Потребно је прво упознати све оне који нису из бивше југославенске републике Босне и Херцеговине са одређеним појмовима, како би се боље разумјела једна истинита прича са ових простора.

Да би лакше разбио монолитност Југославије ослабио снагу владајуће идеје коју је представљао СКЈ, окупатор нам је увео вишепартијски систем и демократију. Тако су настале три најјаче странке СДА, СДС и ХДЗ.

СДС је скраћеница од „Српска Демократска Странка“, ХДЗ је од „Хрватска Демократска Заједница“, а СДА је Странка Демократске Акције. Видимо да се из назива за двије политичке организације тачно види чије су, а СДА је стриктно Муслиманска странка, иако се то не види из назива. То што је први предсједник ХДЗ био Србин и што се у другим странкама налазио понеко друге нације не чини ове странке мулти-култи творевинама, него искључиво једнонационалним: србским, хрвацким и муслиманским.

СДА се вјероватно није могла назвати Муслиманском Демократском акцијом, без обзира што су је чинили Муслимани, који су тада под овим именом били признати као нација у СФРЈ, јер би гледано с вана,  људи мислили да ову странку не чине Муслимани – конститутивна нација, него муслимани – народ који упражњава ислам, а ислам и демократија су два неспојива појма.

У једном дијелу БиХ, чисто србском крају, гдје су сељани Муслимане могли видјети само на ТВ, пошто су и сусједна села била чисто србска, је дошла демократија и први вишестрначки избори. Народ ко народ, пратио је вијести, упознавао се са новом политичком ситуацијом, покушавао да разабере шта се дешава и укључи се у новотарије.  Срби нису ни слутили да су избори били у сврху разбијања Југославије за коју су оба рата дали највише жртава и прихватили су националистичку игранку.

Завршише се избори, гласови се пребројаше, а у овом једном чисто србском селу, СДС доби све гласове, логично, али и СДА доби девет гласова. Село ко село, свако зна свакога у главу и зна шта и мисли и шта ради,  па бијаше веома загонетно од куда се појави девет Муслимана да гласају за своје. Као што напоменух на почетку, Муслимане су видјели само на ТВ, те им не би јасно како им је то промакло када су баш помно пратили све на гласачким мјестима.

Пометња је трајала пар дана док се мудрији људи не сјетише да мало поиздаља не крену да пропиткују своје сусељане око гласања иако је то као тајна ко за кога гласа. Основали су једну делегацију од три члана, која је по селу ишла од куће до куће и пропиткивала ко је за кога гласао. И свако им је одговорио да су гласали за СДС, за кога ће друго. Логично.

И тако стигну до Јове и уз чашицу ракије га овај један из комисије упита одједном у сред необавезне приче, без околишавања:

  • Бога ти, Јово, а за кога ли ти оно гласа?
  • А чуј за кога, па за наше!
  • Сви су нам то рекли да су гласали за наше, али се појавише гласови и за неке друге, па нас живо интересује ко ли је то гласао за њих и због чега.
  • Богме, свакојака свијета имаде, хоће људи и да пркосе и да се инате, али нијесам ти ја од тијех, ја сам гласао за наше.
  • А бога ти, шта си заокружио.
  • Па наш СДА… Српску Демократску Акцију. – помало љутито одговори Јово.

И он бијаше само један од девет сличних прича.

Иако је прича из србског миљеа, не односи се ово само на Србе, ово је много шира појава. Срби су у цијелом свијету иначе понајмање аполитичан народ, нама живот зависи од политике. Историја је то показала.

Има много већих народа и нација којима намјештају изборе, а да нису тога ни свјесни. Постављају им за предсједника особе које својим пособностима нису за тог посла. А народу се разним изборним правилима и манипулацијама ствара дојам да су они изгласали себи владара.

Под појмом владавина руље, што је недипломатски назив за демократију, се у ствари у позадини дешава владавина одређене елите која се не експонира јавно у политичком животу, него за тај посао постављају друге људе.

Ево нам свима ускоро иду избори па ћемо да видимо колико је све ово тачно.

Душко Бошковић, дописник из Сарајева

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.