ТРИ ПУТИЋА ДО ИСТОРИЈСКЕ ИСТИНЕ

Amicus Plato, sed magis amica veritas (Аристотел)

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

Сваки историјски догађај и свака личност се углавном истражује, сагледава, приказује и тумачи из три различита угла, односно визуре (тачке гледишта). Која су то три угла, три тачке гледишта или три путића до историјске истине?

1. Прво, то је угао гледишта званичне историје. Она се пласира путем историјских енциклопедија, школских и универзитетских уџбеника и публикација, и њу обично пишу такозвани државни историчари који су обично универзитетски предавачи и академици, па зато њима државна власт као провереним научничким ауторитетима поверава писање обавезног школског штива. Основни задатак ове званичне историје и њених историчара се састоји у описивању и тумачењу историјских догађаја, у првом реду преврата, револуција, народних и сељачких буна и устанака које они треба да прикажу као НЕПЛАНИРАНЕ И СПОНТАНЕ ДОГАЂАЈЕ, не би ли се тако од очију јавности прикрили прави узроци тих догађаја. Иако су писцима званичне историје доступни сви архиви, чак и делови оних архива који се налазе под ембаргом за сва јавна истраживања, њихови прикази и тумачења одређених историјских догађаја често и углавном не одговарају истини. Иако сви они знају да је велики римски историчар Тацит (Publius или Gaius Cornelius Tacitus, око 55 – око 115) препоручивао да се истраживање прошлости врши sine ira et studio („без срџбе и пристрасности“), ови званични и од државе „лиценцирани“ историчари понајмање поштују ово научничко начело потраге за истином. Још мање имају у виду латинску максиму приписану философу Аристотелу (384–322. пре Христа) и наведену у поднаслову овог прилога: Amicus Plato, sed magis amica veritas („Платон ми је пријатељ, али ми је истина још већи“). Добар пример свесног замагљивања и кривотворења истине од стране званичних историчара, представља приказивање тзв. Француске револуције, догађаја који је судбински усмерио ток европске и светске историје крајем 18. века. Да је овде реч о свесном фалсификовању историјске истине, говори неумољива чињеница да је већи део историјског архива који је „без срџбе и пристрасности“ прецизно забележио и говорио о невероватно суровим и крвавим догађајима Француске револуције, једноставно спаљен и уништен 1919. године. За ову ненадокнадиву штету „заслужан“ је историчар (или тачније фалсификатор) Француске револуције Албер Матијез (Albert-Xavier-Émile Mathiez, 1864–1932). Узроке Великог преврата Матијез је тумачио марксистички, као класну борбу буржоазије и племства, што је, најблаже речено, упрошћавање и замагљивање истине. И то је, као масон највише иницијације, радио свесно и намерно.(1)
2. Други поглед и приступ је из угла одобрене историје или историје са дозволом. Одобрену историју пишу повлашћени историчари са дозволом за истраживање свих архива под ембаргом. Ова драгоцена дозвола подразумева и ауторизацију државних званичника да ови историчари „одобрене“ повеснице могу да објаве резултате својих истраживања. Без обзира какви су коначни закључци и тумачења историчара са дозволом, почетни докази, добијени из тајних архива, сасвим су поуздани и у потпуности одговарају истини. Као добар пример повлашћеног историчара са дозволом може да послужи личност која је истраживала, али и стварала историју – Винстон Черчил (Sir Winston Leonard Spencer Churchill, 1874–1965), британски државник, председник владе током и после Другог светског рата и масон највише иницијације. Као пасионирани историчар, Черчил је имао приступ свим енглеским историјским архивима, па су зато његове публикације из области старе и новије енглеске историје поуздане и самим тим драгоцене.(2)
3. Трећи поглед је из угла тзв. ревизионистичке историје која даје потпуно другачије објашњење историјских догађаја од званичне. Историчари–ревизионисти немају приступ ни могућност увида у архивску грађу која се налази под ембаргом за јавна истраживања. Њихов приказ одређених историјских догађаја најчешће је резултат мукотрпног рада и сналажења. Према њима се држава односи маћехински, па су зато принуђени да своја истраживања повезују са радовима оних ревизиониста који су обрађивали исту или сличну тему. За ревизионисте су зато посебно важне и драгоцене публикације „историчара са дозволом“ (из групе 2), на чија се истраживања могу ослонити и позвати. Примера оваквих научничких мученика има исувише, па зато није потребно издвајати појединце.

„Теоретичари завере“

Главни задатак званичних и од државе „лиценцираних“ историчара је, као што је речено, да прикажу преломне тренутке светске историје као резултат непланиране и спонтане побуне народних маса. С друге стране, самостални истраживачи историјске истине непристрасним методама долазе до сазнања да су сви преврати, буне и револуције резултат боље или слабије ПЛАНИРАНЕ И ФИНАНСИРАНЕ АКЦИЈЕ СКРИВЕНИХ ЦЕНТАРА МОЋИ. С обзиром да већина историчара–ревизиониста нису историчари по образовању и немају академске титуле и докторске дипломе, званични историчари и шира јавност их подцењује. За њих су смислили ружну налепницу „теоретичари завере“, која у две речи треба да дискредитује све њихове истраживачке напоре, иако они никада априори и без чврстих доказа нису говорили о заверама. На такво злонамерно подметање руски философ и историчар Александар Зиновјев (Александр Александрович Зиновьев, 1922–2006) је имао обичај да смирено одговори: „Господо, највећи доказ да завера постоји је – НАША СТВАРНОСТ“.(3)

НАПОМЕНЕ:

• Драган Р. Млађеновић, Истина о тзв. Француској револуцији, Васељенска ТВ, 03.02.2021.
• Радован Рабреновић, Док сте ви спавали – глобалистички пројекат тајне синархије, Бернар, Стари Бановци–Београд, стр. 46.
• Драган Р. Млађеновић, „Наша стварност“ као доказ завере, naukaikultura.com