Соколи су у послератном периоду обележавали страдање српских сокола због сарајевског атентата. Соколски савез одржао је одборску седницу 30.9. 1923. у Љубљани. Соколство Босне изнело је предлог да се 1924. обележи слетом у већем стилу и као општу спомен-славу 10 годишњицу сарајевског атентата.
Одбор је усвојио предлог жупе и за слет обавезао жупе сарајевску, тузланску, мостарску и бањалучку. (1) Много припрема и рада захтевале су предрадње за слетове у Загребу и Сарајеву. III Покрајински слет у Сарајеву одржан је на Видовдан, од 27 до 30 јуна 1924. уз бројно учествовање соколства. Соколи су сматрали да је слет успео у моралном погледу. У Загребу од 13 до 18 августа 1924. одржан је II Соколски сабор и покрајински слет. (2) Покровитељ слета и кум заставе, био је краљ Александар. Ђенерал Хаџић развио је на слету заставу Соколске жупе. Свечану поворку предводили су начелник Савеза Амброжић, начелник сарајевске жупе Жакула, преставници чешких сокола Шћепанек и Билек, старешина Савеза Гангл и подстарешина Паунковић. Одржане су просте вежбе соколица. Сем војске на слету учествовали су морнари из Ђеновића. Извели су на слету вежбу „У бој”.
Приликом слета 1924. у Сарајеву истакао је Душан М. Богуновић : „Приликом свог боравка на слету у Сарајеву видећете тамнице, вешала, историју тога Соколства. Видићете и упознати старешине, вође, тајнике и обичне чланове, који су за време рата носили соколски крст. Видећете децу : Мишка и Вељка, или још других знаних и незнаних Сокола, чији очеви и мајке на вешалима завршише свој соколски живот. Нећете наћи много организације, справа и домова, али ћете наћи душу соколску, која кад се мало снађе после тешких удараца, створиће и организацију и справе и домове – јер душа и идеја услови су живота и стварања.” (3) Соколство је представљало у Југославији најмоћнију омладинску организацију, којој је темељ био братство и једнакост а циљ физичко јачање и морални препород. Били су вођени од Словенаца, најстаријих и најискуснијих соколских прегалаца. Напредовали су не само у бројном погледу већ и у погледу техничке спреме и идејног усавршавања. Имали су унутрашње кризе и вучења у предратну подвојеност, али у својој целини нису се заустављали ни ситним незадовољствима а поглед им је био уперен у велику будућност. Своју снагу и спрему соколи су испољавали на слетовима. Од ослобођења и уједињења није прошла ни једна година, а да се не одрже слетови, било жупски или покрајински. Година 1923. била је намењена унутрашњем јачању, консолидацији и одржавању жупских слетова. Соколи су одржали два већа покрајинска слета 1924. један на Видовдан у Сарајеву и други 15-17 августа 1924. у Загребу. Стеван Жакула истакао да су главне мисли покретачи одржавања два слета у једној години и у местима у којима су одржани да је Сарајево већ ушло у историју као место у којем је планула прва варница у избијању Првог светског рата; Оно је било колевка слободе и уједињења. Нигде није било подесније да се одржи општи омладински састанак на дан десетогодишњице почетка крвавог кола и поновити све оно што је у том размаку времена стварало и догађало него у Сарајеву.
Са друге стране снагу соколства и жилавост соколског рада требало је видно показати у крајевима који су за соколство били неуки. Загреб је још 1919. био одређен за збориште II соколског сабора. Прилика се морала пропратити јачим техничким акцентом и снажнијом идејном манифестацијом. У соколском животу Загреб је почео да се грчевито хвата једног ретерирајућег положаја. У загрљају братства њега су увек пролазили жмарци нелагодности. Слетом му је требало доказати питомост братства и нелепоту подвојености. Оба слета одржана су по програму стручних одбора који су их приређивали. На оба слета испољила се снага соколске жилавости, извежбаност масе и савршеност појединаца. Кроз улице и сарајевске и загребачке грмеле су соколске хиљаде. Уносећи у свест спокојство сутрашњице. „Ко је имао прилике да види густо сврстане фаланге пред сарајевским Магистратом или пред загребачким казалиштем, … ко је са разумевањем пратио садејство војске, тај је остао исцељен као да је „на врелу братства опрао очињи вид”. По Жакули било је разлике између два слета Видовдански шарено Сарајево пливало је у раздраганости и одушевљењу, ….Загребом је дувао прохладни нордијски поветарац; Сарајево је било толико своје, колико је Загреб био стран и туђ. (4) Соколско друштво у Сарајеву је 3 фебруара 1925. приликом 10-годишњице смрти тројице сокола Вељка Чубриловића, Мишка Јовановића и Данила Илића, приредило помен у старој српско-православној цркви. На помену су били присутни сви сарајевски националистички кругови са Орјуном на челу. По свршеној служби присутни су пошли на гробље, где је такође одржан кратак помен. (5) У чланку „Сјетимо се!” у српском листу „Дубровник” чији је уредник био Кристо Доминковић, члан соколског друштва Дубровник, истакнуто је: „Ко се својих заслужних синова достојно не сјећа, није достојан ни да их има, а и он сам не заслужује да постоји међу часним и племенитим људима и народима.”. (6)
После Првог светског рата соколи су се трудили да сачувају сећање на борце и жртве пале за слободу. III Покрајински слет у Сарајеву одржан је на Видовдан, од 27 до 30 јуна 1924. као спомен-слава 10 годишњице сарајевског атентата. На слету су учествовале сарајевска, тузланска, мостарска и бањалучка соколска жупа. Исте године одржан је слет у Загребу. Учесник слетова 1924. Стеван Жакула је уочио разлике између градова у којима су одржани слетови Сарајева и Загреба, али је сматрао да соколске фаланге имају довољно снаге да потисну таква расположења и учврсте словенско братство и државно јединство.
АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
- „Одборска сједница …”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, Октобар 1923, бр. 1, стр. 18;
- Уредио Анте Брозовић „Соколски зборник”, књига I, Београд, 1934, стр. 233;
- Душан М. Богуновић, „Процес против Соколства у Босни и Херцеговини”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 31. маја 1924, бр. 10, стр. 120;
- Ст. Жакула, „Два соколска покрајинска слета.”, „Календар-алманах Просвета,”за годину 1925, Сарајево, стр. 216, 217;
- „Помен тројици славних Сокола”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, март 1925, бр. 3, стр. 54;