Пре Првог светског рата задатак соколства био је јачање тела и духа својих чланова, буђење и неговање националне свести и патриотизма, одбрану народних права и борбу за ослобођење и уједињење. После 1. децембра 1918. циљ соколства био је постигнут. Соколи су у својој држави били свесни да јачајући себе, јачају и свој народ и своју државу. Самодбрана, која је пре 1918. била једини задатак, остаје само за она времена, ако државу нападне непријатељ. У својој држави соколи су били сарадник свих оних фактора, који су радили на јачању државе. (1) Соколство је себе сматрало народном војском. Тежило је да што шири круг народа телесно, морално и духовно оспособи за одбрану отаџбине. Зато је свестрано сарађивало са војском. На Видовданском соколском сабору у Новом Саду 28. јуна 1919. војвода Живојин Мишић обратио се соколима : „Врховни командант наше војске убеђен је да ће Соколи бити пионири, са чијом ће сарадњом наша лепа и пространа краљевина сазидати гранитни бедем о којега ће се ломити сви таласи наших непријатеља”. (2) Соколи су од војске добијали пушке за своје стрељачке одсеке.
Кнез Павле је истакао : „Војска је стуб и основица на којој Југославија почива. Са таквом војском као што је наша немамо се кога бојати.” Влада др. Милана Стојадиновића уложила је све напоре да војску подигне на што виши степен техничке опреме и бојне готовости. Радили су на утврђивању граничних фронтова, проширењу постојећих и подизању нових фабрика за војне потребе, обезбеђење потребних сировина, … . Од 1936. хиљаде и хиљаде радника, под руководством војних стручњака, радило је на утврђивању граничних фронтова. Попуњавали су недостатке у експлозивима, машинама за радове, железничкој опреми, мостовима и понтонирској, пионирској и рефлекторској опреми. Подизањем бродоградилишта створена је могућност за изградњу већих бродова. За владу је био важан напредак постигнут код домаће индустрије која је у великој мери била оспособљена за израду ратног материјала. Велики напредак постигнут је код војно-техничких завода. Ваздухопловство је било попуњено модерним авионима. Индустрија гвожђа била је оспособљена за израду ваљаног челика. Тешка артиљеријска оруђа била су израђивана у домаћим фабрикама. У државним рудницима повећан је капацитет производње сировог гвожђа. У Бору биле су створене могућности за израду финог бакра. За индустрију мотора, аутомобила и авиона била је значајна фабрика алуминијума.Топионице олова и антимона требале су да обезбеде снабдевање домаће ратне индустрије. Подигнуте су фабрике за производњу гума, целулозе, сумпорне киселине, тротила, вештачке смоле, белог лима. Организоване су радионице за поправку аутомобила и камиона. Било је предвиђено да рафинерија у Бору до 1941. удвостручи капацитет производње електролитичког бакра, да Трепча подигне нове топионице олова и цинка. Одлучено је да се подигне нова фабрика тротила и вештачке смоле. Радило се на фабрикацији белог лима, затим азотних једињења, глицерина … . (3) За три године владе Стојадиновића постављене су основе за стварање тешке индустрије. Подизање нове ваљаонице и високих пећи у Зеници, грађење електрорафинерије бакра у Бору, реорганизација фабрике целулозе у Дрвару, инсталисање топионице олова у Трепчи, подизање фабрике алуминијума у Лозовику, проширење фабрике авионских мотора у Раковици. Југославија је могла да од свог челика лије своје топове. Др. М.М.Стојадиновић је изјавио : „Ми нисмо више мала земља, већ велика сила у којој се ради и гради управо американским темпом.”(4)
Са своје стране соколи су се припремали за одбрану отаџбине. На прослави Дана Уједињења 1939. у Београду у свом говору Димитрије Станковић, професор и председник Народно-одбамбеног одсека Жупе Београд истакао је : „ … Ми смо се определили знамо с ким ћемо. Попут кнеза Лазара ми смо се приволели царству небеском … Ми ћемо са свим знаним и незнаним херојима који падоше у борби за слободу и уједињење нашег народа, макар и ма где то било : на бојном пољу, у затворима, на вешалима, у логорима”. (5) У Краљевини Југославији одржана је 12 маја 1940. смотра соколства, као прва манифестација стања соколске приправности. Соколи су сматрали да су одговорни за стварање унутарњег фронта, за организацију одбране и отпора. Смотра је успешно одржана у целој земљи, изузев у градовима Бановине Хрватске, где су власти ометале приређивање јавне смотре. У осталим крајевима смотра је извршена без препрека од стране власти. Београдске и земунске соколске јединице одржале су смотре у соколанама и летњим вежбалиштима. Смотре су биле спојене са предавањима из народно-одбрамбеног васпитања. У Соколском друштву Београд Матица, које је имало велики број чланова, генерални секретар Савеза Сокола Радмило Грђић одржао је предавање. У Соколском друштву Београд II извршено је гађање из пушака, предавање за соколице о бојним отровима и евакуацији. У Соколском друштву Београд III одржано је предавање о народно-одбрамбеном раду, рецитовање „Како се васпитала предратна омладина”. У Соколском друштву Београд IV извршено је такмичење на стрелишту свих припадника до 35 година. Старији су гађали из ваздушних пушака. Изведена је и ратна служба “освајањем” Бановог брда и друге ратне вежбе. …. . Соколско друштво Земун I извело је на смотри гађање. Предавано је о бојним отровима и лекарској помоћи за соколице. (6) На смотри соколи су показали да су били спремни да у случају рата, после војске учествују у одбрани земље, посебно у стварању унутрашњег фронта, да буду предводник у заштити становништва. Одазвало се преко 150.000 сокола и соколица. Дописи и телеграфски извештаји стизали су из 2.000 соколских друштава и чета. Одзив је био од Скопља, до Бања Луке и Марибора. Соколи су увежбавали задатке у војно-одбрамбеној обуци, бициклистичким патролама, лекарској помоћи, излетима и пешачењима од 5 до 20 километара. Соколима се придружило становништво, а многи су затражили да се упишу у соколе. (7) Марко Саблић у свом чланку „Соколство међу Србима у бановини Хрватској” истакао је за соколе : „У данашњем надасве тешким приликама, општој духовној пометености, оно је она светла сунчева зрака која се пробија кроз тмасте облаке и навештава велике и лепше дане.” (8)
Гласник Соколске жупе Београд „Око Соколово” пренео је говор министра војске који је истакао да је у Првом светском рату када је војска клонула дошли су ђаци скопског ђачког батаљона, њих 1350. Није било времена да заврше обуку него су после два месеца проведених у касарни стигли на фронт да замене изгинуле подофицире. За њега то је био пример за послератну омладину која је била пометена. Многима нису били јасни идеали за којима морају да иду, „да би били достојни оних омладинаца, који су својим жртвама омогућили данашњој омладини да не буде туђински роб. … И понављамо им да се отаџбина најбоље служи кад се чувају и поштују дела оних који су живели и умирали за будућа покољења и за будућа материјална и духовна добра народа свога. По овоме начелу је живела и умирала омладина из Скопског ђачког батаљона.” (9) Гласник Соколске жупе Београд „Око Соколово” пренео је саопштење Команде Београда под називом „Чувајте се непријатељских шпијуна и агената”. У саопштењу се истицало : „У последње време страна обавештајна служба настоји свим силама да унесе забуну у војску, да пољуља поверење у нашу државну управу и да прикупљајући податке о нашој војној сили ради против интереса народне одбране и безбедности земље.” Сви родољуби су били позвани да буду на опрезу и да оно што виде или сазнају доставе Команди Београда у којој је постојао биро намењен специјално за сарадњу са грађанима у циљу сузбијања шпијунаже и агитације. (10)
Соколско друштво Матица желело је да да свој допринос војсци. Приредило је Јавни час 1 јуна 1940. у част војске. Вежбе је извело 800 вежбача. Међу њима су питомци подофицирске школе извели „Напреј” симболични састав пушкама. (11) Преко 500 грађана је тада клицало војсци : „Живела наша узданица”! Управа друштва је на својој пленарној седници донела једнодушну одлуку, да се цео приход од 15.000 динара преда министру војске и морнарице, да купи пушко-митраљез за 2 гвоздени пук „Књаза Михајла” са изгравираним натписом : „Соколско Друштво „Матица” – Београд. – Другом Гвозденом Пуку „Књаз Михајло”. Пушкомитраљез је предан 19 септембра 1940. Старешина друштва Андра Мих. Петровић је у свом говору војницима између осталог истакао : „Војници ! Будите уверени, да је овај поклон и сувише мален према осећањима, које ми, сви соколи гајимо према нашој славној војсци! Будите уверени, да је соколство на истој линији са нашом војском, да соколство иде истим стопама вашим, да примењује исте принципе и иста начела у васпитању своје омладине ! Истина је, да ми немамо оружја за вежбе, али ми васпитавамо нашу омладину још јачим оружјем, а то је соколским духом и моралом! Чврстина карактера, поштење, частољубље, пожртвовање, издржљивост, истрајност, дисциплина и све остале моралне врлине уносе се у душу и срце сваког сокола. А највиши осећај код нас јесте : „Љубав према своме Краљу, према своме Народу и према својој Отаџбини”. Драги Војници, као што видите, између војске и сокола нема велике разлике. Данас наше соколство представља снажну војску у моралном и националном смислу! Тако да се соколство с правом може назвати предходницом војске ! Ми пратимо ваше вежбе и у овоме вас копирамо. Сваки ваш напредак у наоружању и у ратним вештинама нас соколе радује и храбри ! У ваше старешине и у вас војнике ми, соколи имамо пуно поверења, јер нас исти идеали, исти циљеви, исти морал и дух спаја и везује ! Ви, војници треба да знате, да се је целокупно соколство заветовало своме Старешини, Његовом Величанству Краљу Петру II. Овај завет има да се изврши у року од 5 година. Тај завет ми смо назвали „Петрова Петолетка”. И он обухвата сва дела и дужности, на које се свако Соколско друштво заветовало, да ће га извршити до Краљевог пунолетства. …. И једно од најглавнијих дела, које има наша соколска матица да изврши јесте набавка овог пушко-митраљеза, које вам данас старешинство Матице предаје. …”. (12)
Док је влада припремала технички војску за рат, соколи су своје чланство припремали практично и духовно. Соколи су били спремни да у случају рата, уз војску учествују у одбрани земље, посебно у стварању унутрашњег фронта, да буду предводник у заштити становништва. У Априлском рату 1941. дошло је до слома Краљевине Југославије. Са једне стране нашла се насупрот блицкригу а са друге хрватској саботажи.
АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
- Фрањо Малин (Петроварадин), „Соко некад и сада”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, Јануар-Фебруар 1925, бр. 1 и 2, стр. 19;
- Др. П.Ф., „Соколи и војска”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, аугуст 1924, бр. 8, стр. 205, 206;
- „Три године владе др. Милана М. Стојадиновића”, стр.79-85;
- „Три године владе др. Милана М. Стојадиновића”, стр.34, 67;
- Д. Станковић, „Значај Првог децембра”, „Око соколово“, Београд, 1 јануар 1940, бр. 1, стр. 6;
- И. Седлачек, „Величанствени успех смотре соколске приправности, у недељу, 12 маја”, „Соколски гласник“, Београд, 17 мај 1940, бр. 20, стр. 1,2;
- Владан Вукашиновић, „Гимнастика и соколство у Србији до 1941”, Београд, 2016, стр. 109;
- Марко Саблић, „Соколство међу Србима у бановини Хрватској”, „Србобран српски народни календар и читанка за годину 1941”, Издало „Српско Огњиште” у Загребу, стр. 100, 101;
- „Озбиљна реч у прави час”, „Око Соколово”, Београд, 1 јануара 1940, бр. 1, стр. 17, 18;
- „Из Команде Београда, М. Великог бр. 7”, „Око Соколово”, Београд, 15 мај 1940, бр. 5 и 6, стр. 88;
- „ВЕСТИ Соколског друштва Београд-Матица”, „Око Соколово”, Београд, 6 септембар 1940, бр. 7, стр.119;
- Андра Мих. Петровић, „Старешина Соколског Друштва Матица-Београд”, „Соко и војска”, „Око Соколово”, Београд, 9 октобра 1940, бр. 8, стр. 129;