УРУШАВАЊЕ МАТЕРЊЕГ – СРПСКОГ – ЈЕЗИКА

• Пан­до­ри­на ку­ти­ја је отво­ре­на оног ча­са кад је до­нет за­кон о род­ној рав­но­прав­но­сти је­зи­ка – у срп­ски је­зик уне­те су про­ме­не ко­је су до­не­ла не­струч­на ли­ца.

АУТОР: Про­фе­сор Ма­ри­на Сав­ко­вић Ра­до­нић

На­рав­но да су на то ре­а­го­ва­ле ком­пе­тент­не ин­сти­ту­ци­је – Срп­ска пра­во­слав­на цр­ква, Ма­ти­ца срп­ска, Од­бор за стан­дар­ди­за­ци­ју срп­ског је­зи­ка – из зна­ња и ду­го­го­ди­шњег про­у­ча­ва­ња та­ко сло­же­не ма­те­ри­је, ви­де­ћи да уру­ша­ва­ње нај­све­ти­јег де­ла јед­ног на­ро­да – ма­тер­њег је­зи­ка – во­ди у не­из­ле­чи­ве по­сле­ди­це по тај на­род. За­то че­сти­там Устав­ном су­ду на до­не­тој од­лу­ци и ми­слим да мо­ра оста­ти до­сле­дан у то­ме.

Тре­ба­ло је и ра­ни­је ре­а­го­ва­ти, кад је др­жа­ва Аустри­ја са­мо­и­ни­ци­ја­тив­но про­ме­ни­ла име на­шег је­зи­ка у БКС (Bo­snisch, Kro­a­tisch, Ser­bisch), про­тив че­га сам ја, као та­да­шњи про­фе­сор срп­ског је­зи­ка у Бе­чу, во­ди­ла ду­ге ди­ја­ло­ге и убе­ђи­ва­ња с њи­хо­вим Ми­ни­стар­ством обра­зо­ва­ња. Ни­сам има­ла по­др­шку хр­ват­ских и бо­сан­ских ко­ле­га, јер је то био њи­хов зах­тев. Из­гу­би­ла сам и, на ве­ли­ко раз­о­ча­ра­ње срп­ских уче­ни­ка и њи­хо­вих ро­ди­те­ља, мо­ра­ла сам да пре­да­јем БКС, иако за тај но­ви, бо­сан­ски је­зик ни­сам би­ла шко­ло­ва­на. На мо­је пи­та­ње бо­шњач­кој ко­ле­ги­ни­ци ка­кав је тај ваш, но­ви је­зик, кад сте за­др­жа­ли на­ше пи­смо, на­шу гра­ма­ти­ку, нас пра­во­пис, она ми је од­го­во­ри­ла да, где год мо­гу, тре­ба у реч да уба­цим јед­но Х (ње­ни при­ме­ри – ка­хва, са­хат…). Од­го­во­ри­ла сам да су то тур­ци­зми, одав­но из­ба­че­ни из са­вре­ме­ног срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка, на шта ми је аустриј­ски ми­ни­стар ре­као да сам у пра­ву, али да је то по­ли­тич­ко пи­та­ње и да мо­ра та­ко би­ти.

Е, сад се ја пи­там да ли је и ово по­ли­тич­ко пи­та­ње или пи­та­ње по­слу­шно­сти по­је­ди­них фак­то­ра у на­шој зе­мљи, не би ли се до­дво­ри­ли не­ким европ­ским моћ­ни­ци­ма?

Аустриј­ски кан­це­лар је за­бра­нио до да­љег упо­тре­бу овог је­зи­ка и то се по­шту­је. Код нас, из­гле­да, ни­ко не­ма та­кав ауто­ри­тет (сма­тра се да то ни­је де­мо­крат­ски) да ста­не на пут да­љем скр­на­вље­њу на­шег ле­пог срп­ског је­зи­ка, нај­са­вр­ше­ни­јег у це­лом све­ту, јер ка­ко је Вук Сте­фа­но­вић Ка­ра­џић ре­као: „Пи­ши као што го­во­риш, чи­тај ка­ко је на­пи­са­но.”

ИЗВОР: Политика