• Колико далекосежне и негативне последице овакве политике Цариграда могу да буду показаће вријеме које је пред нама. Али да је оваква политика директно одговорна за највећи раскол у историји Православља који раздире срца милиона  православних вјерника, више ни код кога не изазива сумњу.

АУТОР: Свештеник Миладин Митровић, савјетник СНП – Избор је наш за религијска питања и старјешина Храма Светог Василија Острошког у Бања Луци

Непромишљена и лакомислена одлука константинопољскога патријарха Вартоломеја да украјинским расколницима поклони Томос о самосталности изазвала је велику кризу у односима између Москве и Константинопоља, и потенцијално отворила врата за процесе који могу да доведу до коначног и бесповратног разбијања јединства православних цркава и Православља уопште. Постаје путпуно јасно и очигледно да је акт давање самосталности украјинским расколницима био дио великога плана усмјереног не само на слабљење позиција  Московске патријаршије на њеној канонској територији, него прије свега на  стварање највећега раскола за сву историју постојања православне вјере.  Да је раскол достигао трагичне и дубокосежне размјере свједочи нам чињеница да је Руска Православна Црква прекинула евхаристијско општење са Цариградском патријаршијом и такође са свим архијерејима грчких цркава који су признали расколничку структуру. Од самога почетка Вертоломејевог авантуризма у Украјини било је јасно да ће друге првославне помјесне Цркве сходно својим историјским и националним опредељењима бити подјељене на оне које  ће у својим званичним ставовима или подржати одлуку Вартолеја и оне које ће бити против признања украјинских расколника. Иако су многи гајили наду да грубо нарушавање црквено-канонских одредби неће наићи на одобрење у осталим помјесним православним црквама, ипак Грчка, Александријска и Кипарска црква због великих притисака од стране Цариградске Патријаршије биле су приморане да признају псеудо-црквену структуру у Украјини. Међутим иако је грчки свијет у лицима својих првојерараха декларативно признао украјинске расколнике, ипак пуноправно призање није последовало о чему свједочи чињеница да многи епископи, свештеници и вјерници ових цркава нису сагласни са признањем расколничке самозване правосалвне Цркве у Украјини. Раскол изазван патријархом Вартоломејем подијелио је не само Православни свијет на два табора – грчке Цркве и све остале, него је изазвао унутрашњи хаос међу самим грчким помјесним Црквама. У свакој од ових Цркава епископи и свештеници почели су да се дијеле на оне који признају и оне који не признају украјинске расколнике. Одбијање послушности и повиновање синодским одлукама о признању украјиског томоса посебно је дошло до изражаја у Алекснадријској Цркви, гдје су 102 парохије из 8 афричких земаља у лицима својих свештеника одбиле да признају неканоску црквену структуру у Украјини и тим самим одбили послушност према Александријском патријарху Теодору. Оваква ситуација дала је повода Руској Православној Цркви да 29. децембра 2021. године донесе одлуку о формирању сопственог егзархата на афричком континенту у чији састав су ушле двије епархије Сјеверо – и Јужно – Афричка.  У сатав Сјеверно-афричке епархије ушле су 31 земља (од Марока и Египта до Јужнога Судана), а у састав Јужно-Афричке епархије 28 земаља (Мадагаскар, Ангола, Замбија итд).

Свештеник Миладин Митровић

Стварање егзархата РПЦ у Африци не смије се разматрати као реципрочни одговор на признање такозване православне цркве у Украјини од стране Александријског патријарха. Москва је увијек била привржена принципу поштовања канонских територија сестринских цркава. Мађутим РПЦ није могла да проигнорише мишљење и не сагласност једног дијела клирика и вјерника Александријске патријаршије, који нису били сагласни са одлуком патријарха Теодора о признању украјинских расколника. Отказавањем послушности да се прихвати неканоска одлука патријарха Теодора, на афричком континенту је била створена једна врста «духовног вакума» на територији која је после оваквих дешавања са канонске тачке гледишта постала ничија.

Новонастала ситуација изазвала је оштре критике од стране Константинопоља, који је као одговор на формирање афричког егзархата РПЦ инициаро сазивање сабора Пантархије (сабор пет најстаријих патријаршија Константинопољ, Антиохија, Јерусалим, Александрија и Кипарска Црква), који би на нивоу општецрквенога суда осудио активности Московске патријаршије на Афричком континенту. Међутим нема никакве сумње да био овакав потез Фанара још више продубио раскол у Православној Цркви и дефинитивно подјелио помјесне цркве на «грчке» и «словенске». Опште позната чињеница је да унутар помјесних Цркава у којима доминира грчки утицај постоји широко распростањена матрица, сагласно којој се помјесне Православне Цркве дијеле на «древне» и  «новојављене», то јесте оне које имају своје историјско поријекло од првих вјекова хришћанства и оне које су своју самосталност добиле од Цариградске патријаршије. Паентархија је управо систем древних Цркава, које по убјеђењу искључиво грчке богословке мисли има неку врсту примата у односу на друге помјесне православне Цркве. Међутим ово учење нема апсолутно никакво утемељење ни у црквено-канонском нити у дициплинарно-практичном учењу православне вјере. Оно је чак шта више противно духу и традицији Православне цркве, које у својој еклисиологији не познаје оваква учења.

Иза сазивања сабора Пентархије крије се недобросавјесни план Вартоломеја који има за циља да у личности Консантинопољског патријарха укорјени статут «свеправославног папе» и узакони неканоске одлуке украјинске аутокефалије. Вартоломеј у свим својим активностима међународнога карактера јавно се намеће и позиционира као врховни поглавар васељенскога Православља, желећи да на такав начин омогући себи право да се мијеша у унутрашњи живот сваке помјесне православне Цркве. Другим, односно отвореним језиком речено, преко Цариградског патријарха амерички Сенат жели да оствари апсолутну контролу над свим помјесним православним поглаварима и да се директно уплиће у питања сваке помјесне православне Цркве. Имајући у обзир ову чињеницу не само да можемо разумјети, него донекле и оправдати одлуку Синода РПЦ да оснује свој егзархат на Афричком континенту.

Колико далекосежне и негативне последице овакве политике Цариграда могу да буду показаће вријеме које је пред нама. Али да је оваква политика директно одговорна за највећи раскол у историји Православља који раздире срца милиона  православних вјерника, више ни код кога не изазива сумњу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.