- Некадашњи вежбач Владан Ђорђевић је по угледу на немачке турнире основао Београдско друштво за гимнастику и борење 1882. То је требало да буде централно друштво које је требало да оснива друштва по градовима Србије. Они су по узору на немачке турнире припремали своје чланове као народну воску за борбу за ослобођење и уједињење.
- Њихов циљ тада нису били врхунски спортисти који би учествовали на Олимпијским играма. Зато им је било потребно тренирање дисциплине код вежбача. Припремали су своје чланове како телесно тако и духовно за борбу за ослобођење српског народа.
- Од 1892. друштво добија име Соко. На њихов рад су утицали сукоби са Савезом витешких друштава „Душан Силни” до њиховог уједињења 1910 године.
- Уједињење је остварено после Анексионе кризе 1908. Имали су и проблема са школовањем гимнастичких предводника, који су могли да се школују само у иностранству. А то је било за њих јако скупо. То су решили тако што је министар просвете и црквених дела Љуба Јовановић, соколски старешина, позвао соколске предњаке из Прага да дођу у Србију и они су дошли 1908.
- Тако су соколи прешли на соколски систем рада и радили на омасовљавању својих друштава и чланова.
Поводом Олимпијских игара у Паризу у листу „Политика” објављено је у три чланка писмо које је тадашњи први подпредседник Српског олимпијског комитета потпуковник Михаило Зисић упутио министарству просвете и црквених дела, 17. јуна 1912. по старом календару који је тада важио у Србији. Зисић је био командант XVIII пешадијског пука „Краљевић Ђорђе”, чији је редов Драгутин Томашевић победио на маратонској трци Београд-Умка-Београд 27 маја 1912. и тиме стекао право да учествује на Олимпијским играма у Стокхолму. Писмо је сачувао Доброслав Ружић. У писму је дата поразна оцена стања спорта у Србији. По њему у Србији је била још у повоју гимнастика, стрељаштво и коњарство, о којима су се бринули соколска, стрељачка друштва и Коло јахача. Спорт и вишештво по њему нису ни постојали, пошто нису улазили у круг рада тих друштава. Рад тих друштава по њему потпуно је био на месту, али није имало много заједничког са витештвом и војничким духом. У раду са шипкама у сали, као и у шведској гимнастици није било много витештва у по њему правом смислу речи. Исто тако ни у гађању на стрелишту. По њему нешто мало витештва било је на коњичким тркама, али су на њима били заступљени у великом броју професионални џокеји. Више витештва је било код 110 коњаника (грађана и официра) који су по цичи зими јахали четири дана на коњички слет у Крагујевцу. Долазећи са свих страна ка центру Србије пролазили су кроз многобројна села и будили народ из зимског мртвила. Витештва је било и при пешачким слетовима, као и при осталим витешким утакмицама, које су Олимпијски клубови у току од две и по године до тада приређивали. Насупрот томе оценио је да је код рада витешких друштава у току тридесет година њиховог живота успех био незадовољавајући. Сматрао је да је један од узрока и незгодан правац рада свих тих друштава. О соколима је истакнуто : „ …Они у интересу дисциплине и васпитања на прво место стављају рад у групама и то махом у ограниченом простору. Такав начин рада код нас је сумњиве будућности и успех ће бити увек незадовољавајући. …. тешко ће успети рад, који ограничава вољу и слободу, – а ово је од особитог значаја за наш темперамент. После тога, једноликост у раду не одговара индивидуалним телесним особинама сваког члана. Ето то је узрок незадовољавајућег успеха наших соколских друштава; и ако је успех – критеријум за оцену правилности рада, може се слободно рећи, да је рад тих друштава врло незгодан за наше прилике, – јер после тридесетогодишњег рада, Србија броји само неколико десетина униформисаних сокола, који се шаљу на соколске слетове – док су преко целе године сале и плацеви за вежбање – готово празни.” По њему што се тиче спорта и витештва, они су у Србији били мртви. Ни један спортски клуб није по њему ваљао. (1) За писца писма једини лек био је да Олимпијски Комитет постане мотор спортских и витешких клубова и да их он покреће великим наградама на рад и такмичење. Тако је радио Српски олимпијски комитет две и по године. У току две године у целој Србији на такмичењима које је организовао Комитет учествовало је око 15.000 витезова, а то је било неколико пута више него што је било укупно чланова у свим тадашњим витешким друштвима. На награде и помоћ спорским клубовима издато је око 23.000 динара, што је било скупљено приватном иницијативом. Гледалаца на свечаностима је било преко 600.000. То је био дотадашњи успех Олимпијских клубова. Писац писма је на крају истакао да су потребна средства која је додељивала држава. Предлагао је поделу рада друштава. У Витешкој секцији Народне Одбране били су заступљени Стрељачки и Соколски савез, Коло Јахача и Олимпијски Комитет, биле су изравнате све несугласице и неспоразуми међу друштвима и уведели су потребу за правилном поделом рада. Стрељачки Савез је развијао вештину гађања, соколи систематску гимнастику, Коло Јахача Коњарство а Олимпијски Комитет је развијао спортове и витештво. (2) За писца писма Србији су били потребни добри стрелци и добри пешаци. Пешаци су били најпотребнији. Ипак замерао је соколима да им је „шведска гимнастика” главно у њиховој „соколској системи” „и ми до скора ништа друго нисмо ни имали.” После поразне критике витешких друштава истакао је да је ипак на чланским картама Олимпијских клубова стајао као мото „уписујте се у Соколска и Стрељачка друштва” – „стидно је и срамно не бити члан ни једног витешког друштва”. При крају писма је констатовао „Ово неколико непријатних истина имају свога основа и износе се пред ужи круг људи, у чијим рукама почива судбина витештва, – само у намери, да се правилно појми обим рада свих поменутих витешких друштава, како би се и помоћ дала „сваком по заслузи”. Затим је истакао да је на највишем месту схваћен циљ и обим рада Олимпијског Комитета и престолонаследник Александар примио се за високог заштитника како је истакнуто новог покрета. Надао се да ће и надлежни фактори исто тако схватити значај Олимпизма у Србији и да ће му омогућити успешан рад. (3) На жалост приређивач чланака није дао свој коментар садржине писма. Пошто је писмо упучено министарству просвете и црквених дела остало је непознато јавности до сада. Аутор писма је тражио са једне стране новчана средства за Олимпијске одборе а са друге већу контролу над радом витешких друштава путем награда. Витешка друштва су имали своје разне секције као на пример соколи лоптачку секцију која је прерасла у фудбалски клуб „Соко” 1903.
Стева Тодоровић је 1857. прешао у Београд и основао сликарску школу у којој је гимнастика била део свестраног васпитања. Подржавао ју је кнез Михајло. Престала је са радом када је Стева Тодоровић отишао у Италију шездесетих година 19. века. То је био завод који је поставио основу. Некадашњи вежбач Владан Ђорђевић је по угледу на немачке турнире основао Београдско друштво за гимнастику и борење 1882. То је требало да буде централно друштво које је требало да оснива друштва по градовима Србије. Они су по узору на немачке турнире припремали своје чланове као народну воску за борбу за ослобођење и уједињење. Њихов циљ тада нису били врхунски спортисти који би учествовали на Олимпијским играма. Зато им је било потребно тренирање дисциплине код вежбача. Припремали су своје чланове како телесно тако и духовно за борбу за ослобођење српског народа. Од 1892. друштво добија име Соко. На њихов рад су утицали сукоби са Савезом витешких друштава „Душан Силни” до њиховог уједињења 1910 године. Уједињење је остварено после Анексионе кризе 1908. Имали су и проблема са школовањем гимнастичких предводника, који су могли да се школују само у иностранству. А то је било за њих јако скупо. То су решили тако што је министар просвете и црквених дела Љуба Јовановић, соколски старешина, позвао соколске предњаке из Прага да дођу у Србију и они су дошли 1908. Тако су соколи прешли на соколски систем рада и радили на омасовљавању својих друштава и чланова. Драгутин Томашевић који је учествовао на Олимпијским играма у Стокхолму, није био само редов у пуку коме је командовао Михаило Зисић како стоји у чланку, него је био и члан Соколског друштва Душан Силни. Убрзо после Олимпијских игара у Стокхолму 1912. Србија је кренула у Балкански рат. У рату се најбоље показало да ли је оцена дата у писму тачна. После ослобођења и уједињења 1918. соколи су наставили свој рад као народна војска али су и вежбали такмичаре који су учествовали на Олимпијским играма као што је био Леон Штукељ.
АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
- И.Ц, „Без иједног спортског клуба који би ваљао”, „Политика”, Београд, 24.7.2024, Спорт, стр. 18;
- И.Ц, „Мотор спортских и витешких клубова”, „Политика”, Београд, 25.7.2024, Спорт, стр. 16;
- И.Ц, „Под заштитом престолонаследника”, „Политика”, Београд, 26.7.2024, Спорт, стр. 15;
- И.Ц, „Без иједног спортског клуба који би ваљао”, „Политика”, Београд, 24.7.2024, Спорт, стр. 18;