- Херој славистичке науке и јунак наше приче не жели да буде први, не жели да буде испред других. Али његови студенти, људи који га слушају и воле и који су упознати са његовим радом – упорно га стављају на заслужени трон.
- О његово друштво се многи отимају, боре се за разговор, савет, тренутак пажње. Неки људи, који га први пут виде, полете му у сусрет да га загрле и пољубе, као рођеног брата.
- А он је увек једнако драг, фин и скроман, иако је за сва времена задужио и српски народ и филологију – проф. др Иван Чарота, Белорус у чијим грудима куца српско срце.
АУТОР: Дајана Лазаревић
Ова 2022. година нам доноси два значајна јубилеја на пољу белоруско-српских књижевних веза. Први је 70. рођендан познатог слависте проф. др Ивана Чароте, а други је – 50 година његовог бављења србистиком. С обзиром на то, колико је проф. Чарота урадио на промовисању српске речи и књижевности у Белорусији, али и целом свету, дужни смо да причамо о његовој борби и успесима и тако му се захвалимо за исте.
Проф. др Иван Чарота је скроман човек, крхке спољашњости и снажног ума. Рођен је 16. септембра 1952. године у Лишчикима, Брестска област, Белоруска ССР. У научном свету је познат као један од највећих и најуспешнијих слависта-србиста. Навршава се 5 деценија, од када је пронашао свој животни позив – борбу за српску реч и културу кроз едукацију својих бројних студената, превођење књижевних дела, градећи духовне мостове између Белорусије и Србије. Написао је око 600 научних чланака, објавио десетине преведених књига са српског језика, стотине појединачних преведених песама, прича, есеја.
Проф. Чарота се не хвали својим наградама, иако је у животу понео десетине. Његово раме красе медаље и ордени за заслуге и достигнућа у области културе и књижевности које је добио у Белорусији, Србији, Руској Федерацији и другим државама. Ипак, то је скоро немогуће чути од самог професора, који сваку вест прима са хришћанском скромношћу и искреном надом, да ће и будуће генерације изродити људе достојне таквих награда и почасти.
Овај текст нећемо оптерећивати биографским, а ни библиографским чињеницама. Желимо да скренемо пажњу на једног часног и доброг човека, који се несебично даје Србији и српском народу и којем се не можемо довољно одужити за све што је учинио за нас са великом љубављу и оданошћу. А те своје квалитете преноси и својим студентима на Филолошком факултету у Минску већ деценијама. Свакодневно им говори о лепотама Србије, поштеним људима који у њој живе и свим великим умовима рођеним у Србији.
Једно од најпознатијих дела проф. Ивана Чароте у Србији је свакако „Антологија белоруске књижевности“, која је штампана у два издања у СКЗ (1993, 2012), чији је приређивач, док је поезију маестрално превео др Миодраг Сибиновић (1937-2020). Скренули бисмо пажњу и на књиге „У сусрет Духу – Антологија белоруске хришћанске поезије“ (Београд, 2019), „Златна птица – белоруске народне бајке“ (Београд, 2020), „Наслеђе – избор из поезије Јанка Купале“ (Београд, 2020), „Жива вода – белоруске народне легенде и предања“ (Београд, 2021), чији је приређивач проф. др Иван Чарота. Такође, у припреми су и друге књиге, којима ће српску читалачку публику и љубитеље словенских књижевности професор тек да обрадује. Не заборавимо, да је професор превео скоро све класике српске књижевности на руски или белоруски језик, као и најзначајније савремене српске књижевнике. Осим ауторске, преводио је и бисере српске народне књижевности. За љубитеље и проучаваоце књижевних веза, срдачно препоручујем књигу „Белорусија и Србија – трагом међусобном упознавања и деловања“ (Шабац, 2016).
Замислите, драги читаоци, нама Србима, малом народу, неко је посветио 50 година свог живота (и сваки дан у тих 50 дугих година!) Мало је таквих људи, какав је проф. др Иван Чарота. Морамо га ценити и поштовати, јер је велико питање да ли ће нам Бог учинити поново такву милост и дати нам такву људску „громаду“ да нас заступа у свету.
Зато храбро крочимо у сусрет његових јубилеја, животног и професионалног, са пуним поштовањем и надом да ћемо се још дуго радовати успесима проф. др Ивана Чароте.
Додатак: Цртице из разговора са проф. И. Чаротом
Београд, 2019. 56. Београдски међународни сусрети писаца
*
Стојим у ходнику у згради Удружења књижевника Србије са проф. И. Чаротом. Гледам како се дешава чудна ствар. Професору прилазе и познати и непознати људи да се поздраве. И сви се понашају исто – као да професора познају годинама, не само пријатељски, већ и братски топло.
Осим у случају неких изузетних свештеника, никада нисам видела да се људи тако понашају према некоме.
*
Проф. Чарота је толико скроман, да понекад делује стидљиво. Кад почнем (заслужено!) да га хвалим у друштву или на неком књижевном сусрету, он се осећа нелагодно, иако ја говорим истину.
„Немојте претеривати, ја сам обичан грешан човек“, каже са неким скоро тужним изразом лица. Тешко је то представити некоме, ко није имао прилике да га упозна.
*
Већ годинама слушам, од разних људи, једну реченицу: „Чарота! Изузетан човек! Невероватан! Прави пријатељ! Одличан филолог! Сјајан преводилац!“
Знам, драги моји. Имам ту част да га познајем.
*
Удружење књижевника Србије. Међународни сусрети писаца. Седимо у малој сали на спрату после програма. Четрдесет људи је у просторији. Држим своју позицију поред проф. Чароте и помало причамо о Антологији „У сусрет Духу“ која је тек изашла. Наредне три ствари, које су се десиле те вечери, нећу никада заборавити.
Прва ствар је тренутак, када ми је професор дао Антологију у руке. Изнео ју је из своје ташне и предао ми је као праву драгоценост. Он је приређивач (сакупљач текстова), ја преводилац, па је то мало благо – наше заједничко.
Друга ствар је када су нам донели послужење. Како су све старији људи били махом у просторији (како то обично и бива у УКС), професор је у неком тренутку почео према мени другачије да се понаша. Питам се, да ли је то и сам схватио, или је радио потпуно нехотице. Прво ми је додао салвету, па тањирић, па ставио ћевап на њега. После тога – и један колачић. Онда ми је насуо густи сок у чашицу. Није се понашао као професор, већ као брижан отац.
Трећа ствар се десила после послужења. У просторији су пушили, а како сам седела са њима, врло брзо сам почела да осећам мучнину због дима. Устала сам и отишла до тоалета да се приберем, а када сам се вратила, професор је већ био спреман да изађемо напоље. Питао ме је да ли ми је боље, а пре тога му нисам ни рекла да се осећам лоше. Он је то већ знао.
*
На дружењу на МСП, проф. Чарота гледа учеснике и каже:
„Ја све ове људе познајем 30-35 година… Боже мој, како смо стари…“
Они се познају по 35 година! А мени је тада било 25.
*
Дом војске у Београду. Раскошна трпезарија, ручак за учеснике МСП (Међународних сусрета писаца). Професор и ручак користи за разговор са пријатељима – савете, дискусије, анализе…
Питам професора о његовој смирености и скромности, а он одговара: „Хришћански човек и треба да тежи смирености и скромности. И ја цео живот тежим томе.“
На мој коментар да би био диван свештеник, професор каже: „Ипак осећам да нисам довољно достојан.“
*
„Кажу – он краде, чини злодела, а ништа му није, Бог га није казнио. А ко је обећао да ће Бог да кажњава на сваком кораку? Оно што нам је одузето на Овом свету, добићемо на Оном“, почиње професор за столом.
У исто време погледамо у таваницу. Питам га, да ли стварно има „Оног света“, а професор одговара:
„Наравно да има! То сви знају! Чак и они који не верују, подсвесно то знају!“
*
Питам професора зашто ме је позвао да се састанемо у 10 сати, када имамо састанак у Амбасади Белорусије тек у 11. Професор ми поверава своје ствари и каже:
„Идем на неколико минута у Храм Светог Саве. Пожелео сам да идем у цркву.“
Пошто је два дана био на излету у организацији МСП, нашалим се са професором и питам га како је преживео два дана без цркве.
„Ја никада нисам живео без цркве“, насмеши се професор.
*
Питам радознало како се провео у Врњачкој Бањи, а проф. Чарота одговара:
„Па, очекивао сам да више радимо.“
„Али, професоре, поента путовања је била да одморите, а не да радите!“
Професор размишља тренутак и поново говори: „Па, стварно је требало више да радимо!“
*
Покушавам да наговорим проф. Чароту да изађемо раније са програма. Уморна сам и не могу више да седим, МСП организује сусрете током целог дана. Али професор неће да изађе са програма раније…
Ево, како је то било. Седим удесно од професора, напишем у бележницу:
„Молим Вас, професоре, хајдемо напоље!“
Пружим му бележницу, професор чита, шапуће да се понашамо као „лоши студенти“. Одмахује главом, неће да идемо напоље.
Окрећем лист, пишем поново:
„У кафић?“
Професор одмахне главом.
„У парк?“
Професор прочита и поново одмахне главом.
Дође ми да заплачем од муке. Не могу да га наговорим, а жао ми да га оставим самог и одем са програма. Напишем на лист:
„Молим Вас!!!“
Али професор опет – ништа. Тада ми је синула генијална идеја, коју сам му одмах шапнула:
„Идемо у цркву.“
Професорово лице се озари и рече одлучно: „У Саборну цркву!“
И тако смо раније изашли са програма и обоје добили оно што смо желели.
*
„Ја увек истичем са поносом да сам Белосрбин. Ја се увек поносим оним „српским“ делом. И никада не бих рекао нешто против тога“, објашњава професор.
*
Нашалим се са професором нешто на тему бунтовништва, а он каже:
„После сваке револуције буде још горе.“
Почнем да детаљишем начела свог бунтовништва, а професор ће озбиљно:
„Само, ја нисам Че Гевара, ја сам Чарота!“
*
Жалим се, како смо ми млади у лошем положају. Професор ме саслуша и сасвим мирно каже: „Зашто мислите да је нама старима боље?“
Како време пролази и упознајем људе, схватам да је професор био у праву.
*
Саборна црква. Наш професор целива иконе. Питам, смем ли да га сликам, а он одговара:
„Може, али само испред цркве!“
Стане испред врата, на степениште, једва приметно се насмеши, а у рукама држи две ствари – Антологију белоруске хришћанске поезије и сувенир са ликом Светог Саве.
Фотографија коју сам направила тог дана је постала иконична. Све странице Википедије на којима је професорова биографија садрже ту фотографију у инфо-кутији. Та фотографија је много пута објављивана у разним часописима и интернет-чланцима. То је најпознатија фотографија настала од моје руке.
*
Народна библиотека Србије. Пре званичног излагања проф. Чароте, на којем су били представници медија и Министарства културе Србије. Проф. Чарота даје интервју, снимају га и фотографишу.
Дотрчавам усхићено до професора и кажем му да је управо дао интервју за Радио-телевизију Србије. Професор се насмеши и каже скромно:
„А мени то уопште није важно. Свако ради свој посао.“