је колико су тим селективним приступом спремни погазити принципе за које се у јавности декларативно залажу. Тако се и политичко Сарајево и њихови власници са „правог Запада“ наводно залажу за пресумпцију невиности, гдје се свако сматра невиним док се његова кривица не утврди правоснажном судском одлуком, осим ако се та особа не зове Милорад Додик. Онда у том случају овај принцип више не важи.

Довољно је да неко из политичког одјељења Амбасаде САД у Сарајеву пренесе у сједиште трачеве са друштвених мрежа и то аутоматски постаје corpus delicti овој предводници „правог Запада“ за увођење санкција, без права на одбрану. На тај начин ова прокламована демократска држава у другој деценији XXI вијека показује неразвијеним демократијама како се обрачунава са политичким неистомишљеницима и непослушним лидерима, чија слобода изражавања политичких ставова не потпада под ону слободу говора за коју се наводно залажу.

Та слобода резервисана је само за послушнике и истомишљенике, док се овим другима то оспорава, називајући њихове иступе неприхватљивом реториком.

Ракетирана РТС

Зато је лако образложити зашто нити један правни експерт из Сарајева није бранио у овом случају пресумпцију невиности, као универзални принцип, али је теже схватити зашто баш ниједан тамошњи стручњак, новинар или борац за људска права и грађанске слободе није устао у одбрану слободе медија када је по истом инквизицијском моделу пресуђено и Алтернативној телевизији.

Зар је слобода јавног информисања у БиХ везана искључиво за медије с адресом у Сарајеву и можда у Бијељини?

Имамо ли један примјер да је неко од припадника политичког Сарајева, НВО сектора, западних амбасада, либералних кругова, грађанских кружока, устао у одбрану принципа и јавно осудио САД за угрожавање слободе медија својим небулозним санкцијама?

Зар ово нису par exellence примјери споменуте сарајевске кетманске доктрине, јер очигледно сва начела и сви принципи за које се наводно залажу, престају да важе када се пређе на територију Републике Српске. И оправдано се питамо: има ли ту нека граница?

Вјероватно би једнако ћутали и одобравали да је којим случајем НАТО ракета погодила зграду АТВ-а.

Имали смо примјер Радио-телевизије Србије 1999. године, а међу практичарима сарајевске кетманске доктрине, вјероватно је и то било оправдано.

Аутор овог текста не може да пронађе случај да је некад неки припадник сарајевске јавности јавно осудио бомбардовање РТС и окарактерисао га као примјер ратног злочина у сврху гушења слободе медија. Тако да Сарајеву нису проблем санкције АТВ-у и напад на медијске слободе, него што се на тој листи није нашао још неки медиј из Републике Српске.

А када је ријеч о оном „правом Западу“, све њихово заговарање људских права и слобода на које су протраћили прошли вијек, обесмишљено је њиховим војним и политичким активностима само на Балкану протекле три деценије, а гдје су тек Блиски исток и други дијелови планете.

Лицемјерни приступ да право на слободу имају једино они медији чија се уредничка политика уклапа у доминанти поглед на свијет „правог Запада“ негира све њихове покушаје индоктринирања да оно што раде има за циљ ширење слободе и људских права, без обзира на то колико те методе биле агресивне у пракси.

Зато на рачун САД неће бити упућена нити једна критика неког либералног теоретичара који је можда бранио докторат на тези да су медији слободни једино онда када су ослобођени активних ограничења од стране других. Јер, ако та ограничења намећу Сједињене Државе, као у случају бомбардовања РТС или санкционисања АТВ-а, то онда добија другу димензију. Тада ти исти либерални теоретичари подешавају своје ставове објашњавајући да у ствари то и нису медији, него алати у рукама диктатора (Милошевић) или непожељних, читај корумпираних политичара (Додик).

Тада све агресивне интервенције против таквих назовиалата добијају оправдање у очима тог истог Запада. Зато је пожељно погодити исти ракетом и убити 16 запослених и ранити исто толико. Или санкционисати тај медиј, укидати му налоге на друштвеним мрежама, називати их сарадницима непожељних влада и сл.

Јер, тај неки „небески“ суд којим управљају амерички заштитници демократије, пресуђује већ деценијама државама, лидерима, медијима, компанијама, појединцима, а уз то је „божански“ непогрешив и нема тог ауторитета који би га могао довести у питање.

Само је важно бити слијепо послушан, ништа критички не пропитивати, не доводити у питање њихове намјере нити одлуке, него ћутати и извршавати.

Тад тек добијате ореол либералног грађанина свијета прихватљивог том „правом Западу“ и њиховом систему вриједности. У супротном, не гине вам етикета фашисте.

И док тако тај амерички „небески“ суд пресуђује по Републици Српској, пожељан је и прихватљив политичком Сарајеву. Али ко зна, можда једног дана и њима засметају те агресивне методе „правог Запада“, када се и сами сусретну с њима па престану да сеире на сваки шамар Републици Српској.

Могуће да ће тад схватити да све то и не доноси неку корист Босни и Херцеговини, него напротив. Можда то уоче некад у будућности, а можда и ускоро.

    ИЗВОР:   https://www.nezavisne.com/novosti/kolumne/Americki-udar-na-Alternativnu-…, Факти

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.