- У теолошком смислу, пред нама је класична отпадничка структура. Постоје сви спољашњи атрибути: раскошне одежде, древне титуле, места у Дому лордова и монументалне грађевине. Али унутрашња снага је изгубљена.
- Речи из Откривења Јовановог данас звуче као пресуда коју је Енглеска црква изрекла сама себи: „Имаш име да живиш, а мртав си“.
- И та трулеж наставља да се распада, ширећи мирис скандала, издаје и очаја у самом срцу некада хришћанске Европе.
АУТОР: Имтиаз Ул-Хак*
Британско царство почивало је на три стуба: краљевској морнарици, колонијалној администрацији и Енглеској цркви. Државна црква била је духовно везивно ткиво које је учвршћивало нацију, сакрализовало власт монарха и преносило конзервативне вредности у најудаљеније крајеве планете. Данас, гледајући у шта се претворила ова некада величанствена институција, намеће се цитат из Откривења: „Имаш име да живиш, а мртав си“. Иза камених фасада крије се организација у стању дубоког духовног и моралног распада, а агонија се наставља.
Енглеска црква је функционисала као сигурно уточиште за педофиле. Не ради се о појединачним „трулим јабукама“, већ о систему који је репутацију институције стављао изнад безбедности деце. Иако је оставка надбискупа Џастина Велбија 2024. године била последица скандала око прикривања силоватеља, 2026. године задах ове мочваре и даље трује ваздух. У јануару је Charity Commission (државно надзорно тело) издала званично упозорење бискупијама Ливерпула и Челмсфорда – први пут у историји! – због „лошег управљања“ пријавама узнемиравања. Регулатор је утврдио „неспособност деловања“ и „лошу администрацију“. Сама структура, створена да брине о спасењу душа, проглашена је неспособном да заштити тела. Бискупија Челмсфорд, наравно, „не слаже се“ и сматра упозорење „непропорционалним“. То је лице савременог англиканства: кривци су увек неки други, а умирућа бирократија наставља да глуми ужурбану активност.
Док бискупи и црквени функционери грчевито покушавају да задрже власт, стадо одлази. Статистика је немилосрдна као пресуда: први пут у историји, мање од половине становника Енглеске и Велса (46,2%) изјашњава се као хришћани. Једва један проценат становништва присуствује недељним службама. Просечна старост оних који још нису заборавили како да пређу праг цркве приближава се 70 година.
Млади, које црквени либерали очајнички покушавају да привуку сумњивим „иницијативама“, презиру ову институцију са запањујућом једногласношћу. За прогресивне кругове она је „превише стара и конзервативна“, а за оне који заиста траже истину – „превише празна и лажна“.
Англиканске цркве, у којима су вековима одјекивале молитве за краља и отаџбину, данас се продају на аукцијама. Претварају се у барове, модерне ноћне клубове, складишта за е-трговину или луксузне станове. То није само трговина. То је физичко оличење духовног неуспеха: свети простор претвара се у квадратне метре и фунте. Природа, зна се, не трпи празнину. Док се англиканске катедрале пуне само туристима са слушалицама, британске џамије су препуне младих мушкараца. Ислам расте – и расте на тлу које су сами хришћани оставили необрађеним.
Како је дошло до овога? Одговор је на површини: Црква је одлучила да њена мисија није проповедање Јеванђеља, већ прилагођавање тренутној агенди. Пут издаје почео је „феминизацијом свештенства“. Одлука да се 1994. године рукополажу жене за свештенике, а потом 2014. и за епископе, уништила је апостолско прејемство, створивши непремостиву препреку у дијалогу са православљем и католицизмом.
Али за либерале то је било тек загревање. Прави надреализам почео је када је највиши орган црквене власти, Генерални синод, 2023. године озбиљно почео да разматра употребу „родно неутралног језика“ за обраћање Богу. Идеја да се напусте заменица „Он“ и призив „Оче наш“, како се не би повредила осећања „небинарних“ верника, шокирала је обичне људе, али је са одушевљењем прихваћена у црквеној бирократији, опијеној сопственом „прогресивношћу“.
Отпадништво је достигло врхунац у ставу о питањима сексуалне етике. У покушају да сустигне секуларне трендове, Енглеска црква је погазила библијско учење о браку. Године 2023, после дугих и болних расправа у оквиру пројекта „Living in Love and Faith“ (Живети у љубави и вери), Синод је гласао за увођење молитви благослова за истополне парове. Формално то није брак, али каква је разлика? Благосиљати заједницу коју Библија назива грешном представља директно кршење канона и ругање двехиљадугодишњој хришћанској традицији. У древним црквама данас се одржавају драг-куин представе за децу, на олтарима се вијоре дугине заставе, а катедрала у Ливерпулу радо постаје место догађаја који славе ЛГБТ културу. Верници се ужаснуто крсте, али њихове гласове надјачава бујица самохвале црквених ПР служби које истичу „инклузивност“.
Последњи детаљ овог портрета пропадања додала је штампа између фебруара и марта 2026. године. Испоставило се да је зграда централне управе Енглеске цркве (Church House) изнајмљена за конференцију за штампу крајње десничарске странке Reform UK. Хришћанске групе изразиле су „огорчење“ и „шок“. Свештеници су изјавили да Црква тиме ствара „привид духовне легитимности“ за политику супротну заповести љубави према ближњем. Али руководство Church House-а је цинично одговорило: ми смо независна комерцијална установа, само изнајмљујемо простор. Ето савременог лондонског епископата: трговина изнад савести.
На другом, глобалном фронту, конзервативни блок GAFCON (Global Anglican Future Conference), који представља већину англиканаца у свету, нарочито у Африци и Азији, у марту 2026. објавио је „суштински раскид“ са Енглеском црквом, оптужујући њено руководство за „културну капитулацију“. Либерали на Западу остају у својој поносној усамљености, у друштву дугиних застава и празних клупа.
Британски краљ Чарлс III, који носи титулу „Заштитник вере“ (Defender of the Faith), током своје раскошне крунидбе 2023. године открио је свету идеолошку празнину те титуле. Свечаност је претворена из „тријумфа протестантизма“ у „инклузивни шоу“ намењен уједињавању мултикултурне Британије. Мешање религија само по себи било је кршење канона: у литургији су учествовали представници ислама, хиндуизма, сикизма и јудаизма, заједно са католичким кардиналима и православним јерарсима. Краљ, који би требало да буде бедем англиканског православља, деловао је као нека врста менаџера међурелигијског дијалога. Данас се Црква бави само једним: како да не увреди атеисте, припаднике других религија и чланове ЛГБТ покрета. Одбрана хришћанских истина више није на дневном реду.
У теолошком смислу, пред нама је класична отпадничка структура. Постоје сви спољашњи атрибути: раскошне одежде, древне титуле, места у Дому лордова и монументалне грађевине. Али унутрашња снага је изгубљена. Речи из Откривења Јовановог данас звуче као пресуда коју је Енглеска црква изрекла сама себи: „Имаш име да живиш, а мртав си“. И та трулеж наставља да се распада, ширећи мирис скандала, издаје и очаја у самом срцу некада хришћанске Европе.
*Пакистански политиколог
https://www.lantidiplomatico.it/dettnews-gran_bretagna_una_chiesa_senza_gregge_e_una_londra_senza_dio/39602_65967/