Геополитички апетити Анкаре непрестано расту
АУТОР: Јелена Пустовојтова
Изграђујући односе са Турском, не смемо затварати очи пред чињеницом да се Русија није толико често борила ни са једним од својих суседа као са њом. Дванаест ратова – од 17. до 20. века, укључујући ослобађање Балкана од турске власти.
„Неутрална“ Турска 1942. године, која нам је била претешка, пребацује скоро целу своју војску, 750 хиљада људи, на совјетску границу у Закавказју, а само чврстину бранилаца Стаљинграда и пребацивање тенковског корпуса, шест ваздушних пукова и две стрељачке дивизије пребачене на границу, охладиле су главу председника Исмета Инона. Међутим, као и у годинама Првог светског рата, Русија је поново има Транскавкаски фронт.
Парадоксално, међутим на ово нас подсећају изјаве садашњег председника Републике Турске. Османски синдром је превише уочљив у понашању турског председника Реџепа Тајипа Ердогана, те нема зненађења у томео колико упорно покушава да искочити из својих регионалних „панталона“. Током година свог председавања, схвативши да је куцање на врата Европске уније пола века не само увредљиво већ и безнадежно (Споразум о придруживању између Републике Турске и претходнице ЕУ, Европске економске заједнице, потписан је пре 57 година ), Ердоган је „отишао својим путем“.
Амбиције: у Африци, Азији, Балкану…
Turkish Airlines сада лети у 120 земаља света, а само у Африци Ердоган је повећао број амбасада своје земље са 12 на 43. С обзиром на регионалну моћ, Турска под Ердоганом ипак намерава да интервенише у све политичке процесе не само на Блиском истоку, већ и у Африци, Централној Азији, на Балкану и Кавказу.
И интервенише: Анкара је извела четири војне операције са инвазијом на територију Сирију, извршила упаде у базе Радничке партије Курдистана на северу Ирака, бомбардовала ирачке градове Сињар и Махмур, те тамо појачала своје војно присуство, користећи слабост централних ирачких власти, затим је послала војне инструкторе у Либију и борце, прецртала границе обала у источном Медитерану, подржала непријатељства Азербејџана и Нагорно-Карабаха, задржала трупе у Ираку, Сирији, Сомалији, Либији, Либану, Авганистану, Катару, Малију, Конгу, Косметуо, Северном Кипру, Азербејџану …! Куд више? После Сједињених Држава, то је заиста најактивнија војска изван својих граница. Овде је главно, према речима шефа турског министарства спољних послова Мевлута Чевушоглуа, да „оно што наша војска добије на фронтовима, ми не уступамо у преговорима“.
Ипак, Африка је Ердоганов фаворит. Од 43 званичне посете свету, 28 је обавио на овом континенту. Како пише јапанска новинска агенција Asia Nikkei, турски председник своју земљу назива „афро-азијском државом“. Зашто тако? Не само зато што тамо гради џамије за муслимане или воли да се понаша у постколонијалним земљама као „глас потлаченог народа“ …
Турска је стала на пут Кини…
Међутим, Ердогану не иде само са Европском унијом. Недавно је угостио гвинејског председника Алфу Кондеа ((Alpha Conde) ) у својој вили Вахдетин на брду у Истанбулу, резиденцији последњег османског султана Абдул Хамида II, где су разговарали о перспективама које се отварају за њихове земље. Недељу дана касније, војник специјалних снага Мамади Думбуја, бивши француски легионар, предводио је војни удар и проглашен је за новог председника Гвинеје … Турска је осудила пуч.
Западни главни градови заиста не разумеју зашто је Анкари, дипломатски изолованој од Запада, потребна Африка? Међутим, ово је очигледно, каже Asia Nikkei: ово је врло суптилан дипломатски приступ, добро функционише у Африци, ефикасан је у Азији, добро балансира односе са земљама Централне и Источне Азије у време када светска политика подстиче на опредељење за једну страну – Сједињене Државе или Кина, иза којих се јасно назире Русија.
Ердоганова стратегија има за циљ повезивање афричких економија директним летовима, амбасадама и пословним консултантима, отварајући нова тржишта на којима Турска има мало конкурената.
Опширније о теми у књизи „Турска и пантуркизам“. ЦЕНА: 800,00 динара. Наруџбине на телефон 063/250331
На пример, амерички недељник Engineering News Record, који објављује не само вести, већ и анализе, податке и мишљења о грађевинској индустрији широм света, процењује да су од 250 највећих међународних грађевинских извођача који зарађују од изградње у иностранству, 40 Турских налазе се на трећем месту, а 41 америчких на другом. Да, да се не заборави, испред све остале планете налазе се 78 грађевинских компанија из Кине.
Средином ове године турски грађевинари радили су у 43 афричке земље, закључивши 1.666 уговора чија је вредност око 76 милијарди долара. Морају ризиковати, склапајући уговоре тамо где се западне или кинеске банке плаше улагања. У јулу је у Анкари одржан састанак са анголским привредницима који су били незадовољни квалитетом путева које су Кинези изградили – брзо страдају. Турски градитељи сада имају прилику, јер, како новине пишу, „постоје трагови Кине широм Анголе, али већина инфраструктурних објеката које су изградили брзо пропадају. Турске компаније са својим већим квалитетом рада имају перспективу“.
Одговарајући на питања Asia Nikkei, турски министар спољних послова Мевлут Чавушоглу нагласио је: „Африка има најмлађе становништво, најбржу урбанизацију и најдинамичнију економију на свету. Континент има велике проблеме, али и велике могућности “. Ипак, суштина није у томе, већ је питање да ли Анкара прецењује своје способности?
Унутрашњи проблеми Турске: инфлација, незапосленост, одсуство инвестиција…
Турци су успели да надмаше Кинезе у Руанди, Танзанији и Сенегалу, када су били подржани средствима Светске банке и Афричке инвестиционе банке (African Investment Bank). Без такве финансијске помоћи, Анкара неће добити ништа од Пекинга. И уопште, потребно је само погледати галопирајућу турску инфлацију данас како би се уверили да су политичке амбиције Анкаре потпуно у нескладу са њеним економским могућностима. Пре неки дан, следећи жељу председника Ердогана, Централна банка Турске снизила је своју кључну стопу на 18%, упркос чињеници да је инфлација у августу порасла до 19,25%. Турска независна истраживачка група за инфлацију (ЕНАГ) израчунала је да је годишња инфлација потрошачких цена двоструко већа од званичне стопе од око 40%.
Турци сиромаше, инвестиције се убрзано повлаче из земље, незапосленост је у септембру износила 14,4%. Извештаји неких новинских агенција да је турска привреда једна од најбрже растућих могу само да изазову осмех.
Прелазећи пут Пекингу у Африци, Анкара рачуна на захвалност Запада. Међутим, ова рачуница је погрешна. Односи земље са Сједињеним Државама никада нису били тако лоши као за време председника Џоа Бајдена, жали се Ердоган. Чини се да је отишао предалеко „својим путем“ да би се на њега рачунало са обе стране Атлантика. А шта рећи о суседима? Пре Ердогана, само је још Адолф Хитлер (истина већ после изласка из Лиге народа) са говорнице Уједињених нација говорио о претензијама на територије суседних држава. „Наше физичке границе се разликују од граница у нашем срцу … Многи историчари сматрају да Кипар, Алепо, Мосул, Солун, Батуми треба да буду укључени у границе Турске“, рекао је Ердоган са говорнице УН … О томе да је Крим такође Турски, управо је ту изјавио.
Ради знатижеље, погледајте карту Османске империје, коју су 1299. године османски Турци створили под вођством бега Осман Газија. Обухватала је читаво Средоземље и Шпанију, Црвено море са Египтом, а на северу је допирала до Дњепра.А ако погледате мапу Ердоганових тренутних амбиција, коју су објавили аналитичари Стратфора, она се не разликује од карте царства Сулејмана I у 16. веку. Међутим, ово је само амбиција. А где је империја?
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: http://www.stoletie.ru/vzglyad/turcija_imperator_jest__gde_vzat_imperiju_185.htm