• Турско руководство у целини није баш задовољно како се ствари одвијају на постсовјетском простору.
  • Анкара, уз све своје ставове о сарадњи са Русијом, није одушевљена јачањем геополитичког утицаја Руске Федерације у Евроазији. И, посебно, од обнове Русије као пуноправне трансконтиненталне суперсиле.
  • У Турској полазе од тога да улози Москве у Украјини имају управо такав садржај.
  • У турској политици све је више знакова све веће забринутости због могућности повећања руског утицаја на постсовјетском простору. Анкара има тенденцију да овај тренд посматра као непожељан и јасно је одлучна да га спречи

 АУТОР: Јуриј БОРИСОВ

Почетак читавог низа контроверзних одлука, акција и изјава турског руководства била је неочекивана одлука Анкаре да заустави транзит руских војних и цивилних авиона кроз турски ваздушни простор у правцу Сирије. Турски званичници су овај потез коментарисали са изразитом уздржаношћу: „Давали смо дозволе у ​​интервалима од три месеца. Последњи [интервал] био је до априла“, рекао је турски министар спољних послова Мевлут Чавушоглу. „Летови су сада престалио.“

Да приметим: ако се турска забрана проласка ратних бродова кроз Босфор и Дарданеле тицала Русије и западних земаља, онда су у случају авијације ограничења уведена само Руској Федерацији. Ову одлуку Турске тешко је назвати пријатељским кораком. Штавише, то се одиграло у позадини нове турске офанзивне операције у Сирији. Затим су уследили и други демарши.

Исти тај Чавушоглу је изненада проговорио о ситуацији са набавком противваздушних ракетних система С-400 у Русији. И иако је овом приликом говорио веома пажљиво, неке неочекиване ноте у његовом говору звучале су сасвим јасно: „САД желе да реше ситуацију са Турском након што је Анкара набавила руске противваздушне ракетне системе (ЗРС) С-400… Такође желе да нађу прилику да реше проблем са С-400, а ми им кажемо, па хајде да већ једном нађемо решење. Ово је већ купљен производ, па да видимо шта даље можемо да урадимо. Такође смо рекли да ако нас понуда [за ПВО Патриот] задовољи и ако се дају гаранције, можемо да купимоо ПВО систем Патриот. Очекујемо да ће нам САД доћи са новим предлогом.

Изгледа да је Анкара на истим позицијама – одлука о С-400 нема ретроактивно дејство, али о осталом ћемо, кажу да разговарамо. Конкретно, о набавци америчких противваздушних система Патриот. Међутим, Чавушоглу није прецизирао како овај део треба разумети: било у смислу куповине америчког комплекса поред С-400, било у редоследу замене једног другим. Истовремено, изјава турског министра дошла је у тренутку када САД улажу титанске напоре да убеде друге земље НАТО-а које су наоружане руским противваздушним ракетним системима да их предају режиму у Кијеву.

И Американци у овом правцу врше притисак на Турску, али засад без већег успеха. И одједном – повећана љубазност Ердогановог повереника америчким партнерима на тако осетљиву тему као што је С-400, па чак и у спрези са ПВО системом „Патриот“!

Може се само нагађати шта су Турци спремили. Мало је вероватно да су спремни да руске ПВО системе замене за америчке – то би у великој мери умањило ефикасност турске ПВО. Међутим, овде су видљиви елементи политичког притиска на Москву.

Турско руководство у целини није баш задовољно како се ствари одвијају на постсовјетском простору. Анкара, уз све своје ставове о сарадњи са Русијом, није одушевљена јачањем геополитичког утицаја Руске Федерације у Евроазији. И, посебно, од обнове Русије као пуноправне трансконтиненталне суперсиле. У Турској полазе од тога да улози Москве у Украјини имају управо такав садржај.

Турска је спремна да гради обострано корисне односе са Руском Федерацијом у формату две подједнако велике регионалне силе, али Ердоган тешко да је спреман да пристане на више за Русију. Посебно с обзиром на његове сопствене неоосманистичке планове.

Стога је Турска данас један од најактивнијих играча на украјинској платформи, која не оклева да истакне своју проукрајинску линију. Све дотле да наставља да снабдева кијевски режим својим беспилотним летелицама „Бајрактар ​​ТВ2“, које су постале готово симбол „неувенулог украјинско-турског војног пријатељства“.

Москва све ово види. И она повлачи своје потезе у овој специфичној шаховској партији, где обе стране још не намеравају да жртвују тешке фигурее своје сарадње. На пример, председник Руске Федерације Владимир Путин је недавно јасно ставио до знања да је више задовољан белоруском платформом за преговоре са Украјином него истанбулском. Турцима се то није допало. А пар дана касније почели су демарши, попут забране ваздушног транзита и наговештаја нејасноће ситуације са С-400. И сам Ердоган је одмах телефонирао кијевском потпредседниу Зеленском и, као и увек, искрено разговарао са њим:

Турски председник Реџеп Тајип Ердоган у недељу је током телефонског разговора са украјинским колегом Владимиром Зеленским рекао да је Турска ‘принципијелно сагласна’ да буде једна од земаља гаранта безбедности Украјине. Ово је саопштено новинарима у кабинету турског председника. Током телефонских разговора разматрана су и најновија дешавања у рату између Русије и Украјине, као и о преговарачком процесу. Председник Ердоган је изразио спремност да пружи сву могућу попринципијелно позитиван о теми гаранта [безбедности Украјине].

У турској политици све је више знакова све веће забринутости због могућности повећања руског утицаја на постсовјетском простору. Анкара има тенденцију да овај тренд посматра као непожељан и јасно је одлучна да га спречи. До сада, међутим, без жртвовања економских односа са северним суседом, који су им најважнији. Стога Анкара сада концентрише своје напоре да Украјину задржи на ивици провалије, успоравајући процес геополитичког јачања Русије. У том контексту, интереси турских власти у потпуности се поклапају са ставом владајућих кругова САД и колективног Запада.

Отуда и појачана куртоазија која се изненада појавила у интонацијама турских званичника о претходно апсолутно конфликтним питањима. Па чак и на позадини чињенице да је Џо Бајден управо поново покренуо најтоксичнију тему за америчко-турске односе: „Амерички председник Џо Бајден је у недељу [24. априла] одао почаст памћењу на Јермене убијене 1915. у Османском царству . „Данас, 107 година касније, амерички народ наставља да поштује [памти] све Јермене који су погинули у геноциду… Док се сећамо геноцида над Јерменима, поново потврђујемо наше обећање да ћемо бити на опрезу када је у питању деструктивна мржња у свим њеним манифестацијама“.

Не заборавите да је Турска била највернији савезник Сједињених Држава и чланица НАТО-а у време када је Русија/СССР била доминантна сила у Евроазији. У то време, Турци су готово први пристали да на својој територији разместе америчке ракете са нуклеарним бојевим главама, што је изазвало Кубанску ракетну кризу 1962. године. И треба разумети да процес оживљавања Русије као светске силе тешко да ће наше односе са Турском учинити топлијим.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2022/04/25/tureckaja-stavka-na-ukrainu-56045.html

One thought on “ТУРСКИ УЛОГ НА УКРАЈИНУ: Шта су смислили Турци?”
  1. Ovde je više nego jasno,istoriski gledano Turci nikada nisu bili prijatelji Rusima.Oni manevrišu zbog ekonomije i turizma.Erdogan je faktučki nikakav,kad zaboravlja šta je Putin uradio za njega.Danas bi bio pokojni da ga Putin nije spasio.Taj zapad je organizovao njegov atentat i revoluciju i opet srlja sa njima ali u novi propast.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.