• Стотину година Руси су се борили против светског поретка којим су доминирале Британија и Сједињене Државе. Овога пута покренули су „специјалну операцију” за заштиту своје националне безбедности и супротстављање целом западном свету, сматра аутор „Гуанче”.
  • Англосаксонци су одувек веровали да су Руси православни Татари белог изгледа, односно странци. Из овога можемо закључити да неанглосаксонска велика држава, без обзира какав режим у њој буде успостављен, све док се развија, представља претњу – претњу светском поретку који је доминирао последњих 300 година, где Англосаксонци су на врху ланца исхране.
  • Уосталом, чак је и први црни председник Барак Обама отворено рекао да ако 1,4 милијарде Кинеза достигне амерички животни стандард, онда би Американци морали само да пасу траву. Стога, Америка користи сва средства да потисне Кину, чак и не избегавајући отмице људи (на пример, случај Менг Ванџоуа).
  • У садашњем светском поретку само Американци могу да једу месо, а Кинези морају да једу траву

Јан Гуанбин (杨光斌) — ректор Института међународних односа Кинеског народног универзитета

Од почетка руско-украјинске кризе, Запад је увео низ санкција Русији. Али, према речима руског председника Владимира Путина, ово само означава крај једне ере и од сада ће Запад изгубити своју глобалну доминацију и политичку и економску. А руска иницијатива се такође види као изазов за светски поредак који је успоставио Запад. По мом мишљењу, руска борба није почела руско-украјинском кризом, већ траје већ један век. И овога пута, европске земље и САД ће платити нову цену.

Русија јебила  кнежевина која је током векова борби прерасла у империју са највећом територијом на свету. На прелазу у 20. век њено стално ширење је застало – Англосаксонци су створили светски систем, а положај Руса је промењен – од освајача су се претворили у „бунтовнике“.

Током прошлог века, Руси су се борили против капиталистичког светског система који су створили бели англосаксонски хришћани. Ова светска политичка историја није унапред планирана, а резултат промена светског поретка је вишевековна историја борбе између Словена – Руса – и Англосаксонаца. Руско-украјинска криза, наравно, није крај ове приче.

Успостављање светског поретка и борба за хегемонију

Око 1875. године, капиталистички економски светски систем, на челу са Великом Британијом у целини, завршио је своје формирање. Односно, Британцима је требало 200 година да успоставе сопствени хегемонистички поредак, а након завршетка Другог светског рата заставу лидерства пренели су на Американце. Током 300 година Англосаксонци су доминирали светским поретком.

Посебност овог система је, пре свега, његова суровост. Према Вилијаму Мекнилу, оснивачу светске макроисторије, међу нацијама у експанзији, Англосаксонци су били најратоборнији, најкрвавији и најокрутнији. Друга карактеристика овог система је неједнакост. Капитализам је економија заснована на неравномерној расподели капитала. Трећа карактеристика је војне базе. Политички и економски систем који је настао током Другог светског рата је оно што Американци називају војно-индустријским комплексом. Основа одрживости таквог система је рат. Четврта карактеристика је да горе наведене карактеристике доказују да је експанзија природа овог система и да је рат главни начин живота.

Нису сви били задовољни доминацијом Англосаксонаца у свету. Прво, постојали су неистомишљеници унутар западне цивилизације. Почетком 19. века француски цар Наполеон се борио за западну хегемонију. Немци су се, преживевши „сто година мира“, такмичили са Британцима у два светска рата. У борбу за лидерство ушли су и Јапанци на истоку. Али после пораза сви су били принуђени да се потчине светском систему под вођством Англосаксонаца. Наравно, Французи, Немци, Јапанци су се борили за лидерску позицију, а не за рушење светске капиталистичке економије.

У прошлости се често говорило да је борба „друге суперсиле“, Совјетског Савеза, такође пропала, али је то очигледно питање историјске перспективе. Са становишта светског политичког система, појава Совјетског Савеза са руском нацијом као главном покретачком снагом је несумњиво велики успех који је уздрмао светски политички систем којим доминирају Англосаксонци.

Успон Совјетског Савеза и преобликовање светског поретка

Совјетски режим, успостављен у Првом светском рату, постао је први систем створен после Париске комуне, који се супротставио светском капиталистичком систему. Од самог почетка (1917-1920) нови режим је, дакле, опседала и потискивала Бела армија, подржана од Енглеске, Француске и Немачке, али се на крају завршио победом Црвене армије.

Међутим, тежина „економских санкција“ уведених новом режиму није била инфериорна у односу на санкције које су САД и Запад увели Русији због актуелне руско-украјинске кризе. У овом злокобном међународном окружењу, Руси су сумњали „да ли земља може да изгради социјализам”. Након завршетка „економске реформе ратног комунизма“, победа Совјетског Савеза у антифашистичком рату у Другом светском рату доказала је да се после деценија усамљеничке борбе СССР претворио од заостале пољопривредне земље у развијену индустријску моћ која је одмах иза Сједињених Држава. Због изразито непријатељског капиталистичког међународног окружења, Совјетски Савез је направио и такве катастрофалне грешке као што је „Велики терор“, а због опсадног стања у свету догодила се трагедија Велике глади у Украјини.

Совјетски Савез је платио високу цену за отпор светском капиталистичком систему, али је на крају преживео. И не само то, „октобарска револуција је у Кину донела марксизам-лењинизам под салвом топова“, а у Кини, смештеној ван периферије западног капиталистичког света, успостављен је нови режим усмерен против „угњетавања“. Подједнако важно, захваљујући покрету за „право на национално самоопредељење“ за који се залагао Владимир Лењин и који је промовисао Совјетски Савез, демократски ослободилачки покрети су процветали међу народима Азије, Африке и Латинске Америке после Другог светског рата и многим земљама у развоју.

У периоду од Првог до Другог светског рата, Совјетски Савез не само да је, дакле, поцепао капиталистички светски систем, већ је успоставио социјалистички светски режим насупрот капиталистичком у, мењајући ситуацију у којој су Англосаксонци доминирали од 1700. до 1900. године. Совјетски Савез је реорганизовао светски поредак, па ко може рећи да је совјетски изазов пропао?

Руси, као главна покретачка снага Совјетског Савеза, платили су огромну цену за то – прошли су не само кроз „Велики терор” и Велику глад, већ и на крају кроз распад земље 1991. године. Међутим, све ово нимало не негира значај самог „отпора“ и не говори о његовом неуспеху. Под вођством СССР-а, ћелија Треће интернационале – Комунистичке партије Кине – направила је револуцију, која је направила велика достигнућа у изградњи и управљању Кином током „политике реформи и отварања“. Обим и успех социјалистичке Кине довољни су да изједначе неравнотежу у распрострањености капитализма у светском поретку, и што је још важније, социјализам може донети велики процват кинеске нације.

Ово су закључци компаративних политичких студија. После Другог светског рата, многе земље у развоју, велике и мале, придружиле су се светском капиталистичком систему, али земље у развоју са више од 100 милиона људи као што су Индија, Бангладеш, Пакистан и Индонезија у Азији, Нигерија и Етиопија у Африци, Мексико и Бразил у Јужној Америци – колико их се развило до нивоа европских земаља? Која од заосталих земаља у развоју не жели да постане развијена земља?

Најтипичнији пример је Мексико, који се граничи са Сједињеним Државама, а када је Северноамерички споразум о слободној трговини ступио на снагу 1994. године, мексички интелектуалци су гласно објавили да ће Мексико ускоро бити богат као САД. Као резултат тога, политички и економски развој пратио је пут Сједињених Држава: земља је приватизована, а фармери који су изгубили земљу или су одлазили у планине да узгајају дрогу или су масовно емигрирали у Сједињене Државе. Економија дроге изазвала је велики колапс мексичке политике, локални политичари су били дрогирани, а насиље је цветало. Са тако великим комшијом који је једноставно легао и претвара се да је мртав, Американци, природно, могу да мирно спавају.

Иако је ово већ посебна тема разговора, али има тесну везу са борбом Руса. Да ли би у Кини било социјализма без Октобарске револуције? Да ли би без социјализма постојала толика разлика између Кине и других земаља у развоју? У најбољем случају, то би била само већа земља у развоју, а можда чак и горе, јер демократија америчког стила уопштено је партијска демократија, где се странке свађају међу собом, а партијска демократија је на крају институционални механизам за цепање земаља – све што знамо да се Совјетски Савез распао на 15 земаља. За огромну већину земаља у развоју партијска демократија је модел владавине који државу уништава изнутра, а САД не треба чак ни да започињу „такмичење великих сила“ са таквим земљама.

Неуспех и поновљена борба за „интеграцију“ у светски систем

„Интеграција“ СССР-а у капиталистички светски систем почела је не након распада Совјетског Савеза, већ под Михаилом Горбачовим. Два пута је покушај „интеграције“ завршио неуспехом, а као резултат тога, Руси су морали да се боре са САД преко Украјине.

Прво је био покушај институционалне интеграције. Године 1986. појава „младих реформатора” у економији у лику Анатолија Чубајса натерала је врх КПСС да верује да само неолиберална економија може да спасе совјетску (руску) економску ситуацију. У области политике, Горбачовљева књига „Перестројка и ново размишљање“ из 1987. зацртала је пут ка репрезентативној демократији. Овај пројекат је имао за циљ интеграцију са Западом, али је довео до брзог уништења совјетске империје. Русија, која је наследила ресурсе Совјетског Савеза, извршила је приватизацију великих размера, и као резултат тога, економски губици су били тежи него током Велике депресије у Сједињеним Државама. Био је то велики пораз за земљу, изазван институционалним неуспехом. Остављен без другог избора, 1999. године, измучен телом и духом, зависан од алкохола, Борис Јељцин је пронашао Владимира Путина, политичког лидера који је требало да спасе Русију. Али Јељциновско-Путинова Русија је и даље остала у блокади.

Тада се догодио покушај уласка у НАТО. После распада Совјетског Савеза, Русија је некада желела да се придружи табору Запада и свим срцем је тежила развоју. А САД су такође обећале Русији да се НАТО неће ширити на Исток и да ће обе стране живети у миру једна са другом. Као резултат тога, не само да Русији није било дозвољено да уђе у НАТО, већ је Алијанса пет пута сукцесивно проширена изнова и изнова све док није дошла до граница са Украјином. Украјинци, који никада нису имали независну државу, изузетно су незрела нација, њихови политички лидери лако постају следбеници и спремни су да делују као пиони у нападу на Русију, чиме директно угрожавају националну територијалну безбедност Русије, услед чега они су пре свега принели на жртву и саме Украјинце.

Ово је друга велика конфронтација коју организује социјалистички табор од Октобарске револуције – руско-украјинска криза. Ова борба заправо није институционална – Русија је још увек изборна демократија – али у очима западних земаља Русија је изграђена на цивилизацији која има своју религију и своје националне карактеристике, различите од западног света.

Англосаксонци су одувек веровали да су Руси православни Татари белог изгледа, односно странци. Из овога можемо закључити да неанглосаксонска велика држава, без обзира какав режим у њој буде успостављен, све док се развија, представља претњу – претњу светском поретку који је доминирао последњих 300 година, где Англосаксонци су на врху ланца исхране. Уосталом, чак је и први црни председник Барак Обама отворено рекао да ако 1,4 милијарде Кинеза достигне амерички животни стандард, онда би Американци морали само да жваћу траву. Стога, Америка користи сва средства да потисне Кину, чак и не избегавајући отмице људи (на пример, случај Менг Ванџоу). У садашњем светском поретку само Американци могу да једу месо, а Кинези морају да једу траву.

Обнова светског поретка после руско-украјинске кризе

Стотину година Руси се боре, а једном су ударили по свету и променили светски поредак којим су доминирале Велика Британија и САД, освојивши пола света. Овога пута су покренули „специјалну операцију“ заштите своје националне безбедности и директног супротстављања целом западном свету, а Русија ће неминовно бити веома ослабљена војном потрошњом и немилосрдним економским санкцијама. Године борбе дале су Русима снажан национални карактер (због чега их у шали називају „ратнички народ“), њихови богати ресурси су довољни да се издржавају, а највећа територија на свету значајно је смањила жељу Руса за „ глобализацијом“. Ови фактори су саставни део разумевања позиције Русије након завршетка ове кризе. У одсуству ескалације до нуклеарне конфронтације и политичких сукоба, чак и веома ослабљена Русија ће и даље бити велика брига за Сједињене Државе и Запад.

Посматрајући отпор Русије из кинеске перспективе, први чин њене борбе донео је марксизам-лењинизам у НРК, а појава социјалистичке Кине суштински је променила светски поредак. Док ће руско-украјинска криза у великој мери ослабити Русију, САД и Запад су већ формирали безбедносни модел који је потпуно неспојив са Русијом, што је једнако забијању оштрог ножа у само срце западног света.

Утицај ове кризе на кинеско-америчке односе је даће следећи резултат: САД ће наставити да Кину сматрају својим главним стратешким противником, јер њих може бити много опаснија од Русије. А Русија, која има најмоћнији нуклеарни арсенал на свету, постојаће изван политичко-економског поретка у којима доминира Запад. Истовремено, Русија ће постати главна главобоља САД и Запада, што ће неминовно у великој мери променити услове и прерасподелити енергију САД за борбу против Кине у азијско-пацифичком региону.

Утицај ове кризе на односе Кине и ЕУ је да ће Европа, која је у директној

конфронтацији са Русијом, морати рационалније да се позабави Кином како би ЕУ, која нема директну безбедносну конфронтацију са Кином, могла више да сарађује са Пекингом у економији и трговини. Већ више од хиљаду година, крвава историја Европе пуна је „држава у рату и земаља које започињу ратове“, а Европљани су много гладнији мира од Американаца. Ипак, треба обратити пажњу и на „литвански феномен” у европској политици – ову сумануту идеју да се бесконачно тестира „доња граница” стрпљења Кине.

Какво је стање „биланса добитака и губитка“ Сједињених Држава? Чини се да је руско-украјинска криза омогућила Сједињеним Државама да извојују победу „тврде моћи“ у војном и економском сектору и зараде много новца, али по цену опадања „меке моћи“. Хегемонистичка земља не може да одржи своју хегемонију ослањајући се само на „тврду моћ“, јер је цена за то превисока, а доминација мора бити допуњена подршком „меке моћи“.

После ове кризе, „мека моћ“ Сједињених Држава ће се вратити у првобитни облик. Коква правна држава, каква људска права и света неповредивост приватне својине – све је то само танко вело којим се Америка покрила како би се развијала. Њен процес успона био је пун убистава, пљачки и разбојништва. Где су била владавина права и људска права током индијског геноцида? Када је Алијанса од осам сила (упала у Кину, а чиниле су је <русија, САД, Немачка, Велика Британија, Француска, Јапан, Аустро-Угарска и Италија – прим. Прев.) отпустошила Јанмингиуан („Вртови савршене јасноће“, комплекс палата и паркова у Пекингу – прим. прев.), зашто нико није говорио о заштити права својине или чак најосновнијег „националног права“ на суверенитет земље? Све је то немилосрдно погажено. Од почетка администрације Доналда Трампа до руско-украјинске кризе, САД и Запад дозвољавају себи да киднапују људе и конфискују имовину Руса по вољи. Чак је и долар постао ризична валута. Колико, дакле, „меке моћи“ преостаје САД?

Америка је изгубила моралну супериорност над светом. Када се мит уништи, концепти који су у основи светског поретка такође престају да постоје, а свету је потребан нови правац, тако да треба да се радујемо како ће се глобални поредак променити као резултат актуелних догађаја. Сједињене Државе, које су профитирале од „тврде моћи“ и изгубиле „меку моћ“, и даље не могу да одустану од свог војног авантуризма.

На крају, треба да напоменем да ће руско-украјинска криза променити и структуру кинеско-руских односа. Русија ће се, под санкцијама САД и Запада, неизбежно више ослањати на „трговину јуанима“. Спољна економија Русије је некада била усмерена на Запад, али ће се неизбежно окренути Истоку. Кина ће постати вредан извор ресурса за опоравак и развој руске привреде.

Све ово несумњиво представља одличну стратешку прилику за развој Кине. НРК треба да се придржава стратешке мапе пута за обнову света кроз сопствени развој. Обим Кине је превелик, а како се земља буде развијала, свет ће се природно мењати са њом. Наравно, државе на врху ланца исхране неће чекати да се Кина развије у силу светске класе.

Погледајте историју – у протеклих 300 година Англосаксонци, Руси и Кинези су имали прилику да изграде и трансформишу светски поредак. Због фундаменталних разлика међу цивилизацијама, настојали су да промене свет за себе. Суочени са крвавом светском политиком, мирољубиви Кинези морају имати храбрости и мира да се одупру агресији САД и помогну својој земљи да се обнови.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://inosmi.ru/20220503/politika-254038991.html

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.