- Питање за српску власт и за ошамућене Србе: докле ће се на разарање школе, науке, културе гледати као на њихове „реформе“? То реформско разарање потписник ових редова памти макар од времена кад се родио актуелни разарач–реформатор и пита се хоће ли Срби икад видети леђа таквој памети. И може ли српска власт на чело најважнијих националних институција довести икога осим злочинаца.
АУТОР: Драгољуб Петровић
Ових дана јављено је да Младен Шарчевић долази на чело »Службеног гласника« и »Завода за уџбенике«. И то не би требало да представља неко изненађење будући да је он своје разарачке таленте потврдио дефинитивним уништавањем и српскога школства и српске науке: уредио је да се Завод за уџбенике као најзначајнија српска национална институција сведе на ранг уличне тезге и на његово место привео Klett и његове усташке жужул-ждерићке кољачке и окупаторске филијале и омогућио им да трима геноцидима које су Немци с усташама над Србима извршили у прошлом веку додају и четврти – над српском децом. И да им, узгред, за пљачку подведе српско уџбеничко тржиште и српске родитеље.
Он вели да је „у току двогодишњег боравка на високој саветничкој функцији мало говорио у јавности, а много радио, нарочито на реформи високог струковног образовања и даљем развоју образовне стратегије на разним нивоима“ па сад ваља очекивати да ће бити разорено и оно што му је досад измицало и да ће Клету и усташама даровати још штошта од онога чега се они, може бити, још нису сетили да би могли опустошити.
До које је мере (пред тако суженом свешћу и осмуђеном памећу) сатрвена српска школа и затрти сви трагови српске духовности и српске националне суштине, потписник ових редова може сведочити макар од раних педесетих година прошлог века. Дотад је, наиме, комунистичка и немачко-усташка коалиција (то је касније сазнао) побила макар милион западних Срба, а комунистичко-усташка после рата (у миру – под фирмом „братства и јединства кољача и покланих“) томе броју додала опет макар исто толико и источних. И узгред разарала српски етнички простор: одсекла средиште српске средњовековне немањићке државе и „преселила га у Македонију“, а друге српске просторе „исецкала“ по републичко-покрајинским границама и Србе свуда оставила или под камом њихових ратних кољача (у Хрватској, Босни, на Косову и Метохији) или под камом и бичем њихових комунистичких предводника (у Србији и Црној Гори). И за то време, деценијама, по мери „шарчевићевске памети“ (и проширенога желуца који је, per definitionem, њен пратилац), затирала и српску школу, и српски језик и његово писмо, и српску традицију, и српско народно памћење. И све оно чиме су Срби као народ обележили своје постојање.
О томе је потписник ових редова, током много последњих деценија, исписао много страница, али ће оцену актуелног српског („шарчевићевског“) школства препустити посматрачу који се тим питањима бавио мање, али су његови погледи и „свежији“ и – убојитији: пратећи „страдање“ математике у Шарчевићевој школи, као наставник „једног од фундаменталних предмета на студијама математике, без кога не може да се иде напред“, он је утврдио да је „знање које показују студенти… на самом почетку својих математичких студија, из године у годину, све ниже и ниже“ и, трагајући за коренима таквога стања, стигао до нижих разреда основне школе. И утврдио да је већ тамо „функција образовања једноставно деградирана“ јер деца у прва четири разреда основне школе не само да „не знају таблицу множења, него не умеју ни да пишу“, при чему „све остало није толико важно колико те две основне компетенције“. Кад о томе говори, наш је зналац, изгледа, превидео чињеницу да је министар давно донео одлуку да укине понављаче, да су „тарабе јединица“ постале главна препорука за расцветавање његове школе и да он сад тај свој „реформски концепт“ хоће да рашири и на високо школство и да тиме „без остатка“ опустоши и српску школу и српску националну памет. А у тим разарачким пословима наш зналац-математичар издвојиће две појединости као посебно погубне.
Прва је она да се „образовање мора финансирати из буџета, не из кредита, не из средстава страних фондова и помоћи, а то се управо дешава. Страна средства, страни дародавци, страни кредитори финансирају… своју агенду“: издвајају и одводе најспособније, а нама остављају „оне друге“, при чему таквим својим понашањем неука српска власт или несвесно пристаје на свој колонијални статус или међу педофилима-реформаторима школства „негује“ и стране разараче српске националне памети. (Да је то тако, потврђује и његов ученик на основу сопственог искуства: у школи у којој ради „размахнуле су се НВО“ и у својим „радионицама“, уз помоћ „домаћих“ педагога и психолога, разарају дечју психу учећи их, рецимо, да дете у учионицу може ући као девојчица, а из ње изићи као дечак или како се од баналних лекова може правити дрога. И сл.)
Друга је појединост много малигнија и, већ по себи, трагичнија: судбину српског школства уређују „две мафије. Једна је информатичка, која за свој интерес има имплементирање што више рачунара, интернета и свих информатичких ствари. Друга је грађевинска мафија, која са друге стране, има интерес да се школама одузме што више простора, да се што више школског простора пренамени, да се не отварају нове школе, да се пребаци у приватну сферу свака државна иницијатива за отварање нових вртића, школа и факултета… За њу је наш министар специјализованији више но ико пре њега, посебно по томе што је био врло агилан у отварању приватних школа и у Србији и „у региону“ (понекад с високим „процентом власништва“, а новине пишу о неким његовим „трансакцијама“ вредним стотине хиљада евра), али се не зна да ли је он (или неки као он) умео „акредитовати и неке факултете или универзитете“ на којима се студира не до последњег испита него до „последње рате“ (таквих „студија“ има и на „државним универзитетима“, неки од њих годинама не силазе са новинских страница, а на некима се и сад певуши „Тата, купи ми докторат“).
*
Шарчевићево министарство прописало је, врло прецизно, да научна памет вреди до 65. године живота (може у посебним случајевима и годину или две више), али за трговачку или разарачку памет таква се ограничења не могу постављати: она вреди све дотле док има неко ко ће је плаћати да нешто „циљано“ уништава.
Хоће ли Шарчевић објаснити да ли и иза онога што он хоће да уништи стоји његов Клет или неки други проклето моћан и проклето незајажљив незнанац. И да ли је случајно да су се на њиховом удару нашле две еминентне националне институције: једна коју је већ уништио (и о којој је, као портпарол Клета, изрекао много ружних речи) и друга – коју ће јој ускоро придружити.
Да би неко дошао до много хиљада квадратних метара простора за хотел луксузне категорије. Или за коцкарницу међународног реномеа.
Или за нешто слично или за нешто много горе.