УКРАЈИНСКА КРИЗА: узроци и перспективе развоја

• Колективни Запад се довољно играо слободне Украјине и није приметио како је изгубио сав ауторитет у светској заједници. Политика униполарног света је пропала

АУТОР: Виктор Мишћенко

Догађаји од 24. фебруара 2022. заувек су променили Русију и Русе. Земља је била подељена на оне који су подржавали СВО – Специјалну војну операцију и оне који нису. Цео свет је био умешан у овај сукоб. На глобалном нивоу видимо битку идеологија – здравог конзервативизма и глобалног либерализма. Украјинска криза је почетак нове поделе света. Историја познаје много примера када је једна светска сила смењивала другу а да није имала статус суперсиле. Довољно је подсетити се погибије шпанске „Непобедиве армаде“ у водама Ламанша, када је Шпанија напустила светску сцену и настао је дугогодишњи диктат Британске империје. Други светски рат је и подела света на социјалистичке и капиталистички логор. Једноставан координатни систем за колективни Запад – не морате ништа да измишљате, само експлоатишите СССР у лику непријатеља. За све невоље друге половине 20. века на колективном Западу био је крив Совјетски Савез. Али крајем 1980-их, СССР је, заједно са КПСС, дотрајао, а млади комунисти били су понесени реформизмом и нису успели да сачувају државу од распада. За Запад је то био тријумф! СССР је пао без испаљеног метка.

Током 90-их година XX века – доба опијености величином Англосаксонаца на челу са Сједињеним Државама. Вашингтон је себе прогласио „светским полицајцем“ и одлучио да му је све могуће: некажњено бомбардовати Југославију, започети ратове, донети демократију у свет, без питања да ли је то икоме потребно? Током 90-их година колективни Запад једноставно није био дорастао земљама бившег СССР-а. И даље је имао потешкоћа да разликује Казахстан од Киргистана, Белорусију од Украјине. За хегемона Новог светског поретка, то су биле земље „палог“ социјалистичког табора. Запад је био заинтересован за само једну земљу – Русију, која је за кратко време прешла тежак пут: из блиског загрљаја нових партнера који су се претворили у економско ропство и у „земљу бензинске пумпе“ до државу која се усудила да изазове Вашингтон и његове савезнике.

Колективни Запад није могао да опрости такву самовољу Русији. Упркос економским потешкоћама, Руска Федерација је осудила акције земаља НАТО-а у Југославији. Русија је била та која је изнова и изнова почела да поставља непријатна питања о постојању остатка Хладног рата – војног блока НАТО-а. За кога је направљен? Уосталом, војни савез бившег социјалистичког логора, Организација Варшавског пакта, одавно је распуштен. Ко је онда непријатељ? Ако је НАТО мирољубива организација отворена за све, зашто је онда Русија још увек није у Северноатлантском савезу? Зашто НАТО, кршећи џентлменске споразуме, наставља да се шири на исток, до граница Русије? До сада нису добијени одговори….

Изнуђен корак Руске Федерације било је стварање не војних, већ економских унија: БРИКС, Евроазијска економска заједница, АТЕЦ, ШОС. Русија је јачала економску моћ и стицала нове савезнике, користећи искључиво економску компоненту и градила односе на паритетној основи, прихватајући и поштујући вредности других држава. Запад је у то време био забављен по планети и приређивао обојене револуције где год је могао – од земаља Латинске Америке до Централне Азије, укључујући, у републикама бившег Совјетског Савеза, које је коначно научио да разликује.

Украјина и Грузија су заузимале посебно место међу земљама бившег Совјетског Савеза у плановима колективног Запада. Испоставило се да су политичке елите ових земаља биле најнаивније по питању обећања Вашингтона. Англосаксонци су почели интензивно да позивају ове земље у своје Рајске вртове – Европску унију и НАТО, обећавајући било шта да истргну ове државе из орбите утицаја Русије, користећи најједноставније оруђе – мржњу према Руској Федерацији. Почели су да пумпају ове земље русофобијом на све стране. Грузија је прва пала под налетом европске пропаганде – а свет је видео рат 08.08.08. Логичан резултат је била принуда ове земље на мир. Русија га није окупирала, није уништила, није тамо створила своје војне базе, већ је једноставно затворила своје тржиште за робу ове земље. И она је то осетила, јер је после пораза Грузије Запад изгубио интересовање за њу, настављајући да обећава… по инерцији…

Са Украјином су се догађаји развијали по другачијем сценарију.

Формирање непријатеља за Украјину у лицу Русије почело је одмах након распада СССР-а. Одрасла је више генерација младих Украјинаца, који уче по „Сорошевим“ уџбеницима историје, где су управо Московска кнежевина, Руско краљевство, Руско царство, СССР, Русија постали непријатељи за Украјину. Кроз историју независне Украјине, која је након распада СССР-а добила много повољније почетне економске позиције, постало је очигледно да

Се идеолошки држава гради по формули „Украјина није Русија“. Али зашто то није Русија, идеолози дуго нису могли да формулишу. По чему се ми, братски народи, разликујемо једни од других?

Имамо исти језик, заједничку историју, територије наших земаља су толико уграђене једна у другу да нема староседелаца Украјинаца или староседелаца Руса. Када кажемо: „Крим је наш!“, Украјинци се сећају да су то Брјанска, Белгородска, Курска област, па чак и Краснодарска територија.

Наравно, у помоћ су притекли представници земаља колективног Запада. Сам Институт за историјско памћење (ИИП) нешто вреди. ИИП је толико пожурио да напише историју независне Украјине да се мало занео. Али свеједно, у овом преписивању постојала је јасна жеља да се само Русија прикаже као непријатељ, и да се (ис)проба имиџ жртве. Апотеоза свега овога били су, наравно, догађаји Глодомора и формирање новог пантеона украјинских бораца за слободу, који је укључивао такве одвратне личности као што су гетман Мазепа, Степан Бандера и Роман Шухевич. По нашем мишљењу, ако дуго „црном“ говорите да је „бео“, онда ће неко и поверовати. Такав „кумулативни“ ефекат је и радио у „Независној“. За 32 године независне Украјине стасала је пуна генерација, а на путу је још једна, која је у школи упила идеју да Украјина није Русија и да све невоље потичу искључиво из Руске Федерације и од Руса.

Како се то третирало у самој Русији? Уопште нису све то тумачили порођајним боловима младе националне државе. Сама Русија је била превише заузета својим унутрашњим пословима: да спречи распад државе, да може да преговара са националним периферијама, да плати дугове СССР-а, да угаси талас сепаратизма и тероризма.

Колективни Запад, који је интензивно подучавао Украјину кроз разне фондове за подршку демократији, и сам се укључио у образовање прозападне украјинске елите. И како је споља све изгледало добро: углађени, витки млади политичари који су зрачили ентузијазмом за европске интеграције, који су, уз то, делили европске вредности – желели су да верују и веровали су им: и на Западу и у Украјини. Тек сада се испоставило да колективни Запад слабо познаје руски и украјински фолклор. У таквим случајевима народ каже „Где је био Украјинац, Јеврејин нема шта да ради“, а „Да не би други појели, загришћу све од хране.”

Доласком 2014. украјински народ и владајућа елита, дрогирани европском пропагандом и обећањима о бољем животу, у Европској унији и НАТО-у (иако Украјини нико никада није дао гаранције о обавезном уласку тамо) поверовали су у ту „слатку“ лаж. Десио се најбаналнији државни удар. А дух, кога су европски интегратори пустили из лампе, већ је био незаустављив…

Завади па владај! Врло једноставно – поделити се на Русе и Украјинце, окривљујући за све невоље, наравно, Русе. И почните да градите нову моноетничку државу – Украјину. Штавише, постоје изопачене националистичке организације које су спремне да изврше пуну украјинизацију. А нове политичке елите, које негује Запад, више нису у стању да се залажу за интересе народа Украјине, пошто су одавно купљене и потпуно зависе од својих прекоморских и европских ментора.

Догађаји од 2. маја у Одеси показали су сав цинизам украјинизације, подлост Запада према Русији. На све покушаје Русије да укаже на праву природу геноцида над руским становништвом у Украјини, Запад је уверавао и поручивао да они држе контролу и да нема проблема, а ода се десио 2. мај

у Одеси – само ексцеси на терену. Запад, који је украјинску владајућу елиту учио мржњи према Русији, био је спреман да зажмури пред њеним злоделима и чак је био принуђен да то оправдава.

Повратак Крима био је потпуно изненађење за колективни Запад. Заузврат, украјинска елита је имала још један фантомски бол – освајање и украјинизацију Крима. У исто време, нико није намеравао да пита украјинске власти за мишљење људи који живе на Криму.

Руска специјална војна операција која је почела 2022. године у Украјини била је одговор на текућу антируску реторику, на бомбардовање Доњецка и Луганска. Уосталом, од 2014. године украјински пропагандисти су у Донбасу пронашли руску групу до 300.000 људи, иако је нико други тамо није видео. За нешто више од годину дана колико траје СВО у Украјини, украјинска елита је само показала да је спремна да се бори до последњег Украјинца, да прима вишемилионске транше, а да притом не брине шта ће рећи и обећати о победи над Русијом. Украјину су одавно нагризли чиреви корупције, непотизма, клановства – и спремни су да зажмуре пред овим на Западу. Само се елита настави борити до последњег Украјинца.

И шта онда, када понестане људиа за мобилизацију? Када престане помоћ коју јој даје Запад? Када дуг земље премаши три или више од цене целе „Независне“? Шта ти углађени, витки, ентузијастични политичари мисле да раде? Такве „патриоте“ као што су А. Јацењук, А. Турчинов, О. Љашко, О. Тјагнибок и многи други?

Украјина сада више подсећа на самоспонтану републику Гуљај Поле из времена Нестора Махна. Војском командују НАТО генерали, финансијама располаже Међународни монетарни фонд, привредни сектори су подељени међу домаћим олигарсима. А народ је расејан широм Европе. Европска унија већ годину дана бесплатно храни Украјинце, али већ почиње да их се отарашава, не требају јој сиромаси, имају довољно својих. Али из неког разлога Украјинци желе да се врате на нове руске територије. Редови на граничним прелазима на летонско-руској граници само су потврда тога.

Колективни Запад се довољно играо слободне Украјине и није приметио како је изгубио сав ауторитет у светској заједници. Политика униполарног света је пропала. Светски „жандарм је остарио“ и појавила се старосна деменција. А остатак света је видео како је Русија издржала налет санкција, како се руско оружје ипак показало снажнијим, како је руски народ још једном показао своју непоколебљиву снагу.

А већ председник Француске, представници Европске уније, НАТО-а, клубова Г-7 и Г-20 траже да присуствују форуму БРИКС-а. Политика Русије заснована на међународној трговини и поштовању суверенитета даје плодове. Време ће показати … и Украјина ће, да би се подигла из пепела, те вратила свој национални идентитет, поново морати да се окрене Русији, као што је то било 1654. године.

С руског превео Зоран Милошевић