• Једне ноћи, када је нико није видео, прешла је из олтарског простора, у који је после чудесног повратка била смештена, и села на Игумански престо.
  • Следећег дана су је изненађени монаси вратили у олтар, али се она ноћу поново сместила на Игумански престо.
  • Када се ово чудо догодило и трећи пут, братство је схватило да је воља и одлука Пресвете Тројеручице да буде хиландарска Игуманија.
  • Отада до данас, више од пет стотина година, Заштитница и Игуманија светог манастира Хиландара и његовог преподобног братства, јесте – Пресвета Богородица Тројеручица.

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

Икона Пресв. Богородице Тројеручице (гр. Παναγία Τριχερούσα) је већ осам векова најпоштованија и најзначајнија икона Српске Цркве и српског народа . Њу је по предању осликао апостол и јеванђелист Лука и налази се у царској лаври манастира Хиландара на Светој Гори, где ју је из Свете Земље  почетком 13. века донео Свети Сава Српски (око 1175 – 14. јануар 1236).

На свом првом поклоничком путовању у Свету земљу, 1217. године, Свети Сава Српски је посетио и манастир Светог Саве Освештеног по коме је добио монашко име. Овај велики манастир, који је Свети Сава Освештени или Освећени (гр.  Όσιος Σάββας  ο Ηγιασμένος, 439–532) основао крајем 5. века, налази се око 20 км југоисточно од Јерусалима. Онде је Сава Српски као велики добротвор и покровитељ овог великог манастира од њиховог братства на дар добио три светиње – икону Пресвете Богородице Тројеручице св. Јована Дамаскина, икону Млекопитателницу и штап-скиптар преподобног игумана Саве Освећеног. По повратку у Хиландар, Свети Сава је Тројеручицу сместио у олтар хиландарског храма, а Млекопитателницу и скиптар у Келију–Посницу  Светог Саве Освећеног, коју је основао у Кареји 1199. године.

Године 1347. као благослов хиландарског братства цару Душану, великом добротвору Хиландара и најсилнијем српском владару, дарована је икона Пресвете Тројеручице. Чудотворну икону цар је затим поклонио манастиру Студеници, задужбини Св. Симеона Немање, оснивача светородне династије и Душановог праоца.

Легенда каже да су, почетком 15. века, обавештени да се Турци приближавају Студеници, монаси икону Тројеручицу причврстили на самар једног магарета и пустили да иде куда га води воља Божија и Пресвете Богородице. Магаре је прешло целу Србију и део Грчке и дошло на Свету Гору Атонску, где се зауставило испред Хиландара. На том месту су Хиландарци сазидали поклоничко место, један павиљон, где сваке године 12/25. јула славе успомену на чудесни повратак иконе.

У 16. столећу манастирско братство Хиландара чинили су монаси српског, грчког, руског и бугарског рода. Када је преминуо тадашњи игуман, братство се окупило да изабере новог старешину. Грци су сматрали да нови игуман треба да буде њихове народности, јер је првобитни манастир у 10. веку основао Грк Хиландарис. Срби су се позивали на чињеницу да су стварни оснивачи новог Хиландара српски светитељи Симеон и Сава, па би зато на челу братства требало да буде Србин. Руси су говорили да је њихов цар највећи добротвор манастира, па би зато било поштено да Рус буде нови игуман. У то време најбројнији монаси хиландарског братства су били Бугари, па су се они позивали на ту чињеницу. Време је пролазило, а братство никако није могло да се договори.

Зато је Пресвета Тројеручица одлучила да постане игуманија–старешина хиландарске обитељи. Једне ноћи, када је нико није видео, прешла је из олтарског простора, у који је после чудесног повратка била смештена, и села на Игумански престо. Следећег дана су је изненађени монаси вратили у олтар, али се она ноћу поново сместила на Игумански престо. Када се ово чудо догодило и трећи пут, братство је схватило да је воља и одлука Пресвете Тројеручице да буде хиландарска Игуманија. Отада до данас, више од пет стотина година, Заштитница и Игуманија светог манастира Хиландара и његовог преподобног братства, јесте – Пресвета Богородица Тројеручица.

Спомен на овај чудесни догађај Српска православна црква слави 12. јула по црквеном јулијанском, односно 25. јула по грађанском григоријанском календару.

Пресвету Тројеручицу као славу свог Удружења 12/ 25. јула празнује и Удружење књижевника Србије.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *