„А када постите, не будите суморни као лицемери;
јер они натмуре своја лица да се покажу људима како посте.“
(Св. Јеванђеље по Матеју 6:16)
- Пост је установљен још у прадавно старозаветно време. Пример су најпре пружили библијски пророци Мојсеј (2 Мој 34:28) и Илија (1 цар 19:28). У Новозаветно доба хришћански пост је увео сам Исус Христос: „Тада Исуса одведе Дух у пустињу да га ђаво куша. И постивши дана четрдесет и ноћи четрдесет напосљетку огладње. И приступи к њему кушач и рече: Ако си Син Божији, реци да камење ово хљебови постану. А он одговори и рече: Писано је: Не живи човјек о самом хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих“. (Матеј 4:1–4)
- Христови ученици су установили пост од 40 дана који је још у њихово време назван Света Четрдесетница (гр. Τεσσαρακοστή ή Σαρακοστή, лат. Quadragessima): „Тада они, постивши и помоливши се Богу, и положивши руке на њих, отпустише их“. (Дела апостолска 13:3)
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
У току једне црквене године Црква је прописала четири вишедневна поста: 1. Велики предваскрсни (пролећни); 2. Божићни (зимски); 3. Петровски (летњи); и 4. Успенски или Госпојински (јесењи). Велики часни предваскрсни пост је најдужи: почиње 48 дана пред Васкрс и обухвата Свету Четрдесетницу (ове године од 27. фебруара до 08. априла) и Седмицу страдања или Страсну седмицу пред Васкрс (од Цветне Недеље 09. априла до Велике Суботе 16. априла). Празник над празницима – Васкрсење Господње – ове године пада у недељу, 17. априла (по новом календару).
Уочи почетка поста, на вечерњу Сиропусне недеље (26. фебруара) стихира на `Господи возвах` тихо и свечано објављује почетак великог поста: „Започнимо радосно време поста припремивши се за духовне подвиге. Очистимо душу, очистимо тело. Уздржавајмо се како од хране, тако и од свих страсти наслађујући се врлинама духа, да би се, усавршавајући се у њима са љубављу, сви удостојили да у духовној радости видимо најчасније страдање Христа Бога и Свето Васкрсење“.
Од првог до четвртог дана Прве седмице поста (тј. од понедељка, 27. фебруара до четвртка, 02. марта) у Православној цркви се на Великом повечерју чита Велики покајни канон св. Андреја Критског (око 660 – 712. л. Г.). Ово је најдуже химнографско твореније у Православној цркви и садржи 250 тропара (строфа). Велики канон св. Андреја Критског митрополита почиње личном нотом: „Где да почнем да оплакујем проклета дела живота свога? Какав ћу основ положити, Христе, овом оплакивању? Преступ Адамов учиних својим. Знам да сам се због својих грехова лишио Бога, вечног царства и блаженства… Запрљао сам одећу свог тела, потамнела је лепота моје душе; поцепао сам прву одећу коју ми изатка Створитељ, па сам наг… Испунивши прашину животом, Ти си ми дао месо и кости, надахнувши их животом, о творче, Искупитељу и Судијо, примио си мене који се кајем…“
У среду Прве седмице поста (01. марта), на Литургији пређеосвећених дарова (која се служи 15 пута само током великог поста), црквени песник нас бодри и саветује: „Браћо, док физички постимо, хајде да постимо и духовно! Развежимо сваки узао неправде, поцепајмо све неправедне обвезнице, разделимо хлеб гладнима, примимо у свој дом оне који немају кров над главом, да би примили од Христа велику милост“.
Прва недеља Часног предваскрсног поста, Чиста – недеља Православља (5. март, Α` Κυριακή των Νηστειών) слави успомену на успостављање православног поштовања светих слика (икона) на сабору који су 843. године сазвали у Цариграду императорка Теодора (гр. Θεοδώρα, око 815–867) и патријарх Методије Први Цариградски (гр. Μεθόδιος Α, столовао од 843. до 846). После дугог и суровог прогона икона и иконопоштовалаца од стране јеретичких царева у 8. и 9. столећу, била је ово велика победа Православног поштовања икона. Празник је установљен касније, у 12. веку, што дознајемо из типика цариградског манастира пресв. Богородице Евергетиде из тог времена, где за Прву недељу Часног поста пише: „Недеља прва поста Православља“. Тропар и кондак, две најсвечаније песме празника, изражавају његову суштину и дубоку теолошку истину иконопоштовања. Тропар, глас 2: „Пречистом Лику Твоме поклањамо се, Благи, молећи опроштај сагрешења наших, Христе Боже, Који си добровољно на Крсту разапет, да избавиш оно што си саздао од превара демонских. Зато Ти благодарно кличемо: Испунио си све радошћу, Спаситељу наш, дошавши да спасеш свет“. Кондак, глас 2, поје овако: „Неописиво Реч Очева, из Тебе Пресвета Богородице, оваплоћењем је описано, и у старини оштећени лик људски обновило, са Божанском добротом га сјединивши: стога, исповедајући спасење, делом и речју, тај пали лик обнављамо“.
Друга недеља поста или Пачиста (12. март, Β` Κυριακή των Νηστειών) слави успомену на Светог Григорија Паламу (гр. Ο Γρηγόριος ο Παλαμάς, 1296–1359), солунског архиепископа од 1349–59. Григорије Палама је узео у одбрану светогорске тиховатеље (исихасте) или молчалнике који су на мистички, молитвени начин долазили у стање виђења божанске светлости коју су апостоли гледали на гори Тавору приликом преображења Исуса Христа. Палама ово исихастичко созерцање (виђење) божанских енергија тумачи на следећи начин: „Није немогуће гледати божанску светлост, па и апостоли су је гледали на гори Тавору при преображењу Христовом. Та светлост је божанска сила (гр. ενέργεια) која потиче из божанства, али се разликује од невидљивог божанског суштаства“. Исихастички спор је настао када је ово учење почело да бива оспоравано као лажни мистицизам, па је главни Паламин противник, монах Варлаам из Калабрије на Сицилији, почео да исихасте назива „омфалопсихитима“ који у свом пупку (омфалос) прибирају дух и душу и у томе траже просветљење.
Спор је решен на сабору у Цариграду 1341. године у корист Паламе и исихаста. Закључак Сабора гласи: „Свакако има божанске енергије, као што је светлост на Тавору, та енергија (сила) и та светлост су различите од суштине Божје, али су уједно и нестворене и нераздељиве од Божјег суштаства, зависне од Божјег суштаства, па се понекад називају `Богом` или `божанством`“.
Срж и језгро Паламиног учења које је Сабор препознао као православно, је у томе да не треба делити суштаство Божје или суштину Божју, која је ваистину несазнатљива, од атрибута, енергија и сила Божијих, које се исихастичком молитвом могу созерцати и сагледати као Божанска светлост преображења Господњег. Другим речима, постоји разлика између несазнатљиве суштине Божје с једне стране, и Божјих атрибута, сила и енергија с друге, чије је созерцање (посматрање, гр. θεωρία) могуће постићи исихастичком молитвом. Победа православног учења о исихастичкој молитви светог Григорија Паламе, архиепископа солунског, и осуда његових непријатеља од стране Цркве у 14. веку, проглашена је другом победом Православља, па се зато друге недеље поста слави спомен светога `Проповедника Благодати`. У тропару светом Григорију Палами, глас 8. појемо ове узвишене стихове: „Православља светилниче, утврђење Цркве и учитељу, доброто монаха, Богословља несавладиви заштитниче, Григорије чудотворче, похвало Солуна, проповедниче благодати, моли се непрестано за спасење душа наших“.
Трећа недеља поста – Крстопоклона (19. март, Г` Κυριακή των Νηστειών) је посвећена Часном Крсту, који се на бденију износи на средину храма где остаје целе седмице. Поје се тропар Часном Крсту, глас 1, који гласи: „Спаси Господе народ свој, и благослови наслеђе своје, даруј победу свим православним хришћанима над њиховим противницима, и сачувај Крстом твојим народ Свој“.
Четврта недеља поста – Средопосна (26. март, Δ` Κυριακή των Νηστειών) У среду четврте седмице поста (29. Марта) Црква нас поучава како да постимо на корист вечног спасења: „Они који су жедни духовних благослова врше своја дела у тајности, не износе их бучно на тргу, већ се без престанка моле у дубини срца. Јер Онај који види све што се ради тајно, наградиће нас за нашу уздржаност. Постимо без туге на лицу, непрестано се молимо у дубини срца: Оче наш, који си на небесима, не дозволи да будемо уведени у напаст, него нас ослободи од зла“.
У средопосну недељу слушамо одломак из јеванђеља по Марку (9: 29) у коме се истиче моћ молитве и поста. На питање апостола зашто они нису могли да истерају немог духа из поседнутог младића, Исус им одговара: Овај се род ничим не може истјерати до молитвом и постом“.
Пета недеља поста – Глувна или глува (2. април, грч: Ε’ Κυριακή των Νηστειών)
Глува се зове по томе што се увелико и далеко ушло, у глувно време поста. Ово је, дакле, седмица тишине, покајања, чишћења душе и духовног развоја.
У служби ове седмице Црква бодри оне који уредно посте говорећи да би ми „препловивши свештени пут поста, радосно текли ка будућем васкрсу“. Да се верници не би претерано опустили, Црква у четвртак, суботу и недељу Пете седмице износи примере подвижништва. У четвртак на јутарњем богослужењу Црква поје цео Велики канон Св. Андрије Критског и житије Св. Марије Египћанке. Ова недеља је иначе посвећена великој покајници Марији Египћанки, која се четрдесет седам година подвизавала у пустињи, проводећи живот у покајању, посту и молитви.
Петак пете седмице поста (7. април) се поклапа са празником Благовести који је обележен црвеним словом у црквеном календару. Благовести је описао св. евангелист Лука; Св. архангел Гаврило доноси благу (добру) вест Пресветој Богородици: „Радуј се, благодатна! Господ је с Тобом, благословена си Ти међу женама!… И ево, зачећеш и родићеш сина, и надјенућеш му име Исус. Он ће бити велики, и назваће се Син Свевишњега…“ (Лк 1:28–32)
Субота пете седмице (8. април) је Лазарова Субота или Врбица. Овог дана се у цркви поје Акатист Пресветој Богородици, величанствено дело црквеног песништва чије се ауторство приписује св. цариградском патријарху Сергију (столовао од 610–638). Акатист или несједалан је испеван у спомен избављења Цариграда и његових грађана од напада и опсаде Авара и других народа 626. године. На почетку се поје кратки увод „Возбраној Војеводје“ („Изабраној Војвоткињи“), а затим се нижу дванаест кондака и исто толико икоса.
На св. Литургији се чита одломак из Јеванђеља по Марку: „Ево идемо горе у Јерусалим, и Син човјечији биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће Га незнабошцима. И наругаће му се, и шибаће га, и пљуваће га, и убиће га, и трећи дан васкрснуће“. (Мк 10:33–34)
Шеста седмица се зове цветоносна или цветна од гранчица које су носила деца при свечаном уласку Спаситеља у Јерусалим. У суботу ове седмице Црква се моли за све који посте (стихира на Господи возвах у недељу увече пете недеље поста и у Деветој песми на јутрењу Цветног понедељка). На прагу Седмице страдања и смрти Христове, Јеванђеље говори о последњем Исусовом чуду – васкрсењу Лазара: „Онда многи од Јудејаца који бијаху дошли Марији, видјевши шта учини Исус, повјероваше у њега“. (Јован 11:45)
СЕДМИЦА СТРАДАЊА (од Цвети, 9. до Велике суботе, 16. априла)
Седмица страдања Господњег је последња, седма и завршна седмица Часног предваскрсног поста. Она не припада Светој четрдесетници, већ представља њен продужетак.
Током Седмице страдања или Страсне седмице служе се све три Литургије: на Цвети (9. априла) Литургија св. Јована Златоустог, на Велики понедељак, уторак и среду (10–12. април) Литургија Пређеосвећених дарова или Пређеосвећена Литургија (гр. Λειτουργία των Προηγιασμένων Δώρων, лат. Liturgia praesanctificatorum), на Велики четвртак Златоустова, на Велики петак се не служи ниједна, и на Велику суботу Литургија св. Василија Великог.
Велики петак (15. април) је највиша тачка посног подвизавања и тог дана Црква прописује најстрожи пост. Дионисије Александријски у једном правилу каже: „Два дана – Велики петак и суботу – сви проводе без хране“. На Велики Петак се не служи ниједна од три литургије већ Царски часови као кратка богослужења: први час је у 7 ујутру, трећи у 9, шести у подне, и девети, који претходи вечерњу Велике суботе, у 15 часова после подне. Назив „царски“ су добили по томе што су им у Средњем веку присуствовали ромејски цареви.
На вечерњу, које припада Великој суботи, се после деветог часа износи плаштаница на средину храма ради поклоњења умрлом Господу који је на њој насликан. Док се износи плаштаница, Црква поје погребну песму: „Тебе који се одеваш светлошћу као хаљином са Крсног дрвета, скиде Јосиф с Никодимом, и видећи Те мртва, нага, непогребена, проли сузе од жалости и ридајући говораше: Авај мени, Исусе преслатки! (…) Како ћу те сахранити, Боже мој, или каквим ћу Те платном обавити? Каквим рукама да се дотакнем непропадљивога Твога Тела? Или које ћу песме да појем смрти Твојој, Милостиви? – Величам страдања Твоја, песме појем погребу Твоме и Васкрсењу, и кличем: Господе, слава Ти!“
Пост је, дакле, човеково проналажење и утврђивање вере, и штавише, ОТКРИВАЊЕ БОЖАНСКОГ СМИСЛА И ЊЕГОВЕ СВЕТЕ ДУБИНЕ. Пост нам помаже да поново откријемо непрепознате вредности људских односа, рада и уметности. Пост је успињање на гору Тавор на чијем врху проналазимо САМОГА ЖИВОГ БОГА, `одевеног светлошћу као хаљином`.
На вечерњу највећег хришћанског празника – Васкрса – појемо свечану химну: „Све је данас испуњено светлошћу, и небо, и земља, и ад. Зато цела васељена нека слави Христово Васкрсење! У њему се ми утврђујемо. Не лиши нас овог очекивања, Човекољупче!“
ЛИТЕРАТУРА:
- Лазар Мирковић, Хеортологија или историјски развитак и богослужење празника Православне Источне Цркве, други, посебни део, издање Св. архијерејског синода СПЦ, Београд, 1961.
- Нови Завјет Господа нашег Исуса Христа, превод комисије Св. архијерејског синода СПЦ, Београд, 1984.
- Зборник О посту и правила поста, прир. Јован Србуљ, `Образ светачки`, Београд, 1997.
- Драган Р. Млађеновић, Појање Великог поста л. Г. 2012. часопис `Источник`, Београд, 2012, стр. 145–162.