Многи историјски догађаји, од којих се неки могу означити као прекретнице и судбински у историји Срба, збили су се не случајно на неки велики црквени и народни празник или су пак догађаји називани по празницима. Сретењски устав, Преображенска скупштина, Светоандрејска скупштина, Светосавски конгрес 1944, Ускршње бомбардовање Београда – крвави Ускрс 1944. Али постоји један, црквени, државни и народни празник, који многи означавају и као тужну националну светковину. То је Видовдан – народни, верски у неким тренуцима историје и државни празник српског народа и његове државе.

У неким крајевима девојке су се на тај дан умивале водом од траве видовчице, у неким износиле сву девојачку спрему да се види, а на Косову и Метохији је народ веровао да на Видовдан у глуво доба ноћи све воде на Косову потекну црвене као крв. Видовдан је преточен у имена и презимена људи на овим просторима,  (Видоје, Вид, Вида, Видак, Видојевић и сл.), у називима топонима (Видојевица), називима улица и тргова… Видовдан је био и остао велика инспирација књижевника и уметника, поменимо нереализовани Мештровићев план о подизању грандиозног Видовданског храма „који би попут Партенона на Акропољу, тамо негде на Косову, казивао стару славу новим покољењима”.  О Видовдану се завршавала школска година, додељивана сведочанства, многим црквама и институцијама то је била слава, о Видовдану или под тим називом организоване су бројне политичке и културне манифестације и свечаности. Према канону Српске православне цркве Видовдан је празник посвећен светом кнезу Лазару и свим великомученицима изгинулим у боју на Косову, заветни је празник за све православне Србе и  „црвено слово” у богослужбеном календару.
Као национални, односно државни празник Видовдан је опстао све до доласка комуниста на власт. Одлуком Скупштине Србије и Законом о државним празницима из 2001. године, Видовдан је проглашен државним празником који се празнује  радно, такође у знак сећања на Косовску битку.

За овај празник који је од 19. века и државни празник везани су бројни историјски догађаји од којих су неки опредељивали судбину народа и државе, да не говоримо о судбинама појединаца.

Када је после заузимања Ниша 1877. кнез Милан добијао честитке са свих страна, пуковник Драгашевић је у његово име одговорио свима: „Иако се српски стег усред Ниша вије, опет тужно Косово освећено није.”

Две велике годишњице обележавања Косовског боја, на Видовдан 1889. и 600. годишњица 1989, имале су свесрпски карактер и остале су забележене у историји.

Видовдан је посебан значај добио у време стварања нове српске државе, а као званичан државни празник уведен је на 500. годишњицу Косовског боја 1889. године, и обележаван као Спомен-дан палима у борбама за отаџбину. Према тој одлуци Видовданским поменом се обухватају сви који су, макар када, главе своје дали за веру и отаџбину. Све то спојено је са култом Лазара Хребељановића, коме је његов син деспот Стефан 1403–1404. подигао мраморни стуб на месту погибије са натписом на којем је, између осталог, писало „пао за српску земљу”. Четири стотине година касније 1806.  Осман ефендија оптуживао је Карађорђеве устанике да у рукама стално носе књиге кнеза Лазара и да је „он велики подстрекач буне у њиховом разуму”. Године 1889. на 500. годишњицу Косовског боја уприличена је прослава миропомазања краља Александра Обреновића у манастиру Жичи. Од тада у Саборној цркви и светињама широм земље држан је свечани помен видовданским херојима, уз присуство краљева, чланова краљевске владе и побожног народа.

На Видовдан 1881. потписана је Тајна конвенција између Србије и Аустроугарске, којом се Србија обавезала  на пријатељску политику према Аустроугарској у замену за политичку, династичку (подршка  кнезу Србије да за себе и своје потомке узме краљевску титулу)  и економску подршку. Том конвенцијом Србија и кнез Милан су направили драматичан политички заокрет, напустили проруску и заузели проаустријску спољнополитичку оријентацију, усмеравајући Србију више према Европи, а мање према Русији.

Неколико часова по окончању српског видовданског празновања  29–30. јуна 1913. започео је бугарски напад на Брегалницу, тј. Други балкански рат. У Сарајеву је млади Гаврило Принцип на Видовдан 1914. извршио атентат на Франца Фердинанда, наследника аустроугарског престола, што је техником неприхватљивог ултиматума Србију гурнуло у рат. Први Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца донет је на Видовдан, и назван Видовданским уставом. На Видовдан 1928. у присуству краља Александра Карађорђевића освећена је спомен-костурница у Текеришу палима у Церској бици.

На Видовдан 1934. на врху Авале, Њ. В. краљ Александар осветио је камен темељац новог споменика Незнаном јунаку, који се подиже као „велики и вечити симбол захвалности народа онима који су своје животе положили за данашњу слободу Југославије”.

На Видовдан 1989. на 600. годишњицу Косовског боја Слободан Милошевић се својим говором винуо у политичку орбиту, а на исти дан је 2001. као председник на понижавајући начин предат Хашком трибуналу. „Добро сте извели овај посао, али запамтите браћо Срби, да је данас Видовдан”, наводно је Милошевић рекао приликом уласка у хеликоптер на Бањици којим је спроведен у Тузлу, а одатле у Схевенинген одакле се жив није вратио.

Али оно што издваја Видовдан у политичком и духовном животу Срба то је чињеница да је овај празник везан за Косовски бој и „симболизује читаву српску историју, историју народног пораза али и његовог уздигнућа, историју његовог страдања, патњи и мука, али исто тако и историју његове духовне и моралне снаге и величине  као и веру и наду у боље дане”. Видовдан и Косово и Метохија су сплетени у један догађај и један доживљај српске историје. Дан епске битке за слободу од најезде неверника на Косову Пољу 1389. и касније пропасти српског царства и господства,  уз обавезно спомињање ко је „вера а ко је невера”, дубоко је укорењена у свести народа и опстаје до данас упркос свим токовима историје. Видовдан је постао једна огромна, „историјска сугестија којој је подлегао српски народ кроз векове свога покосовског живота”.

Тако се дошло до онога што многи називају Видовдански дух, а што се може означити као дух тежње за слободом, дух који не дозвољава да се застава за слободу српску икада савије. Што би рекао песник: „Да се дигне што је било пало да пропева што је проплакало.” Симболика Видовдана, а посебно сећање на пале за слободу и отаџбину опомињу да морамо да чувамо и негујемо историју која нас је створила, такве какви јесмо и ту где смо данас.

На овај дан и овај празник треба да изнесемо на видело и да покажемо колико поштујемо све оне који су у свим временима пали за одбрану и слободу народа и државе, да покажемо шта смо научили, шта смо урадили и колико вредимо, мерећи данас у односу на јуче, садашњост у односу на прошлост и мерећи себе у односу на друге народе и државе. На овај празник се може размишљати шта је Видовдан дао и направио од нашег народа, а шта је наш народ направио од Видовдана. Како је говорио владика Николај,  Видовдан је „једна огромна висина са које се да прегледати сва наша историја, уназад и унапред”.

ИЗВОР: https://www.politika.rs/scc/clanak/510648/Vidovdan-visina-sa-koje-se-vidi-proslost-i-buducnost-Srbije

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.