У предавању ће бити речи о следећем: да је српски језик – који је прошао кроз више циклуса дезинтеграције и фрагментације, путем једног дуготрајног и мање или више континуираног процеса његовог преименовања – вероватно и најбољи пример политичке инструментализације језика и идеологизације филологије.
Управо из тог разлога је у фокусу истраживачке пажње критичка анализа реформе српског језика коју је спровео Вук Стефановић Караџић, и то пре свега у контексту њених политичких изворишта и произведених политичких последица.
Кључни налаз је да су те последице биле тројаке природе: прво, продуковано је одвајање српског од руског језика и удаљавање српског идентитета од својих старословенских корена; и друго, створена је основа за каснију цикличну дезинтеграцију и дисконтинуитет српског језика и, тиме, самог српског националног идентитета.
