Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поништи, и свима у гробовима живот дарова!

(Тропар на Васкрс)

Васкрс је први, најстарији, највећи и најсвечанији празник Хришћана. Ове, 2022. године од Рождества Господа Исуса Христа, Васкрс се прославља у недељу, 24. априла.

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

Грци Васкрс називају арамејском речи Пасха (јеврејски Песах), што значи прелазак (гр. Διαβατήρια, лат. Transitus). Пасха је, наиме, јеврејски празник којим се прославља успомена на чудесни прелазак (излазак) прогоњених Јевреја из Египта, предвођених пророком Мојсијем. Овај чудесни прелазак (излазак) преко Црвеног мора, био је за Јевреје ослобођење из египатског ропства и избављење од фараонове потере.[1] Ево како је то описано у Другој књизи Мојсејевој која се зове Излазак: „Јер ћу прећи по земљи Мисирској ту ноћ, и побићу све првенце у земљи Мисирској од човјека до живинчета, и судићу свијем боговима Мисирским, ја Господ“. (2 Мој Изл 12: 12) „И кад вам реку синови ваши: каква вам је то служба? Реците: ово је жртва за пролазак Господњи, кад прође куће синова Израиљевих у Мисиру убијајући Мисирце, а домове наше сачува. Тада народ сави главу и поклони се“. (2 Мој Изл 12: 26–27)[2]

Јеврејски празник Песах – Пасха („Прелазак“) је, дакле, установљен у спомен великог догађаја, чудесног преласка Јевреја предвођених Мојсејем преко Црвеног мора, бекства од фараонове потере и ослобођења из египатског (мисирског) ропства. Поред значења „прелазак“, Пасха значи и поштеду, јер је Бог–Јахве поштедео Израилце пролазећи мимо њихових крвљу жртвеног јагњета обележених кућа, убијајући само египатске првенце. Пасхална крв јагњета коју је Јахве одредио, била је жртвена крв која доноси измирење. Јагње је примало на себе све грехе и тако било замена за грешног домаћина и његове укућане. Иза ове жртве која доноси поштеду, опроштај свих грехова које је заклано јагње на себе примило, и измирење, долази празнична трпеза на коју се износи јагње, бесквасни хлеб који означава духовну чистоту, и горко зеље које Израилце подсећа на страдања у египатском ропству, и касније на горка искушења у лутању по пустињи.[3]

Метафорички, хришћанска пасха значи прелазак са Христом из смрти у живот и са земље на небо. О значају Васкрсења Христовог као најзначајнијег, преломног догађаја хришћанске и светске повеснице, као и о хришћанској измени значења старозаветног празника Пасхе за следбенике нове Христове вере, јасно говоре и упутства о новом начину празновања која Хришћанима казује св. апостол Павле: „Одбаците, дакле, стари квасац да буде ново тијесто, као што сте бесквасни. Јер и Пасха наша Христос, жртвова се за нас. Зато да празнујемо не у квасцу старом, ни у квасцу злоће и неваљалства, него у бесквасним хлебовима искрености и истине“. (Прва посл. Коринћанима, 5: 7-8). У истој посланици (писму) св. апостол Павле истиче да је Васкрс основ хришћанске вере, и каже: „А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера наша.“ (1 Кор 15: 14) На Христовом Васкрсу, пише Апостол, оснива се и наша нада и очекивање сопственог васкрса: „Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети. Но сваки у своме реду: првјенац Христос, потом, о његову доласку, они који су Христови“. (1 Кор 15: 22-23)[4]

Свети Јован Дамаскин (8. век), велики хришћански химнограф и композитор богонадахнутих мелодија, у Златном канону који се поје на јутрењу Васкрса, торжествено кличе: „Пасха, Господња Пасха, од смрти ка животу, од земље на небо, Христос Бог преведе нас, који појемо победне песме!“ (Ирмос прве песме Златног канона). На другом месту прелепог и свечаног Златног канона Свети Дамаскин позива све Хришћане: „Славимо умртвљење смрти, разрушење ада, почетак другога, вечног живота!“ (други тропар седме песме Златног васкршњег канона).

Израчунавање датума Васкрса

Господ Исус Христос је разапет у петак, а васкрсао у недељу. То су чињенице о којима сведоче тројица евангелиста, Матеј, Марко и Лука у својим светим списима (εὐαγγέλιον Евангелион на грчком значи „добра, блага вест“). Они су свештене догађаје видели на готово идентичан начин, и зато су названи синоптичарима (од грчке речи Σύνοψις, „истоветно виђење“). Али, пошто је Васкрс покретан празник који пада у недељу, требало је сваке године израчунати датум празника. Зато је тачно израчунавање датума празновања био разлог више расправа, од којих прва датује из 154. године, када су се састали  римски  епископ  Анисет и Поликарп, епископ  Смирне.

Расправе су трајале све до 4. столећа па је тек на Првом васељенском (светском) сабору, одржаном у Никеји у Малој Азији 325. године, договорено да Хришћани треба да користе заједнички начин одређивања датума Васкрса, који би био потпуно независан од јеврејске методе. „Било је захтевано да се празник васкрснућа свугде слави недељом, и да то никад не буде на датум јеврејског празника Песах, али да увек буде после четрнаестог дана месеца нисана, у недељу после првог пролећног пуног месеца. Водећи мотив за ово правило је било противљење Јудаизму, који је омаловажио страдање тако што је разапео Господа.“[5]

Тада је донета и одлука да ће се празновати само недељом, јер је то dies Domini, дан у недељи на који је Христос васкрсао, због чега је проглашен светим даном у седмици (Квартодециманисти су желели да, попут Јевреја, увек прослављају Васкрс на четрнаести дан јеврејског месеца Нисана, без обзира који би то дан у седмици био).[6] Међутим, иако је на сабору донето неколико практичних одлука које су послужиле као смернице за рачунање датума, општа метода, према којој се Васкрс слави у прву недељу после првог пуног месеца по пролећној равнодневници, усвојена и прихваћена касније, па је цео Хришћански свет празновао Васкрс истог дана. За ово срећно усаглашавање најзаслужнија су тројица духовника: св. Теофил Александријски, који је 385. године саставио пасхалну таблицу за године 480–520; св. Кирил Александријски  (+444), који је Теофилову таблицу примио и развио; римски опат (старешина манастира) Дионисије Мали који је 526. године примио, допунио и коначно усавршио таблицу по пасхалним круговима.[7]

Ово рачунање датума Васкрса се, дакле, вршило према тзв. великим индиктионима тј. пасхалним круговима. Сваки велики индиктион садржи пасхалне датуме за 532 године пасхалног круга, и када се он заврши, датуми Васкрса се опет понављају истим редом.

Први велики индиктион се рачуна од створења света који се према Библији догодио 5508. године пре Христовог рођења, а окончан је 4977. године пре Христа.  Примера ради, 14. индиктион је започет 1409. године и окончан 1940.[8]

Сагласност Источне и Западне цркве око датума празновања Васкрса прекинута је и нарушена 1583. године, када је Римска црква напустила јулијански календар и рачунање према индиктиону, а примила григоријански календар који је тада био у раскораку са јулијанским од десет дана. Римска црква је уједно поставила друга правила за одређивање и рачунање датума највећег празника.

Рекло би се да је светогорски монах Матија Властар у својој црквено–правној „Синтагми“ састављеној 1335. у Солуну најјасније изнео методе за израчунавање датума Васкрса. Властар овако пише о томе: „Четири су одредбе на које треба неопходно пазити у погледу наше пасхе, од којих две садржи апостолско правило, а две се изводе из усменог предања. Прво, ми морамо светковати Пасху (Васкрс) после пролећне равнодневнице, друго, не смемо је светковати заједно са Јудејима, треће, не одмах после равнодневнице, него после првога пуног месеца који је после равнодневнице, и четврто, а после тог пуног месеца не било кога, него у први дан седмице“.[9]

ИЗВОРИ:

[1] 2. Мојсејева књига или Излазак, 12, 11-13, 23-27.

[2] Старозаветни цитати у овом раду наведени су према књизи: Библија или Свето Писмо Старога и Новога Завјета, превео Стари Завјет Ђура Даничић, у Београду, издање Библијског друштва, 1972.

[3] Лазар Мирковић, Хеортологија или историјски развитак и богослужење празника Православне Источне Цркве, Београд, 1961, стр. 175–176.

[4] Сви новозаветни цитати у овом раду наведени су према књизи: Свето писмо – Нови Завјет Господа нашег Исуса Христа, превод Комисије Светог архијерејског синода СПЦ, Београд, 1984.

[5] Филип ШафИсторија хришћанске цркве, књига 3, одељак 79 „Време Васкршњих празника“.

[6] Филип Шафнаведено дело, исто место.

[7] Лазар Мирковић, наведено дело, стр. 208.

[8] Може се израчунати да се данас налазимо у 15. великом индиктиону, који је започео 1941. и траје до 2472. године.

[9] Лазар Мирковић, наведено дело, стр. 208.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.