- Христос је рекао да у Царство Небеско неће ући они који Му само буду говорили Господе, Господе, већ они који гладног и жедног нахране, они који голог и босог обуку и обују, они који болесног и у тамници обиђу.
- Доктор Лазић је испунио и више од тога.
- Он није само хранио, појио, облачио, обувао, обилазио болесне, он је – слично највећим чудотворцима Цркве Христове – буквално васкрсавао људе – како духовно и то својом храброшћу, вјером, својим позитивним погледом на свијет – тако и тјелесно кроз чудесне операције које је изводио у болници на операционом столу. Зато, нека му је вјечна слава и хвала од мене као и од свих Срба из Српског Сарајева, којима ће заувијек остати у величанственом сјећању као примјер истинског српског јунака и љекара.
АУТОР: протођакон Бојан Чечар
Иако за књигу Дневник ратног хирурга др Миодрага Лазића знам већ дуже време, Божији промисао је тако хтио да сам је добио баш ове године и то уочи празника Светих бесребреника Козме и Дамјана. Слично као и ова двојица свете браће и доктор Лазић је у она тешка и смутна времена, тј. за вријеме грађанског рата у Босни и Херцеговини, показао сву величанственост Божијега лика у човјеку. Он је у потпуности испунио оне Христове ријечи да «нема веће љубави од оне, него кад неко положи живот свој за ближње своје» (Јн. 15, 13). За вријеме ратних дешавања др Лазић је апсолутно заборавио на сâмога себе, на своју каријеру и на своју сопствену сигурност, те је цијелога себе посветио служењу ближњима, тј. свом напаћеном српском народу у Српској Крајини и у Српском Сарајеву, који се тада налазио у безизлазно тешкој ситуацији. Крозе његове руке прошло је десетине хиљада рањених, обогаљених и мртвих. Напросто је ријечима немогуће исказати сву тежину ситуације у којој се нашао др Лазић. Он и његови саборци љекари су непрестано били изложени гранатирању, нису имали довољно медицинских средстава, на располагању су имали јако мало времена за предах и одмор. Понекад су операције ишле једна за другом, као на траци, без предаха. У појединим моментима имао је осјећај да за њега више не постоји јутро, дан и вече, него се све слило у један крвави кошмар, за који је често имао осјећај да неће никада проћи. Али, ипак све је то јуначки и достојанствено издржао.
На једном мјесту у Дневнику доктор каже: «Колико је само литара српске крви истекло преко мојих руку, низ моје ногавице, натопило кломпе, чарапе. А баш та крв је најсветија српска ријека, од које настадоше све друге. Понекад, кад заспим, сањам ту крваву ријеку, запјенушану и црвену, из које се појављују главе познатих, изгубљене руке и ноге, тијела непрепознатљива. Испочетка, крик ужаса и патњом врисак јада и бола. Онда урлик побједе и ријечи: „Не дајте се, браћо, не дајте српску земљу“! На мојим рукама су умирали српски борци, дјеца, старци и старице».1
Иначе, доктор Миодраг Лазић (1955-2020.) је рођен у Земуну, гдје је завршио основну школу, гимназију и студије медицине. Специјализацију из хирургије завршава на ВМА у Београду и у својој тридесетој години постаје један од најмлађих хирурга. Потом, годину дана ради у Војној болници у Нишу, а онда прелази на Хируршку клинику гдје је радио до краја живота. На позив народа Српске Крајине, у јулу 1991. одлази, као хирург добровољац и годину дана ради у ратним болницама у Двору на Уни, у Глини и Костајници. Са борцима учествује у пробоју коридора. У јулу 1992. године се враћа у Ниш, породици, дјеци – сину Пеђи који има шест година и кћерки Нини од четири. Као добровољац, у септембру 1992. године одлази на Пале, у болницу Коран. Послије мјесец дана, као шеф хируршке екипе, одлази на Илиџу и ради у ратној болници Жица у Блажују. Дошао на мјесед дана – остао четрдесет мјесеци. Као једини хирург за трбух и грудни кош, ради скоро двије године на простору најширег ратишта Републике Српске (пет општина са више од 100 000 становника). Са неколико хирурга, љекара опште праксе и средњег медицинског особља, примјер је херојства «људи у бијелом». Поред исцрпљујућег рада и писања Дневника, стиже да напише и шеснаест стручних радова и учествује на три велика међународна конгреса. За његов рад у Републици Српској, Његова Светост, Патријарх Павле, одликује га Орденом Светог Саве. Фебруара 1996. године, одлази из Српског Сарајева кући у Ниш. Како је сам говорио: «Одлазим са тугом и сјетом. Поносан сам што сам се борио и дијелио добро и зло са херојским народом Српског Сарајева. Тужан сам и сломљен због њихове трагедије…»2.
У једној од најпотреснијих ода српске лирике, Посвета, Радослава Самарџије, пјесми која је иначе и посвећена лику и дјелу доктора Лазића, аутор за њега каже да је подједнако био човјек «од овога и онога свијета», те да је баш због тог метафизичког ореола изградио способност да «чудесном руком Спаситеља, враћа животе у мртва тијела»3. Нема никакве сумње да је Сâм Господ Бог у одсудним моментима управљао руком овог великог човјека.
Ишчитавајући Дневник човјек напросто занијеми пред мноштвом «немогућих» операција које је доктор извео, а које су спасиле бројне животе. Тако читамо случај од 18. децембра 1992. године, уочи Никољдана, докторове крсне славе: «Био је то крвав дан. Више од пет стотина тешких граната пало је по Илиџи и Блажују, седам стотина по цијелом нашем фронту. А, онда су кренули пјешадијским нападима на Хаџиће и са Игмана на наше. Одбили смо их уз жртве. У операциону салу сам ушао у 6, а изашао у 23 сата. Шест тешких торако-абдоминалних операција заредом. Четири борца, од којих једна храбра дјевојка. Сања Радовановић из Илијаша. Само двадесет четири године, српски борац са Жучи, дјевојка из Вогошће, експлозивна рана трбуха – пола десног бубрега је смрскано у трбуху, пола је испало напоље, кроз велику рану. Дебела и танка цријева су искидана на више мјеста. Дијелови два кичмена пршљена одваљени, велико крварење поред кичме, смрскана бедрена кост са десне стране. Радио сам је два сата, брзо. Крварење је заустављено, технички све урађено, она стабилна. Чак и разговарамо послије операције. Биће добро. Ово ми је награда за све муке. Један млад живот поклоњен.
Кажем јој: «Сад је ујутру, два сата. Почео је 19. децембар 1992. године. Данас је Свети Никола. То је моја слава, а Сања, од данас је то и твоја слава». Тачно послије годину дана, у моју собу у болници улази једна млада, лијепа дјевојка. Насмијешила се. Нисам је препознао: «Докторе, Сања.» Донијела ми слику, акварел, на поклон. Сâма ју је насликала за вријеме рехабилитације у Србији».4
Још потреснији је догађај од 3. јула, 1993. године када је у болницу донесен дјечко Мирослав Миљанић, седамнаест година, са Илиџе. Према докторовим ријечима довели су га буквално искиданих плућа, са крварењем из поткључне артерије. «Присебна сестра, болничарка, притиснула прстом артерију. Због такве повреде човјек умире за петнаестак секунди. Са тако притиснутом артеријом, дошао је до нас у болницу. Срећом, баш у том тренутку, у амбуланти смо се нашли колега Поповић и ја. Он је стиснуо прстом мјеста артерије, ја сам је ухватио клемом, и на тај начин, зауставили смо крварење. У том тренутку дјечко је већ био клинички мртав. Масажом срца и вјештачким дисањем вратили смо га. Крв је липтала из плућа. Брзо сам затворио рупу и дренирао грудни кош да извучем крв и на тај начин мало раширим плућно крило и смањим крварење. На несрећу, у том тренутку обе операционе сале су биле заузете. Хитно га носимо у шок собу 1, реанимирамо га, добија крв. Послије пола сата, једна сала слободна. Таман када смо се спремали да га снесемо у салу, поново кардиал-арест, престанак рада срца. Поново масажа срца, дисање и срце поново ради. Хитно у салу. Отварам грудни кош. Лијево плућно крило, доња половина, потпуно искидана. Клемујем крвне судове, сијечем дио плућа. Операција тешка. Долази и колега Пејић, који завршава артерију горе, спајајући искидане крајеве у предјелу лијевог рамена. За вријеме операције још једном је дошло до престанка рада срца. Руком у рукавици масирам голо срце. Поново почиње да куца. Прво лагано игра, трепери, а онда се у њему осјећа снага, постаје све јаче и јаче. Добива драгоцјену крв. Више од осам литара. Постаје јако. Видимо га како лијепо игра у правилном ритму. Операција је завршена послије три и по сата. Дјечак је жив. Дјечак са Илиџе, рођен у Нишу. Преживио је. Имао је велику срећу. Иначе, рањен је забрањеним распрскавајућим метком. Само пола сата након операције на Интензивној њези дјечак гледа, као да се ништа није десило. Шта је живот?! То су наше побједе. Увијек кажем – побједе над смрћу».5
У неиздрживом паклу крваве свакодневнице, гдје се као на погонској траци доводе тешко рањени војници, дјеца, жене, старци, доктор Лазић снагу црпи из велике храбрости, јуначког држања и издржљивости Срба из Српског Сарајева и њихове насаломљиве одлучности да одбране своја вјековна огњишта. Дана 31. маја 1993. године, доктор је записао: «Довозе храброг начелника МУП-а, Брану Мијатовића, из Хаџића. Рањен на Игману, у жестокој борби против муслимана. Сâм је пузао скоро километар и по, док није дошао до наших. Жив је. Оперишемо га, превијамо. Четири метка у његовом тијелу. Једва чека да се поново врати у своје редове. То су прави синови српског народа. Обилићи, Лазари! Много утисака, много знаних и незнаних хероја. Много, да се само чудом издржава. А онда схватам да црпим снагу од тих јунака и обичних људи. Зато имам толико снаге. Нисам вјеровао да могу све то да издржим. Црпим из њихове силине, њиховог јунаштва».6
Исто тако, у свом Дневнику, доктор је забиљежио и лицемјеран однос западних држава према српском народу, који је актуелан и дан данас. Ултиматуми, уцјене, па чак и употреба оружане силе, карактерише однос Америке и западног свијета према српском народу. Дана 12. фебруара 1994. године доктор записује: «Ево, сад је шест ујутро. Цијеле ноћи авиони надлијећу сарајевску котлину. Прије шест стотина година, када смо стали пред Турке Османлије, Европа нас је издала. Сад смо опет стали, и остали сâми. Овога пута пред «Турке Санџаклије». А, та иста Европа, пријети и уцјењује. Пријети овом храбром народу, увијек жртвованом, и увијек на бранику правде и слободе. Европо, дабогда се угушила у сопственом смраду, дабогда нестала у својој декаденцији и лицемјерју, као што је нестао стари Рим! Рим, након Нерона и Калигуле. Овај народ ће живјети, истрајати и побиједити! Наше жртве и наши сирочићи, усахле очи наших мајки и срце поносног Србина гарант су тога!»7
Управо овај одломак је написан у периоду када је и моја маленкост боравила у болници Жица у Блажују. Управо тада сам имао прилике – додуше као десетогодишњи дјечак – да упознам овог великог човјека. И ја сам био једно од оне дјеце коју је доктор оперисао за вријеме ратних дејстава. Срећом ја нисам био рањеник, за разлику од многих мојих вршњака из тог времена, који су бивали рањавани непријатељским гранатама или снајперским зрнима. Доктор Лазић ми је оперисао пукнуто слијепо цријево. Четрнаест дана сам провео у тој болници. Сјећам се свега о чему се говори у овом Дневнику. Сјећам се јаука и бола рањених српских војника, који су одјекивали болничким ходницима. Али, опет, сјећам се радости и смијеха на лицу доктора Лазића, сестара и цијелог болничког особља, када би животи бораца бивали спашавани и када би излијечени и здрави били отпуштани. Сјећам се пожртвоване и несебичне жртве доктора Лазића.
Без обзира на то што се свакодневно суочавао са најтежим и најхитнијим могућим операцијама, увијек је налазио времена да дође до собе у којој сам лежао и да са осмјехом на лицу пита како сам, јесам ли боље. Сâмо његово присуство у болници, свима нам је улијевало огромну храброст. Вијест о његовој смрти ме јако погодила. Међутим, сигуран сам да овакви људи не умиру, него живе вјечно.
Христос је рекао да у Царство Небеско неће ући они који Му само буду говорили Господе, Господе, већ они који гладног и жедног нахране, они који голог и босог обуку и обују, они који болесног и у тамници обиђу. Доктор Лазић је испунио и више од тога. Он није само хранио, појио, облачио, обувао, обилазио болесне, он је – слично највећим чудотворцима Цркве Христове – буквално васкрсавао људе – како духовно и то својом храброшћу, вјером, својим позитивним погледом на свијет – тако и тјелесно кроз чудесне операције које је изводио у болници на операционом столу. Зато, нека му је вјечна слава и хвала од мене као и од свих Срба из Српског Сарајева, којима ће заувијек остати у величанственом сјећању као примјер истинског српског јунака и љекара.
Господ наш Исус Христос да смјести душу његову у мјесто од којег одбјеже свака туга, бол и уздисање и нека му је вјечан спомен! Христос васкрсе, драги докторе! До скорог виђења у Царству Христовом, ако Бог дâ. Амин!
***
1 Лазић, М. , Дневник ратног хирурга, стр. 7-8.
2 Исто. текст биографије доктора Миодрага Лазића са корица.
3 Исто, стр. VII
4 Исто, стр. 25-26.
5 Исто, стр. 44-45.
6 Исто, стр. 38.
7 Исто, стр. 59.
ИЗВОР: https://www.geopolitika.ru/sr/article/u-chast-savremenom-srpskom-besrebreniku-dr-miodragu-lazitshu