- Турска је почела тестирање универзалног десантног брода (УДБ) „Анадолу“ (L400 Anadolu). Биће то највећи брод у историји турске морнарице. Али Анадолу неће носити амерички ловци Ф-35, већ дронове Бајрактар (поморска верзија) који су постали познати последњих година.
- Зашто је дошло до ове промене и да ли ће то користити турској флоти?
АУТОР: Александар Тимохин
„Анадолу“ је зачета у другој политичкој ери. Сада су Турци познати по својим војним акцијама у Сирији, дроновима над Карабахом и Украјином, а њихово ширење је везано за сопствене границе, са изузетком оних места на којима су од раније били присутни. Али крајем 2000-их и почетком 2010-их, ситуација је била сасвим другачија.
Турска је била активно укључена у неку врсту глобалне игре, проничући Африку, Персијски залив, подржавајући политичке режиме наклоњене Ердогану. Иза турских тајних служби ишли су власници предузећа. Људи увучени у турску спољнополитичку делатност добро памте турске „колоније“ у Египту, Пакистану и другим сличним местима која су стваран тих година. Турци су активно размишљали о војним базама у иностранству, како би заштитили ове инвестиције и трговину, а за то је било потребно пребацити војску у проблематичну тачку.
Такву могућност има само флота. А најефикасније средство за искрцавање војне формације са мора је оно што се у Русији назива речима „Универзални десантни брод“ – УДБ.
На почетку славних дела
Шта је заједничко таквим бродовима у различитим флотама? Прво, снага копнене групе коју искрцава из ње се односи на један пешадијски батаљон уобичајене формације, са возилима и борбеном техником.
Друго, присуство коморе за пристајање на крми, из које могу изаћи натоварене десантне летелице и специјална амфибијска оклопна возила високе способности за пловидбу.
Треће, присуство велике хеликоптерске палубе, са које се за врло кратко време могу подићи хеликоптери са првим таласом десанта (отприлике ојачана чета), а понекад и јуришни хеликоптери заједно са њима.
Део УДБ може да носи и авионе. Прво, вертикално полетајуће јуришне летелице и ловци (на пример, „Хариер“ или Ф-35Б) и лаки авиони са нормалним полетањем и слетањем, способни да полете са кратких дестинација, као и зауставе се на њима (на пример, OV-10 Bronco) .
У УДБ увек постоје операционе сале, јер се кроз њих транспортују рањеници, а често постоје и командни центри довољно добро опремљени да одатле управљају операцијом десанта. Ту су и залихе материјално-техничких средстава, горива и муниције за десант. На пример, на америчком УДБ типа „Wasp“ постоји резервЕ за четири дана војних дејстава за десантну групу, која би у нашем броју прошла као моторизовани пук уз подршку хеликоптерског пука – све то на једном броду.
Истовремено, УДБ је увек компромис. За слетање је потребно много простора – а то не омогућава да се направи велики хангар и да се обезбеди поправка авиона. За смешање тенкова и оклопних транспортера захтева се широк труп, те вам неће дозволити да брзо изградите такав брод – хидродинамички отпор трупа ће бити превисок. Из истих разлога на УДБ нема где да се стави одбрамбено оружје, а ако је тако, онда га морају штитити други бродови.
Чак и ако УДБ може да носи авионе, његова ваздушна група никада неће моћи да се бори за превласт у ваздуху. То значи да су потребне или борбене летелице негде у близини подручја борбене употребе, или непријатељ без авијације.
Американци више користе своје амфибијске борбене групе више да се свет плаши напада специјалних снага са таквог брода. Јер снаге које су ту нису довољне да поразе ни најмању државу, а основа њиховог утицаја је америчка застава на јарболу иза које заиста стоји много тога.
Ови бродови су се појавили као резултат преиспитивања искрцавања са мора у Вијетнаму. Искуство тих операција говорило је да је потребан брод са којег би на обалу могла да изађе јединица распоређена у борбени поредак, а испред ње да иде амфибијска јуришна група и подршка из ваздуха. Одмах иза оклопних возила спуштају се тенкови са лебдећих летелица, а иза њих иду позадинске јединице. Био је то потпуно функционалан концепт, који чак и сада омогућава да искрцате велики број војника у једном таласу. И ова њихова могућност је разлог зашто су нам потребни такви, по много чему компромисни, али скупи бродови.
Данас се УДБ налазе у многим флотама. А када је Турска стекла глобалне амбиције, турско руководство је хтело исту то за себе – могућност да искрца ограничени контингент негде у Сомалији, за неколико сати. УДБ за десант истуреног ешалона таквог контингента био је идеалан, али сами Турци нису знали како да направе такве бродове. Почетком 2010-их, међутим, сва ова разматрања су почела да се преклапају са другима.
Апетит током јела
Шпански УДБ типа „Хуан Карлос I“ изабран је као основна за дизајн за турску морнарицу. Овај брод се данас у свету сматра обрасцем УДБ, јер је баланс између његових могућности велики.
У ствари, овај брод је као швајцарски нож. Може да изврши све врсте десантних операција и доста корисних задатака за експедиционе снаге, али све уз резерву. Дакле, из њега могу летети авиони са кратким полетном стазом и вертикалним слетањем. Да би се „Хариер“ са значајним оптерећењем подигао са кратке стазе (у поређењу са америчким дивовима), направљена је одскочна даска на прамцу брода. Али као носач авиона, „Хуан Карлос“ је веома слаб, а одскочна даска смањује број позиција за полетање, што отежава извођење ваздушног десанта.
Бројност десанта код овог брода је дора, али у потпалубном простору има само један мањи брод на ваздушни јастук типа LCAC, што ограничава број тенкова који могу одједном бити достављени на обалу са овог брода једном машином. Таквих компромисних решења у овом броду није мало.
Турска је, пак, морала да реши свој главни задатак – десант. Стога су Турци желели равну палубу са максималним бројем стартних позиција за хеликоптере. Ако је веровати медијима, и када би се остварило оно о чему пишу, онда би Турци добили мање свестран брод, али успешнији као десантни брод, макар само повећањем броја хеликоптера у првом полетању.
Ово је била првобитна идеја, али није дуго трајала. Турска је била чланица програма Joint Strike Fighter, што је резултирало стварањем породице авиона Ф-35. А када су у децембру 2013. Шпанци изабрани за партнера у производњи УДБ, искушење да се од њега направи сурогат носач авиона и на њему распореде ловци Ф-35Б показало се неодољивим. Од тог тренутка, „Анадолу“ је грађен са намером да постане више носач авиона него десантни брод.
И ту је промена политичког курса стигла на време. Уместо да глобална Турска успоставља центре свог утицаја широм света и пребацује државу за државом на своје индустријске производе, Турска је почела да ратује са суседима, провоцирајући Русију и чинећи експанзију чак и тамо где јој нису сви ради. Сада ефективно искрцавање у слабу земљу ради подршке локалним протурским снагама и заштите пословних интереса више није било толико релевантно. Али симболи величине новог Османског царства постали су потребни – без обзира на њихову корисност. Како је дошло до овог преокрета занимљиво је питање које до сада нико није ни постављао. Но, нас заинтересује брод.
Брод је уговорен 2015. године, када је Турска већ улазила у Сирију. Почет је са изградњом 2018, а годину дана касније, 2019. године, његов труп је већ био поринут за довршетак на површини. Исте године Турска, која је почела да се игра империје, добила је снажан шамар – САД су Турке избациле из програма Ф-35.
Одједном су одскочна даска и цео радио-технички комплекс који обезбеђује употребу авијације постали ствар за себе. Са одскочне даске „Анадолу” сада једноставно није имало шта да полети.
Ситуација је била комична. Понос Османлија тако нешто није могао да поднесе. Требао им је симбол величине који би омогућио да кажемо да све ово није било узалудно и да је оправдано. И пронађено је решење са таквим симболом. Турска је водећи произвођач беспилотних летелица у свету. Пошто на „Анадолу“ није било могуће поставити ловце, а комплетна инфраструктура је ту, онда је потребно направити носач дронова (беспилотних летелица).
Тренутно се верује да ће поморске варијанте Бајрактара постати један од главних типова авиона на „Анадолу“. Бајрактар је веома добар дрон. Поготово када се користи за извиђање. У овом својству, много је опасније него када се обављају борбени задаци. Као ударна машина је такође добра, мада није ни близу да буде такво супероружје као што су о томе писали после Карабаха, где поражена Јерменија „Бајрактари“ би могли да полете са овог брода и без одскочне даске и да слете на њега. А контролна опрема би морала да стоји тамо без икаквих проблема и под било којим условима.
А мањи дронови се лако могу лансирати са конвенционалних ракетних бродова – са фрегата и корвета. И они такође могу да врше извиђање над обалом.
Затварајући питање
Да сумирамо. Када би Турска одмах изградила овај брод као чисто десантни, онда би то било боље него што се мислило. И беспилотне летелице са њега би нормално летеле, са равне палубе би то било још згодније.
Сада Турска, заједно са Аустралијом има брод, који има могућност коришћења хеликоптера, али из неког разлога са њега неће лети авиони за које је био намењен.
А ако Турска икада добије Ф-35? Тада „Анадолу“ ипак неће бити пуноправни носач авиона. Да, 35 су веома озбиљне машине, али је немогуће обезбедити њихову редовну и интензивну борбену употребу са десантних бродова. Чека их неколико налета у мањим групама и служба у неудобном и малом хангару.
За Русију је главна лекција да нема потребе јурити химере и прелазити преко непрелазног – испашће смешно. Али неопходно је на сваки могући начин подржати грешке конкурената и суседа, без мешања у њих. Импресионирани новом израженом улогом „Анадолије“ као „носача беспилотних летелица“, на пример, у Европи се појавило интересовање за специјализоване квази носаче авиона – носаче дронова. Здравим разумом ова одлука делује потпуно неоправдано са становишта војне економије, посебно ако се има у виду да су беспилотне летелице коришћене чак и са бојних бродова класе „Ајова“ 1991. године. Нећемо им се мешати и сачекаћемо да видимо у ком облику ће градити „Тракију“ – други брод ове класе за турску ратну морнарицу.
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: https://vz.ru/world/2022/7/3/1165944.html