(Аутор ове графике је Хитлерова професорка цртања, Јеврејка Ема Ловенстрам која је посматрала игру. Слика, која на полеђини има потписе двојице диктатора, настала је 1909. године у Бечу где је млади Хитлер учио сликарство, а Лењин био у изгнанству.)
- „Они који су знали, чували су тајну ћутањем. Лидери тајних друштава, повезаних са осмишљавањем светске политике, схватили су – ништа неће добити од разобличења сатанске природе нацистичке партије“. (Тревор Рејвенскрофт, „Копље судбине“, Београд, 2001)
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
Адолф Хитлер (Браунау на Ину, Аустрија, 20. април 1889 – Берлин, Немачка, 30. април 1945) је рођен 1889. као син аустријског железничара Алојза Шиклгрубера Хитлера (Alois Schicklgruber Hitler, 1837–1903), незаконитог сина Марије Ане Шиклгрубер (М. А. Schkicklgruber, 1795–1847). Хитлерова баба је живела у Бечу где је била запослена као служавка у дому богатог банкара, барона Соломона фон Ротшилда (нем. Salomon Mayer von Rothschild, 1774–1855). Када је њена породица открила трудноћу, одмах ју је послала кући у Шпитал где је родила Алојза. Марија Ана се затим удала за неког Хидлера (Hitler), па су Алојз и његов син Адолф добили то презиме. Адолф је у младости преживљавао као молер и декоратер у Бечу, а за време Великог рата (1914–18) је као добровољац у немачкој армији стекао чин каплара.
Тајно езотеријско и националистичко друштво Тула (Thule Geselschaft) основало је своју јавну секцију – Радничку национал–социјалистичку партију. Каплар Адолф Хитлер је учлањењем у ову партију 1919. године истовремено постао и члан Туле. Као и све тајне организације, и Тула је имала специфичну езотеријску структуру, што значи да су постојале две класе чланова – они који нису знали и они који су знали тајну. Већина чланства коју су чинили нижи адепти припадала су првој класи, док су малобројне старешине највише иницијације били `чувари тајне`.
Иако обичан каплар, Адолф Хитлер је одабран у друштво `посвећених` којима се открива тајна. По природи послушан и дисциплинован, Хитлер је невероватно брзо напредовао, па је већ 1921. године постао вођа радничке национал – социјалистичке партије. После неуспелог пуча у Минхену 1923. године Хитлер је доспео у затвор Ландсберг крај Минхена.
Међу књигама које су највише утицале на 33-годишњег Хитлера и сву послератну немачко–аустријску антисемитску јавност, били су „Протоколи Сионских мудраца“ које је из Москве у Берлин прошверцовао Алфред Розенберг (Alfred Ernst Rosenberg, 1893–1946), син сиромашног јеврејског обућара. Кључ успона према слави и положају рајхслајтера нацистичке партије и њеног службеног идеолога, објашњава чињеница да је ово експлозивно штиво у немачком преводу под насловом „Тајне Сионских мудраца“ (нем. „Die Geheimnisse der Weisen von Zion“, Minchen, 1919) Розенберг лично уручио будућем фиреру.
„Сионски мудрац“ је будућем фиреру шапутао да „речи државника не морају да се слажу са чињеницама. Уколико следимо та начела, влада и народ које смо припремили на тај начин примаће наша обећања као готовину. Једног дана примиће нас као доброчинитеље и спасиоце људске расе. Уколико се иједна држава усуди да нам се супротстави, уколико се наши суседи удруже против нас, започећемо светски рат… Свим тим методама ћемо тако руинирати нације да ће бити присиљене да нам понуде доминацију над светом. Проширићемо руке попут клешта у свим правцима и увести ред таквог насиља, да ће се људи приклањати нашој доминацији“. (Драган Р. Млађеновић, „Тајна безакоња – увод у историју антихришћанске завере“, Београд, 2010, стр. 191) Хитлер је из ових књига прочитаних у затвору касније знао и понављао читаве странице. Можемо само замислити како су макјавелистичке поруке „Сионских мудраца“ распаљивале темпераментног немачког каплара:
(Протокол бр. 1) „…Политика нема ничег заједничког са моралом. Владалац који се руководи моралом није политичар, те стога није ни чврст на своме престолу. Ко хоће да управља мора прибегавати и лукавству и лицемерству… Док се све савремене власти колебају и љуљају, наша ће власт бити необорива и јача од свих других, јер она ће бити невидљива све дотле, док се толико не учврсти да је већ никакво лукавство не може поткопати. (…) Резултат оправдава средства. Обратимо пажњу у нашим плановима не толико на оно што је добро и морално, колико на оно што је потребно и корисно. (…) Наша парола је сила и лицемерство“. („Јеврејско питање“, часопис „Видици“ бр. 6-7, Београд, 1983, стр. 39)
(Протокол бр. 9): „…Речи либералне, у суштини наше масонске пароле – `слобода, једнакост, братство` – када се ми зацаримо, заменићемо већ не речима пароле него идејности… …Од нас долази терор, терор који је све захватио. У нашој су служби људи свих мишљења, свих доктрина: рестауратори монархија, демагози, социјалисти, комунисти и свакојаки утописти… Раздробљеност на партије препустила их је све нашој вољи, јер да се води супарничка борба треба имати новаца, а он је сав код нас. (исто место, стр. 41)
(Протокол бр. 15): „Када се ми дефинитивно зацаримо, благодарећи државним превратима који ће свугде бити припремљени за један исти дан, после дефинитивног признања неподобности свих постојећих влада, ми ћемо се постарати да против нас не буде завера. Тога ради ми ћемо немилосрдно казнити све оне који предусретну нашу владавину с оружјем у рукама…“ (исто место, стр. 41)
У затвору Ландсберг Хитлера често посећује проф. Карл Хаусхофер (Karl Ernst Haushofer, 1869–1946), теократ тајне Синархије, и његов студент Рудолф Хес (Rudolf Walter Richard Hess, 1894–1987), који је 1933. постао трећи човек Рајха. Под непосредним надзором Хаусхофера и Хеса Хитлер је написао своју књигу „Моја борба“ (нем. „Mein Kampf“). По изласку из затвора реорганизовао је странку и створио војно–партијске SS и SA редове.
Постојали су и други извори Хитлерове снаге и невидљиве подршке. Амерички психоаналитичар Валтер Лангер (ен. Walter Charles Langer, 1899–1981) у својој књизи „Ум Адолфа Хитлера“ („The Mind of Adolf Hitler: The Secret Wartime Report“, Basic Books, New York, 1972) износи претпоставку да је вођа антијеврејског Трећег Рајха био незаконити унук бечког банкара, барона Соломона Ротшилда. Хитлер је био забринут да би могао бити уцењиван због јеврејских (тачније – хазарских) предака, па је наложио свом приватном адвокату, Хансу Франку (нем. Hans Frank, 1900–46), да дискретно испита његово породично стабло по очевој линији. Франк је то учинио, после чега је саопштио фиреру да је његова баба остала трудна док је као служавка радила у једном јеврејском домаћинству у Грацу. „Питање које превазилази психолошку и историјску важност ових података није да ли је истина да је Хитлер имао јеврејског претка, већ да ли је он веровао да би то могло да буде истина“. (Walter C. Langer, „The Mind of Adolf Hitler“, New York, p. 100-102) А фирер је у то веровао, и та чињеница је уобличила како његову личност, тако и његову јавну политику. Могуће је да је Хитлер открио своје тајне везе са бечким и другим Ротшилдима, и да је био упућен у огромне моћи којима они уздижу и руше светске владе. То би донекле објаснило огромну подршку коју је добио од међународног банкарског братства повезаног са Ротшилдовим кланом док се муњевито успињао ка врху власти. Једно је овде сасвим извесно и познато – свемоћни фирер је отпочео Други светски рат уласком у завичајну Аустрију. Имао је, рекло би се, два јака разлога: желео је да ућутка непријатне сведоке свога „неаријевског порекла и крви“, али и да пре свих осталих из аустријских архива уклони све трагове о својим прецима.
Средишња фигура у моћном кругу окултиста друштва Тула и један од седморице оснивача нацистичке странке, био је Дитрих Екарт (Johann Dietrich Eckart, 1868–1923). Да би досегао „вишу свест“, Екарт је вршио опите с многим дрогама, што је ускоро почео да чини и његов ученик Адолф Хитлер. Екарт је 1923. учествовао у неуспелом пучу у минхенској пивници, после чега су он и његов ученик Адолф доспели у затвор Ландсберг. Пошто је пуштен из затвора, умро је 26. децембра 1923. од дејства иперита. Члановима Туле је на самрти оставио следeћи аманет: „Следите Хитлера! Он ће играти, али ја сам тај који је бирао музику. Ја сам га иницирао у тајну доктрину, отворио му визуелне центре и дао му начине да комуницира са Силама. Не оплакујте ме! Утицао сам на историју више од било ког Немца!“. Пред другим адептима у друштву Тула, Екарт је још тврдио да је лично примио неку врсту сатанске објаве према којој је одређен да утре пут антихристу, човеку надахнутом Луцифером, који ће покорити свет и повести аријевску расу ка слави. (Тревор Рејвенскрофт, „Копље судбине“, Београд, 2001, стр. 83)
У књизи „Окултни Рајх“ („Occult Reich“, 1974) Џејмс Х. Бренан (J. H. Brenann, р. 1940) објашњава езотеријску везу нацистичког симбола кукастог крста или „свастике“ са култом Луцифера. Знак „свастике“ је био опипљиви израз заинтересованости за Тибет, који је у 19. веку подстакла мадам Блаватска (Еле́на Петро́вна Блава́тская, 1831–91) тврдећи да њени „скривени господари“ имају своја станишта у Хималајима, и да се управо тамо, на Тибету, налази дом надчовека (нем. Übermensch). Зато су нацисти од 1925. па све до 1945. слали више „научних“ експедиција, не би ли открили неког од њих. (Џејмс Херберт Бренан, „Окултни Рајх“, превод са ен. Дарко Болфан, Београд, 2000, стр. 75)
Иначе, први хришћански мисионари у Индији, видевши свастику на глави једног кипа Вишне, назвали су га „ђавољим знаком“, а тај знак је са једне од првих експедиција у Немачку донео професор Карл Хаусхофер. Познато је да је овај древни симбол био урезан и у барељефе бенедиктинског манастира у аустријском градићу Ламбаху, у коме је као члан дечјег хора певао мршави дечак по имену Адолф Шиклгрубер, касније Хитлер. („Окултни Рајх“, стр. 76) У књизи „Моја борба“ („Mein Kampf“) сам Хитлер објашњава симболику нацистичке заставе: „Црвено означава социјалну идеју покрета, бело означава националистичку идеју, а `свастика` мисију – борбу за победу Аријеваца“. („Окултни Рајх“, стр. 76) Када је формирана `свастика` као симбол који ће стајати на застави нацистичке партије, лично је Хитлер узео `свастику`, али ју је обрнуо на десну страну, тако да представља ЗЛО.
Протокол бр. 24 између осталог пише: „(…) Неколико чланова од семена Давидова спремаће цареве и њихове наследнике, не бирајући их по праву наслеђа, него по способностима, посвећујући их у скривене тајне политике, у планове управљања, с тим да НИКО НЕ СМЕ ЗНАТИ ОВЕ ТАЈНЕ…“ („Јеврејско питање“, часопис „Видици“ бр. 6-7, Београд, 1983, стр. 42)
Педесет милиона људи је погинуло у Другом светском рату, педесет милиона људи је принето на олтар крволочног Луцифера. А нико није могао, или није хтео, да свету открије тајну да је каплар са смешним брчићима, Адолф Хитлер, члан луциферијанског друштва Тула и вођа расистичко–нацистичке странке, имао амбицију да као Übermensch и сатанин медијум постане господар васељене и заседне на упражњено место антихриста „од семена Давидова“.
Питамо се докле ће историјска појава и улога аустро–немачког „каплара са смешним брчићима“ за огромну већину човечанства још увек БИТИ ТАЈНА.