Унија с унијом у Украјини: бити или не бити

Посета поглавара Фанара Кијеву: унија с унијом се одлаже? Фото: УПН

Уз то, С. Шевчук се једноставно срушио у похвалама патријарху Вартоломеју. Такође је рекао о свом осећању да је поглавар Фанара дошао „не само православцима, већ и свим Украјинцима, без обзира на њихову националну, етничку, конфесионалну припадност“; и да је УГКЦ ћерка Цариградске патријаршије; и да је поклон патријарха Вартоломеја – признање епископског достојанства самог Шевчука и његових архијереја. „За мене је ово симболичан знак да се матична црква са пажњом односи према својој ћерки, а ми, као црква кћерка, поштујемо мајку цркву. Панагија је знак епископског достојанства. А примити панагију из руку патријарха знак је признања епископског достојанства не само мени, већ и епископији наше цркве “, – рекао је поглавар УГКЦ.

Ако будемо говорили о могућем уједињењу Фанара и Ватикана, онда осим размене панагија, пажњу заслужују речи патријарха Вартоломеја, које је он рекао у свом обраћању Свеукрајинском савету цркава и верских организација.

„Учешће Православне цркве у екуменистичком покрету зависило је од жеље других Цркава да сруше зидове неповерења и подела. С тим у вези, радикалан и позитиван заокрет догодио се током Другог ватиканског сабора, када је Римокатоличка црква одлучила о фундаменталној потреби приближавања хришћана, нарочито са Православном црквом. Један од најважнијих догађаја из ове одлуке био је, несумњиво, историјски састанак у Јерусалиму Папе Павла VI и Васељенског патријарха Атинагоре у јануару 1964. У децембру 1965. одиграо се врло пророчки гест и иста два предстојатеља су заједно одлучили: као очити знак њихове жеље да обнове везу евхаристијског заједништва која је вековима раскидана – истовремено да подижу анатеме из 1054. године, постављајући темеље за мост који настављамо да пројектујемо и градимо у овом веку и у будућности. „Дијалог љубави“ између две сестре Црквe постао је „дијалог истине“ стварањем заједничке међународне комисије за теолошки дијалог између Католичке цркве и Православне цркве у целини 1979. године “.

Састанку поглавара Фанара са ССЦиВО присуствовали су не само гркокатолици. Било је Јудеја, Јермена и протестаната, али се у свом обраћању патријарх Вартоломеј задржао само на дијалогу између Фанара и Ватикана. Ово се може сматрати знаком посебне везе. И то је тачно, будући да се управо с Ватиканом Фанарове екуменистичке везе развијају најдинамичније. Међутим, не може се да не примети оно чега није било у обраћању патријарха Вартоломеја. А није било ни једне посебне поруке усмерене у будућност. Помињани су састанци папе Павла VI и патријарха Атинагоре 60 -их година прошлог века, помињала се заједничка међународна комисија за богословски дијалог 1979. Али ништа није речено о тренутном стању „дијалога љубави „између Фанара и Ватикана, а ништа није речено о планираним будућим контактима и перспективама.

Такође, током посете Кијеву није било ниједног догађаја у коме би учествовали само патријарх Вартоломеј, Сергеј (Епифаније) Думенко и Свјатослав Шевчук. А било би тако лако то организирати и тако би се органски то уклопило у програм посете „његове божанске свесветости“. Например, патријарх Вартоломеј није посетио катедралу УГКЦ у Кијеву, није било заједничке молитве за Украјину или за животну околину (омиљена тема патријарха Вартоломеја) на истом Владимирском брежуљку. Све је то могло постати озбиљан напредак на путу Фанарско-Ватиканског дијалога, али није.

Да схватимо зашто се тако догодило, потребно је сагледати ситуацију која се данас развија око Фанара и унутар Ватикана.

Фанар и пројекат «ПЦУ»

Фанар се позиционира као главна патријаршија Православног Света, обдарена посебним овлашћењима и доношењем једино исправних одлука. Каноничност ових одлука није одређена њиховом усклађеношћу са канонима Цркве, већ начином на који их оцењује Цариградска патријаршија. Управо из перспективе овог позиционирања, Фанар је покренуо пројекат „Православне цркве Украјине“. Није тако тешко израчунати на шта су идеолози стварања ПЦУ рачунали.

Крајем 2018. године пропагандисти ПЦУ говорили су о десет (а неки и више) епископа УПЦ који су наводно потписали апел Фанару тражећи аутокефалију. Притисак који су вршиле владине структуре на архијереје даје се претпоставити да се Порошенко обавезао да ће обезбедити учешће у пројекту ПЦУ, ако не већине, већ значајног броја јерараха УПЦ. Да се то успело учинити, онда је такозвани сабор за уједињење 15. децембра 2018. године заиста могао бити проглашен уједињујућим и могло се изјавити да је захваљујући мудрим одлукама патријарха Вартоломеја могуће превазићи украјински црквени раскол и вратити јединство Православља у нашој земљи.

Даље би уследило признање ПЦУ од стране већине Помесних Цркава. Исто тако, такво признање требало је да подстакне архијереје УПЦ који су одбили да дођу на „уједињујући сабор“ да се ипак придруже ПЦУ. На такав начин би у Украјини настала једна велика ПЦУ и групица тврдоглавих архијереја „укинуте“ УПЦ са њиховим малим стадом. Лако би се они могли прогласити као глупи маргинали.

Али, као што знате, све је испало управо супротно.

• У раскол је из УПЦ прешао само један владајући архијереј, а затим само око 20 свештеника од скоро 300;
• расколници су успели да отму око 140 цркава, али су све заједнице остале у УПЦ и већина њих је већ изградила нове цркве;
• „почасни патријарх“ Филарет Денисенко напустио је ПЦУ, а саму ову организацију потресају имовински, хомосексуални и други скандали;
• након две и по године оштрог дипломатског третмана, ПЦУ је признало, осим Фанара, само три Помесне Цркве, а у свакој од њих то је било праћено скандалима и поделама међу епископијом.

Пројекат ПЦУ очигледно није успео, а патријарх Вартоломеј је добио, уместо очекиваног тријумфа, могућност да буде доведен под канонску одговорност за покушај да се Православљу наметне јерес папизма и за незаконито мешање у украјинске црквене послове.

Стање у РКЦ

Ватикан сада пролази кроз не баш најбоља времена. Најречитији маркер неповољне ситуације у Ватикану су отворени разговори о могућој оставци папе Фрање, наводно из здравствених разлога. У фебруару 2021. године ватикански аналитичар Фредерик Муње објавио је књигу „Папа који је хтео да промени цркву“ у којој је описао понтификат папе Фрање. На крају Муње је закључио: „Можда је Фрања већ прешао цели пут. <…> Нећу се изненадити ако Папа поднесе оставку 2021. године”. О таквој могућности говоре у публикацијама за разна издања познати стручњаци за Ватикан Антонио Сочи, Алдо Марија Вали и Марко Тозати. Новине Libero Quotidiano су, позивајући се на неименоване изворе у Ватикану, известиле да би следећа конклава по избору следећег папе могла да се одржи у врло блиској будућности. Здравствени проблеми се наводе као главни разлог могуће оставке. Разговори о предстојећој оставци толико се распространили да је и сам папа Фрањо био приморан да их демантује. У интервјуу за шпански Radio COPE је изјавио: „Није ми никад пало на памет … Не знам одакле им је идеја да се спремам одрећи.“ Међутим, не тако давно, тек 2015., папа Фрања је говорио да пример оставке папе Бенедикта не треба сматрати изузетком, те да би његов властити мандат на челу Ватикана могао бити кратак. „Имам осећај да ће мој понтификат бити кратак: четири до пет година. Не могу са сигурношћу рећи, али чини ми се да ме Господ није заувек поставио на ово место„,-  рекао је тада папа Фрања.

Међутим, здравствено стање може бити само изговор, а не и прави разлог за могућу оставку. Разлог може бити недавно заоштрена борба између условних модерниста и условних конзервативаца у Ватикану. Ова борба је толико непомирљива да неки аналитичари већ говоре о расцепу у самој Католичкој цркви. А као условни вођа овог раскола назива Католичка црква Немачке, чије се свештенство, уз неке изузетке, залаже за увођење таквих иновација као што су признавање ЛГБТ особа, истополни брак, женско свештенство, право на абортус и еутаназију. Тако је познати римски стручњак за Ватикан Алдо Мариа Валли изнео мишљење да су се структуре Католичке цркве у Немачкој већ заправо одвојиле од Ватикана, будући да је синод немачких бискупа, не осврћући се на Ватикан, усвојио неке резолуције које се могу тумачити као позитивне по питању дозволе венчања свештенства, иницијације жена у титулу свештенства и благослов истополним заједницама.

Алдо Марија цитира кардинала Валтера Брандмулера на ову тему, који је изјавио: „Засада раскола још нема, јер то још нико није званично најавио, али то се већ догодило у самој сржи, на делу„. У ствари, чини се да је то заиста тако, јер с једне стране имамо немачког кардинала Рајнхарда Марка, који је јавно изјавио: „Гејеви целог света, благосиљам вас“. А с друге стране, ватикански конзервативци, који су постигли усвајање доктрине вере од стране Конгрегације, према којој је „недопустиво давати благослове истополним заједницама, будући да је брак нераздвојива заједница мушкарца и жене, закључена за рођење новог живота“. Ову дефиницију су оштро критиковали католички бискупи Немачке и Аустрије. Било је чак изјава да се ова дефиниција неће испуњавати.

У мају 2021. године кардинал Рајнхард Маркс поднео је папи Фрањи оставку због бројних инцидената сексуалног насиља од стране свештенства. „Желим да разјасним: спреман сам да преузмем личну одговорност не само за своје властите грешке, већ и за цркву као институцију којој сам деценијама помагао у обликовању“, – написао је кардинал Маркс. Заиста, само у бискупији у Келну, званична истрага је идентификовала 314 жртава и 202 насилника у протеклим деценијама. Али сексуални скандал може бити само изговор. Кардинал Марк затражио је оставку убрзо након појављивања горе наведене дефиниције Конгрегације за доктрину вере која забрањује благослов истополних бракова. Тако је кардинал Маркс довео папу Фрању пред избор: кога он подржава: немачке модернисте или ватиканске конзервативце? Папа Фрања није прихватио оставку кардинала Марка.  Међутим, Папа такође не може ићи против Конгрегације доктрине вере. У овој пат позицији, за папу Фрању најприхватљивија може бити оставка или барем одступање од активне делатности као руководиоца Католичке цркве. Овоме се могу додати и финансијске скандале у Ватикану, на пример, случај проневере више од 300 милиона евра у вези са продајом и куповином бивше зграде робне куће „Херодс“ у центру Лондона и многе друге, оптужбе Фрање у  паганизму због чувеног клањања идолу „пачамаме» У Ватикану и сл.

Шта даље?

Тако се и у Ватикану, и на Фанару сада настаје ситуација која не погодује таквим кардиналним корацима као што је „обнова“ еухаристијског заједништва или било који други облик уједињења. Ватикан врло добро разуме да је једно ујединити се са целим Православним Светом, а друго је ујединити се са Фанаром који представља само себе. Друга опција је премала за Ватикан. Промовисање ове опције сада, када је Фанар у сукобу са Помесним Црквама (које представљају огромну већину православних верника у свету), значи да ће могућност било каквих озбиљних екуменистичких контаката са овим Помесним Црквама бити затворена за Ватикан веома дуго. Осим тога, убрзавање уједињења са Фанаром биће још један фактор поделе за фактички подељени Ватикан.

С друге стране, и Фанар, и Ватикан су већ означили 1700. годишњицу Првог Васељенског сабора, који ће хришћани прославити за 4 године, као датум озбиљног напретка у уједињењу две хришћанске конфесије. Другим речима, ако се Фанар и Ватикан ипак одлуче да се уједине до овог датума, онда требају да пожуре, јер време истиче. Наредне године ће у том погледу бити веома занимљиве, врло брзо ће се разјаснити праве намере и Рима, и Цариграда. Засада посета патријарха Вартоломеја је показала да је немогуће са сигурношћу тврдити да ће се ПЦУ и УГКЦ у блиској будућности ујединити у неком облику, иако се таква опција не може потпуно искључити. Уместо тога, може да се претпостави нека врста сарадње између ових верских организација, на пример, у области образовања, капеланије и других.

Међутим, једно се може констатовати већ сада: да није чврстине УПЦ, њеног епископата, свештенства и верника, већ бисмо видели разузданост екуменизма у Украјини. Али то није разлог за смиривање, већ напротив – подстицај да чврсто останемо верни Православљу пред будућим искушењима, којих ће, по свему судећи, бити још много.

ИЗВОР: https://spzh.news/rs/zashhita-very/82551-unija-s-unijej-v-ukraine-byty-ili-ne-byty