Битка за „технологизацију“ људског тела
- Битка за трансидентитет је само једно од позоришта много већег сукоба око технологије, тела и самог човека. Ко заузме доминантну позицију у првим биткама имаће огромну предност у борби за будућност.
- Конзервативци имају добар разлог да сумњају да је то у великој мери последица популарног величања трансродних особа, што ствара нездрав подстицај за тинејџере.
- Ово се посебно односи на богате беле тинејџере – родна дисфорија се дијагностикује непропорционално баш у овој групи.
- У свету у коме се мањински идентитети величају из дана у дан, а „белина“, богатство, хетеросексуалност, хришћанство и биолошка мушкост сматрају се или застарелим или потпуно репресивним, трансидентитет нуди „нормалним“ белим тинејџерима низ предности.
- Прво, то је прилика да учествујете у прослави „различитости“. Они више не аплаудирају само као публика – аплаудирају сами себи.
- Поред тога, трансродност отвара приступ утешним наградама за жртве: чланство у „потлаченој“ групи делује као нека врста културне валуте, помоћу које се могу купити одређене привилегије.
- Али, пре свега, трансродни идентитет омогућава белим тинејџерима да избегну осуду која би се иначе неизбежно обрушила на њих (из школа и елитног дискурса) – наводно због њихове историјске улоге у угњетавању мањина.
- Рат против трансродности је само први обрачун у много већој борби око тога да ли ће природа и даље имати било какву реч о томе ко смо ми, или ће технологија, мотор индивидуалистичког пројекта модерности, потпуно поробити људско тело изнутра и споља
АУТОР: Адам Елвангер (Adam Ellwanger)
Левичарски рат против природе уклапа се у њихов шири дневни ред, пише АМ. Борба против трансродности је само прва борба у много већој борби око тога да ли ће природа наставити да одлучује ко смо ми или ће технологија поробити људско тело.
Како то обично бива са масовним пуцњавама, беживотно тело Одри Хејл, коју су убили локални полицијски хероји, није имало времена да се охлади на поду хришћанске школе у Нешвилу, када је широм земље избила жестока дебата.
Према правилу, влада сагласност око околности масовних убистава међу Американцима. Радије се расправљамо о томе како да се зауставе. Пошто нам наши пристрасни медији не дају разлоге или решења, дискусије се своде на кратковиде законе о оружју. У Нешвилу је било другачије. Откриће је да је Хејл била биолошка жена, иако је захтевала да је називају заменицама мушког рода (а касније је потврђено да је себе сматрала транс мушкарцем). Неколико година раније, Хејл је похађала Школу Завета где је започела пуцњаву. Претпоставља се да ју је водила жеђ за осветом.
Све је то довело до тога да су мотиве масакра неки одмах оспорили. Сукоб око права трансродних особа ескалира у рат. Не говорим метафорички и не говорим о још једном хладном рату. Сада је јасно: ма какав став заузели у спору око родног идентитета, талас насиља је захватио целу земљу. Понекад смрт доноси метак. Понекад оштрица ножа. Понекад је случај ограничен на самоповређивање. Понекад други пате. Понекад се то дешава чак и добровољно. Али крв се пролива буквално, а не алегоријски. Обе стране верују да су на коцку постављени животи и у праву су.
Битка за трансидентитет је само једно од позоришта много већег сукоба око технологије, тела и самог човека. Ко заузме доминантну позицију у првим биткама имаће огромну предност у борби за будућност. Опречни извештаји о масакру у Нешвилу пружају панораму овог крвавог рата. Иако се слажу у основним чињеницама, оба ова међусобно искључива тумачења показују сваки сопствени укорењени поглед на свет са јасно дефинисаним вредностима.
ЛЕВИЦА У ОВОМЕ ВИДИ РАТ ПРОТИВ СЕКСУАЛНИХ МАЊИНА, ЛИЧНЕ АУТОНОМИЈЕ И ТОЛЕРАНЦИЈЕ
У једном извештају о Нешвилу, Одри Хејл је представљена као главна жртва. Ово гледиште заступају радикали на политичкој левици, мејнстрим медији, најгласнији гласови ЛГБТ покрета и наше поробљене институције. Они то директно не признају, али постоје наговештавају. Признају да је смрт шесторо људи од Хејлове руке била трагедија, али њихова смрт је само колатерална штета. Строго говорећи, можда и нису умрли, али присталице овог гледишта сматрају да је њихова судбина запечаћена еклатантном неправдом америчког живота и стигмом коју трансродне особе трпе сваки дан.
У овој перцепцији, Хејл делује као нека врста аватара за све трансродне особе у Америци. Речено нам је да донедавно нису могли ни да изразе своје „право ја“ у јавности – плашећи се мржње и одмазде. А сада се осећају безбедно и могу да живе без скривања, међутим реакција је ту.
Родитељи (или кућни терористи, како би рекао наш државни тужилац) долазе на школске састанке љути на наставнике и директоре, од којих многи самостално уче децу читавом спектру родног идентитета (често прикривено) и осећају „родну неусаглашеност“ на сваки могући начин. Осим тога, конзервативци све више одбијају да се позивају на људе заменицама по свом избору, на основу тога да су трансродне особе „срећније и сигурније“ и да је то наводно знак „прихватања и укључености“. Коначно, многе државе доносе законе који обезбеђују да деца која су наводно родно дисфорична не добију „спасоносни” третман, било да се ради о терапији замене хормона или операцији „потврде пола”.
Према мишљењу левичара, нетрпељивост према трансродним особама изазива код њих велики страх, бес и гађење – а те емоције се за сада могу само потиснути, међутим пре или касније се излију и претворе у акте насиља, било против њих самих (самоубиство или самоповређивање) или других. У случају Хале, добили смо ово друго. Али пошто је мета била хришћанска школа (а хришћани су наводно један од узрока душевних болова које су трансродне особе принуђене да трпе), многи коментатори су шест смртних случајева сматрали несрећном, односно неизбежном последицом широко распрострањене нетолеранције. Дакле, Халеово насиље није произашло из ње саме: оно је само „огледало” насиља које све трансродне особе трпе као жртве „мржње” и „нетолеранције”.
Левица води овај рат за права трансродних особа да би „нормализовала” јаз међу половима. Они се боре против клевета и нетрпељивости, које сматрају главним узроком догађаја у Нешвилу. Са исте те левице спремно признају да би могло бити потребно много више насиља за победу у овом рату. На пример, заменик гувернера Минесоте се једном осмехнуо пред камерама у мајици са натписом „Заштити транс децу“ и сликом ножа са прекидачем. Поред тога, на одећи активиста налазе се слике оружја и пушака, као и парола-претња „Дајте транс људима права, или…“.
Међутим, ови културни ратници себе уопште не виде као агресоре – напротив, они верују да се само свете кампањи насиља над трансродним особама које је у току.
ДЕСНИЦА ВИДИ РАТ ПРОТИВ ДЕЦЕ, ПРИРОДЕ И ОСНОВНЕ ПРИСТОЈНОСТИ
Ни активисти деснице – традиционалисти, верници, конзервативци и обични Американци из провинције – не сматрају себе ратоборнима. Ми се само бранимо. Брине нас брзина којом клизимо низбрдо, а и исмевани смо – иако је ово заиста клизав терен. Прошло је само осам година од легализације истополних бракова у целој земљи, а дискусије се више не воде о томе „оно што се дешава у спаваћој соби иза затворених врата никога се више не тиче“, већ о томе да ли „транс деца“ треба да се подвргну неповратним медицинским интервенцијама пре почетак пубертета или после.
Истополни бракови више нису контроверзни, Слово „Т“ кодза ЛГБТ припадника све више привлачи пажњу, а подаци показују праву експлозију броја малолетника који се идентификују као трансродни. Присталице ЛГБТ агенде то уписују као своју заслугу: кажу да су млади људи који су се пре неколико година стидели себе сада довољно „неизкомплексирани“ да свету причају о свом „правом ја“. Али конзервативци имају добар разлог да сумњају да је то у великој мери последица популарног величања трансродних особа, што ствара нездрав подстицај за тинејџере.
Ово се посебно односи на богате беле тинејџере – родна дисфорија се дијагностикује непропорционално баш у овој групи. У свету у коме се мањински идентитети величају из дана у дан, а „белина“, богатство, хетеросексуалност, хришћанство и биолошка мушкост сматрају се или застарелим или потпуно репресивним, трансидентитет нуди „нормалним“ белим тинејџерима низ предности. Прво, то је прилика да учествујете у прослави „различитости“. Они више не аплаудирају само као публика – аплаудирају сами себи. Поред тога, трансродност отвара приступ утешним наградама за жртве: чланство у „потлаченој“ групи делује као нека врста културне валуте, помоћу које се могу купити одређене привилегије. Али, пре свега, трансродни идентитет омогућава белим тинејџерима да избегну осуду која би их иначе неизбежно обрушила (из школа и елитног дискурса) – наводно због њихове историјске улоге у угњетавању мањина.
На чињеницу да се толико тинејџера изјашњава трансродним могло би се чак и затворити очи, да нема логике промене целе личности, према којој се родна трансформација не завршава док се не предузму одговарајуће хируршке и медицинске интервенције. Дакле, нико други до самопроглашени заговорници транс деце залажу се за неповратне облике насиља над сопственим телима код деце и адолесцената пре пубертета. Крајњи арбитар правог идентитета је ваш осећај себе – ваша унутрашња осећања су неприкосновена. Учени смо да свако „ја“ има моралну обавезу да буде веран овом унутрашњем духу. Авај, многи млади људи су убеђени да из ове метафизичке чауре неће бити могуће изаћи све док се спољашња љуска – односно тело – не доведе у склад са унутрашњим осећањима.
Медицинске интервенције неопходне за ову „хармонију“ остављају заиста страшне ожиљке и повреде на телу. Младићи који не могу да купе ни алкохол добровољно се јављају да им ампутирају пенис и тестисе како би лекари уместо тога могли да формирају вештачку „вагину“. И да би више личиле на своје вршњакиње, тинејџерке добијају двоструку мастектомију пре него што им се груди потпуно развију. Неке младе жене толико желе да своје тело доведу у склад са „мушким“ унутрашњим духом да изврћу своје вагине наопачке у нади да ће стећи бар привид пениса. Њихова тела су заувек обележена суровошћу овог поступка: да би добили сировине за вештачки фалус, њихове подлактице се буквално гуле. И то да не помињемо хормонске третмане и безброј других операција потребних за одржавање овог трика званог „завршавање транзиције“! За многе конзервативце, ожиљци од овог насиља, оправдани реториком спасавања душе и самохипнозом, представљају рушевине левичарског рата против природе и људског тела.
Многи лекари су спремни да удовоље свим захтевима малолетника, за све ове интервенције. Али, све је више доказа да ове процедуре не чине људе са родном дисфоријом срећнијим. Деца са социјалним и емоционалним потешкоћама очигледно су пријемчивија од других за реторику ЛГБТ савезника, а тврде да је то све зато што њихов идентитет не одговара „унутрашњем ја”. Међутим, срећа чека! То је отприлике оно чему се ова деца уче. Управо је ова обмана — и сакаћење које иде уз то — оно што је навело толико конзервативаца да крену у рат за тело. Они штите децу да не би постали топовско месо у левичарским утопијским фантазијама.
ТЕХНОЛОГИЈА И ТЕЛО: РАТ ИЗ НУЖНОСТИ
Пасивни контемплативци нашег друштва који битке попут ове која се одиграва за трансидентитет виде као пуке „културне ратне диверзије“ наставиши да се размећју и сугеришу другима да је све у реду. Међутим, они који разумеју о чему се ради, уверени су да је овај рат неопходан.
Ипак, који су улози?
Суоснивач часописа „Wired“ Кевин Кели један је од бројних мислилаца који наше доба виде само као увод у биолошку фузију човечанства и технологије. Наши животи не само да ће постајати све више испреплетени са технологијом – они ће буквално бити уграђени у наша тела. У својој књизи „Шта хоће технолози?“, Кели напомиње: „Технологија нас је укротила. Чим побољшавамо наше инструменте, преправљамо себе“. До недавно, људи су комуницирали само са технологијом. Али ускоро ће они бити у нама – постаће саставни део самог нашег бића. А када се ово спајање деси, то ће преокренути само наше разумевање о томе шта је људско тело. А ово ће, заузврат, неизбежно и радикално променити идеју о личности као таквој.
Технократе често омаловажавају или чак поричу сукоб између природе и технологије. Али од почетка наше цивилизације, највеће технолошке иновације су покушаји да се превазиђу ограничења природе. Стратешко је било откриће ватре, што је омогућило савладавање хладноће и мрака. Точак је победио нашу неспособност да померамо веома тешке предмете. Авион је ослободио наша тела са земље и савладао ограничења брзине других видова транспорта. У извесном смислу, тело је уопштено синоним за ограниченост: све телесно подразумева коначност постојања у простору и времену.
Футуриста Реј Курцвајл примећује да се темпо технолошких промена сада експоненцијално убрзава. Као резултат тога, ови такозвани трансхуманисти или постхуманисти радују се потпуној и коначној победи технологије над ограничењима која нам је сама природа поставила. Замислите само очи које би могле да раде као телескопи или микроскопи, или мозак са пет пута већом процесорском снагом. Ови технолошки снови се продају као велико ослобођење од тела. Можда ће тако и бити, али ће се истовремено људска суштина заувек променити.
Модерну медицину генерално карактерише жеља да се помогне људима да превазиђу ограничења природе. Постоји више него довољно метода против старења. Не волите сопствене груди? Убаците имплантате. јеси ли ћелав? Направи трансплантацију косе. Да ли се плашите да затрудните? Узми ову пилулу, то је све. У извесном смислу, скок родне дисфорије може се посматрати као ефекат технологије – ово је само један од знакова постепеног одвајања наших тела и њихове субјективне перцепције. У нашем добу секуларног, дубоко индивидуалистичког либерализма, биолошки секс је само још једно окрутно ограничење које нам је наметнула природа без нашег пристанка. Тврди се да ће хормони, операције „потврде“ пола, мастектомија, фалопластика и хондроларингопластика освојити природу и вратити личне преференције на њихово „заслужено“ место као једини могући критеријум личне самосвести.
Рат против трансродности је само први обрачун у много већој борби око тога да ли ће природа и даље имати било какву реч о томе ко смо ми, или ће технологија, мотор индивидуалистичког пројекта модерности, потпуно поробити људско тело изнутра и споља. Овај рат никако није заобилазни пут. Он ће обликовати будућност и диктирати саме услове нашег постојања. Левица инсистира на потпуној предаји деснице: захтевају да прихватимо „технологизацију“ тела као ослобођење од „тираније“ природе. Дошло је време за интроспекцију: питање је да ли нам је уопште потребна „људска суштина”. Ако буде потребна – а надам се да јесте – мораћемо да се боримо зубима и ноктима да бисмо је сачували.
Адам Елвангер — професор енглеског језика Хјустонског университета. Уредник „The Peerless Review“, нове онлајн-платформе зая публикацију независних научних истраживања
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: https://inosmi.ru/20230506/telo-262695909.html