Одбор за стандардизацију српског језика изјаснио се ових дана у свом саопштењу да је закон о родној равноправности, а поводом усвајања предлога истог, закон против српског језика и да је председник републике једини који ово „насиље над језиком”, како га називају, може да заустави. У разговору за наш лист, проф др Срето Танасић, председник Одбора и дописни члан АНУРС, каже да су пре овог последњег текста два пута изашли јавно са својим саопштењима или одлукама у којима су подробно објаснили да није тачно да је српски језик родно неосетљив. Рекли су, такође, да нико нема право да врши насиље над језиком путем језичког инжињеринга са позиције идеологије и употребом државне силе, да треба оставити српском језику да својим стваралачким механизмима прати промене у друштву, па и појаву већег броја социјалних фемининатива, те да само језички стручњаци нормирају српски језик.
(Срето Танасић) Фото: СРНА
– Стално иступамо у јавности; јавност све то зна и подржава, али држава неће да нас чује. Тражимо годинама усвајање закона о српском језику и писму у службеној употреби, чиме би се створили услови и за супротстављање оваквом насиљу над језиком. Можете мислити: годинама се не усваја закон о српском језику и писму, а овај се гура по најбржој процедури. Гледају нас у очи и говоре како је то све у реду, у нашем интересу! Ово насиље над језиком врше они који не знају ништа о његовој структури и законима функционисања или знају, али раде на разарању српског језика као једног од стубова српског националног и културног идентитета – каже Танасић уз тврдњу да је „брига о заштити равноправности само параван да се уништи српски језик и национални и културни идентитет, и не само српски већ и језик мањинских народа и њихове културе”. Није случајно, додаје он, што против реченог закона оштро иступа и академик Зукорлић, те пита: „Са чиме ће ова власт изаћи пред народ уочи избора?”
И сами сте у саопштењу употребили реч „економисткиња”. Речи као што су „филозофкиња”, „социолошкиња” „антрополошкиња” неки и даље доживљавају као ружење српског језика. Својевремeно је одбор рекао „не” речи „боркиња” и то је произвело лавину шала на друштвеним мрежама. Тешко је наћи шта је исправно а шта не по садашњем нормирању језика.
Да, те су се речи ту нашле, а нису ни „најружније” ни најнакарадније, па ни речена „боркиња”. Кад питамо пре свега жене, различите доби и друштвеног статуса, шта мисле о овом чину бриге о њиховој равноправности, веће видљивости, добијамо чуђење, па и одговоре типа „ужасно”, „гади ми се”, „ја то нисам”… Да ли је то врхунац бриге о нашој жени? Зашто новац који неко око овога троши није усмерен на отварање радних места за жене, подршку сиромашнијим мајкама?
Које речи, које би по закону о родној равноправности ушле у употребу, вас највише брину или вас више брине немогућност избора, што сте у саопштењу оценили као увођење забране?
Брине нас првенствено то што се у име идеологије, а са позиција државне силе, жели озаконити језички инжењеринг, насиље над српским језиком какво цивилизација не памти, какво нису покушали ни најгори диктаторски режими које историја познаје. Окупатори су забрањивали ћирилицу, а ови хоће да нам забране српски језик какав се развијао хиљаду година. А све што смо створили, што нам се догађало запамћено је у њему. Дакле, све ово се чини с намером разарања српског језика, културног и националног идентитета, памћења, породице. Тешко је ту наћи нешто што нас не брине. Овде је на делу диктатура мањине у име идеологије над огромном већином; је ли то демократија, је ли то у складу са уставом? Шта ради повереник за заштиту равноправности, па министар за бригу о породици?
Зашто одбор још чешће не иступа у јавности, не само кад је реч о оваквим стварима, него и против рецимо елементарне неписмености, чији смо сведоци свакодневно?
Можда сте и у праву: потребно је да се чујемо и више, али ми често указујемо на језичку запуштеност сваке врсте, па и на елементарну неписменост. Ето, скрећемо пажњу на урушеност лекторске службе у средствима информисања, издавачким кућама, државним институцијама. Посебно смо последњих година указивали на недопустиво мали број часова српског језика у основним и средњим школама. Је ли логично: сви критикујемо неписменост, а имамо више него двоструко мање часова српског језика него што је број часова националних језика у већини европских држава. Одговорност за то је на српској држави. Изашли смо и са захтевом да се српски језик учи на свим факултетима како би академски грађани боље познавали српски књижевни језик и били функционално писменији. То је студентска организација БУ подржала, а одбио је КОНУС! Нећемо одустати од тог захтева. По много чему изгледа да (у) држави Србији српски језик није важан.
Шта је данас највећа претња српском језику?
Много је изазова, много и претњи, а највећи узрок томе, па и претња српском језику, јесте небрига српске државе, рекао бих: потпуна неодговорност државе за статус српског језика као националног језика у Србији. У држави нема утврђене језичке политике, а у одговорним државама језичка политика је у центру националне и државне политике. Она се осмишљава и спроводи у доброј сарадњи језичке струке и државе. Одбор за стандардизацију српског језика, као највише свесрпско и свеинституционално тело које је основано и ради тога, указује, говори и пише, јавно и директно држави. Нажалост, у нашој држави још не постоји свест о томе. Неки последњи иступи из државе у вези с језиком указују на болно одсуство такве свести, па и ово натурање реченог закона сведочи то. За то време проводи се туђа језичка, тиме и национална, политика. Председник државе је више пута говорио како је заштита српског језика приоритет; овај закон се очито гура њему иза леђа. Ако држава није одлучила да призна независност српске јужне покрајине, нема разлога ни да овај антиуставни закон усваја овако муњевито на штету српских националних интереса. Уз противљење језичке струке, правника, социолога, јавности, па и Српске православне цркве – уз противљење здравог разума. Шта још треба па да председник скупштине и посланици скину тај закон са дневног реда и врате на темељиту дораду, уз уважавање мишљења Одбора за стандардизацију српског језика – и свих горе помињаних.
Гордана Поповић