Очима је највећа радост Бог, Који је постао човек са именом Исус. Православни уметник има мудрост у разликовању духова: он се саглашава са лепотом преображенога света откривеног у Христу Богу. Највећи уметник даје му храброст да мења најпре себе, па и свет око себе, уношењем и чудесним умножавањем хлебова Лепоте Божије…
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
Др Данило Крстић, епископ будимски, рођен је у Новом Саду 1927. године. Студирао је књижевност на париској Сорбони, и православну теологију на руској Духовној академији Светог Сергија у Паризу. Православну теологију (богословље) је докторирао 1968. код проте проф. др Георгија Флоровског на Богословском факултету Универзитета Харвард–САД са радом „Свети Јован Златоусти као теолог божанског човекољубља“.
Др Крстић је следеће 1969. године у Саборном храму у Београду хиротонисан (уведен у чин епископа), па тако постаје викар (заменик) српског Патријарха Германа. Од 1990. до уснућа у Господу 20. априла 2002. др Крстић је био епархијски архијереј (првосвештеник, тј. владика) будимски са седиштем у Сент Андреји (Мађарска). Године 1993. је био оснивач, први професор и дугогодишњи декан Академије за црквену уметност СПЦ у Београду. Од 1993. до 1997. владика будимски је предавао пастирско богословље на Богословском факултету СПЦ.
Био је богонадахнути и богочежњиви песник и као одличан познавалац класичних и светских језика узоран преводилац духовне поезије. У новембру 1999. на Сентандрејском сабору владика Данило се учесницима и гостима обратио следећим богонадахнутим речима:
Богат је само Бог и онај који има Бога у себи после Причешћа. Богат је човек који је часно стекао земно благо и уме да га раздели на милостињу и ктиторско зидање своје задужбине. А најбогатији међу људима је онај који је успео да светим врлинама изгради самога себе у живи Храм Пресвете Тројице.
`Икону може разумети само онај ко се духовно и теолошки укоренио`
Године 2001. блажени владика Данило Будимски учествовао је на отварању изложбе икона у манастиру Соколици код Косовске Митровице у Старој Србији. Изложбу су уприличиле игуманија соколичка мати Макарија и монахиња сестра Антонина; обе су врсни мајстори православног иконописања. Владика је за каталог изложбе приложио православну теологију иконе у само неколико реченица. У прилогу је забележио мисли и поуке о духовном и теолошком укорењењу православнх иконописаца и уметника:
Очима је највећа радост Бог, Који је постао човек са именом Исус. (…)
Православни уметник има мудрост у разликовању духова: он се саглашава са лепотом преображенога света откривеног у Христу Богу. Највећи уметник даје му храброст да мења најпре себе, па и свет око себе, уношењем и чудесним умножавањем хлебова Лепоте Божије…
Сујетни сликари овог трулежног света одричу иконописцима оригиналност. Међутим, оригиналан (изворан) је онај који допире до Извора, до Бога… У овом случају добар иконописац јесте оригиналан, јер воли и слика „Оригинал“ Бога у телу Исуса Христа. Он постиже највећи степен слободе кроз „монашко“ одрицање својевољности, налази своју непоновивост у личном избору тема и израза из Светог Предања.
Часни Крст који носи православни иконограф је скован из две опречне заповести:
– Не смеш бити лењи кописта! и
- Не смеш измишљати непостојеће утваре!
Мати Макарија и сестра Антонина су посвећене у тајне Лепоте Неувениве и зато чинодејствују Богу заједно са Светим Луком, апостолом и првим иконописцем од памтивека до данас. Њихова света преокупација је византијски живопис четрнаестог века у коме се оне зналачки и врло спретно крећу остављајући за собом дела која су већ ушла у анале савременог српског живописа (као Бели Христос из велике народне трпезарије манастира Жиче, поновљен у саборном сентандрејском храму, или Свети Симеон Немања из параклиса Сабора српских светитеља Пећке Патријаршије), а којима ће се генерације напајати као на источнику српског Православља.
ИКОНУ МОЖЕ РАЗУМЕТИ САМО ОНАЈ КО СЕ ДУХОВНО И ТЕОЛОШКИ УКОРЕНИО
Извори:
– Еп. Данило Крстић, „У ПОЧЕТКУ БЕШЕ СМИСАО“, ур. др Милорад Средојевић, „Хришћанска мисао“, Београд–Ваљево–Србиње, 1996;
- Монахиња Макарија – др Милица Обрадовић, игуманија ман. Соколица, „СВЕТЛОНОСАЦ ВЛАДИКА ДАНИЛО КРСТИЋ“, Београд, 2016.