• Чини се да је почео Трећи светски рат, о којем паметни људи тако дуго причају као „нужности“ да би се спасила америчка економија. Свет у којем смо живели је дефинитивно мртав.
  • До данас је амерички јавни дуг достигао такве размере да га никада физички није могуће отплатити. Агонију се може продужити на неколико година само увлачењем што већег броја земаља у доларски систем. Но, проблем је што Европска унија има своју валуту. И прилично јаку.
  • И наравно, само глупа, наивна Украјина, изворно намењена у овој игри да игра улогу жртве, и даље се препушта илузији да је цели свет с њом. Тачно, вукови воле овце. Али као месо.
  • Па на чији је трошак банкет?
  • Тајна је једноставна. Европа је заменила свој суверенитет за удобност и потрошњу. Кључне одлуке не доносе Европљани. Европа не треба трошити новац на одбрану, војни простор, глобалну обавештајну делатност, не треба се бавити обећавајућим одбрамбеним технологијама итд. Не треба доносити одлуке и сносити одговорност за њих. Улили су јој напој у корито: једи и ћути, уживај у животу, али ако треба, газда ће ти дати кобасицу.
  • А онда је дошао дан када је газда одлучио да је време да закоље овог дебелог крмка, навикнутог на добро ухрањен живот. Ствар је једноставна. Сам газда је упао у проблем. Није се имало што јести, а газда жели преживети кризу. Хоће ли се Европа пробудити? То је питање за милион евра…

Засад се тај рат материјализира у облику посредничког  сукоба у Украјини, али немојте се заваравати. Заправо, оно што се догађа није баш оно што видимо чак ни ако читамо искључиво украјинску или руску пропаганду. Заправо, Орао, Медвед и Змај започели су нову поделу света и сада се води борба за плен, а тај плијен је Европа. Глупа, аутистична и одвојена од стварности, која следи туђе интересе.

Штaвише, Сједињеним Државама је Европа потребна само као прилика да на њу натоваре свој државни дуг, а потом да је исишу до краја.

Чему би иначе служили дугогодишњи пројекти Обамине ере као Трансатлантско и Транспацифичко партнерство. Овде се  чак посрећило Европи, јер је Доналд Трамп минирао оба споразума и имао своју визију билатералних договора с целим светом.

Али сада Европа више не може бирати, будући да је практички изгубила политички субјективитет. Томе су допринеле хорде избеглица с Блиског истока које су га дестабилизирале, протести „Жутих прслука“, немири против Ковида-19 и сада одлазак Ангеле Меркел и долазак на власт апсолутних идиота у облику коалиције СПД-Зелени. Још једном се остварује стара изрека: „Било нам је боље кад нам је било горе“,

Закључак је да је тренутни сукоб био неизбежан из историјске перспективе. Његов темељни узрок је структурна криза америчке привреде. То је шпекулативна економија која се темељи на могућности неконтролисаног штампања главне светске валуте – долара. Срећом, машина при руци припада приватној трговини под називом ФЕД.

Али имовина привреде је таква да новчана маса не може бити неосигурана. Сваки комад папира испод себе мора имати злато или робу. Но, државе су безбрижно пренеле своју производњу у Кину, где је била јефтина радна снага, а њихово је становништво сретно почело живети на кредит.

А додатну масу долара прати коцкање на берзи, где се не тргује самим робама, већ идејама робе, израженим у одређеној количини долара. Такође, моћ Сједињених Држава темељи се на чињеници да да су након Другог светског рата све главне светске валуте биле везане за амерички долар.

Русија је у ту зависност пала нешто касније, 1991. године. Другим речима, чак и Русија, да би штампала одређену количину рубаља, морала је увести одређену количину „evergreena“у земљу.

Али ствар је у томе да овакво стање не може трајати заувек. До данас је амерички јавни дуг достигао такве размере да га никада физички није могуће отплатити. Агонију се може продужити на неколико година само увлачењем што већег броја земаља у доларски систем. Но, проблем је што Европска унија има своју валуту. И прилично јаку.

Од 1991. се амерички Орао хранио лешином мртвог руског Медведа. Двадесетогодишњи просперитет западном свету био је осигуран управо уласком у ЕУ бивших земаља социјалистичког блока које су се послушно деиндустријализирале и претвориле у продајна тржишта. Наиме, данас неке европске земље живе у облику паразита или дворских будала, којима се даје корице круха за забаву домаћина за столом. У таквој ситуацији данас су, рецимо, балтичке државе које су у потпуности изгубиле не само своју велику индустрију, већ и транзитни потенцијал.

Прво упозорење да се балон америчког долара почео урушавати дошло је на почетку кризе 2007. године. Тада су аналитичари први рекли да би нови светски рат био најприкладнији за спашавање и реструктурирање америчке привреде. Подсетимо, управо је захваљујући Другом светском рату Америка коначно изашла из Велике депресије и постала светски поверилац.

И тако су се сви припремили појести руског Медведа. Европа, иначе, такође не би смела славити. Њој су критично потребни јефтини ресурси. Чак и у идеалном случају, све је узалуд.

Али када је у Путиновом говору у Минхену 2007. одекнуло да је Медвед још итекако жив и да ће чврсто бранити своју тајгу, амерички Орао и друге мале животиње око њега, попут хијена, које су такође хтеле пробати медвеђе месо, нису му поверовале и сви су се насмијали.

Штавише, први који је пробао медвеђе месо понуђено је украјинским лешинарима. Јер их није ни било брига за њих.

Председник Кучма дао је политичку изјаву да Украјина није Русија, а то је био први сигнал да се земља почела удаљавати од Русије. Но, ипак је наставио играти најважнију транзитну улогу у транспорту руског гаса.

Онда, током процвата шкриљевца, Седињене Државе кренуле су на европско тржиште са својим укапљеним гасом, одакле су одлучиле истиснути Русију. То би такође била добра ствар за подршку тонућој америчкој економији. Али да би то учинили, било је потребно запалити транзитну територију, присиљавајући Русију и Украјинце да зауставе транзит. Тада се почео форсирати пројект „Украјина је Европа“.

Неонацизам у Украјини, барем од првог Мајдана 2004. године, негује  цело Јушченково ​​предсједништво. Владавина Јануковича у томе ништа није променила, а када је и он постао препрека, једноставно је пометен на другом Мајдану 2014. године.

Украјинске регије руског говорног подручја се с тим, наравно, нису сложиле. Крим је одржао референдум и коначно се повезао с Русијом. ДНР и ЛНР прогласиле су независност од Украјине. Током „Руског прољећа“ покушали су створити и своје народне републике у Харкову и Одеси. У Запорожју су одржане демонстрације против Мајдана. Народну Републику Харков предали су Кијеву тадашњи челници регије и града Добкин и Кернес. Само да не буде крви.

Антимајдан у Одеси је сузбијен и поражен, када је најмање 40 људи живо спаљено у Дому синдиката 2. маја 2014. године, иако се сада говори о 100 мртвих. И 26. маја 2014. Украјина покреће војну операцију у Донбасу.

Иначе, једна од првих изјава након победе Еуромајдана била је да је Украјина у рату с Русијом. И то је речено и пре одласка Крима. А нацисти Десног сектора одмах су запретили дизањем гасовода у ваздух. Чини се да би за САД то био идеално решење, које би Европу одмах бацило на колена, а Америка би остала једини добављач ЛНГ-а.

Но, нацисти нису дигли цевовод у ваздух, а покушаји притиска на Русију изазвали су супротан резултат. Цене плина су пале, делом и зато што америчка индустрија шкриљаца није могла преживети. Русија је остала монополист на европском тржишту, продужила је доставу на Северни ток 2, а онда остварила велику зараду на глупој одлуци Европске уније да с дугорочних уговора о гасу пређе на цене на спот тржишту, где се купују терети на дневној бази.

То је опет повећало важност антируског пројекта у Украјини. Штавише, од самог почетка је он осмишљен тако да ће га пре или касније Русија доћи ликвидирати.

САД су то знале, будући да Руси борбу против нацизма сматрају својом светом мисијом. Да Русија није одлучила зауставити неонацизам, Украјина би постала чланица НАТО пакта, а то би свело време лета НАТО пројектила до Москве и других већих градова Русије на минимум. Али ништа мање корисно за САД није ни насилно решење питања с нацистима од стране Русије, јер се тиме Москва ипак увукла у сукоб, који би је требао ослабити, што је више могуће и на што дуже.

Истовремено, Украјина је потпуно несвесна да је села играти велику игру ​​с карташким варалицама. И да је у овој игри велики играчи држе за уши. Штавише, Русији је чак дуго било жао Украјине. Иначе, још увек пумпа гас кроз украјински транзитни систем, што Кијеву доноси некакав новац.

Осталим играчима Украјина жива и не треба. Потребно је продати њен леш Русији по што вишој цени. Како би руски Медвед у борби с осуђеном украјинском Хијеном задобио што више рана и изгубио што више крви. И стога, никакви преговори, ма колико их било, неће донети мир Украјини. Све док Руси не заузму Кијев. Постоји нејасна нада да ће се фронт Оружаних снага Украјине почети распадати након пада Харкова. Али мислим да ни тада Зеленском неће бити допуштено разговарати с Русијом о миру. Јер није Хијена та које одлучује. Орао одлучује. А њему треба рат до посљедњег Украјинца. Зато су, уместо организирања обичне „Народне милиције“, десетине хиљада аутомата једноставно бачени на улице, а криминалци пуштени из затвора. Украјина је сада ужас, али не због Русије, како грми западна пропаганда.

Парадоксално, али идеално решење за Украјину било би што скорија и што бескрвнија победа Русије над њом. Руси дају све од себе да минимизирају губитке међу цивилним становништвом. Но, Русија ће свакако победити, али ће с кашњењем Украјинци платити пуно вишу цену.

Данас се често чује један од омиљених аргумената такозваних „миротвораца“: „Зашто Русија није одмах, прије осам година, узела Донбас под заштиту?’’

Постоји неколико разлога за то. Први је да су сами становници Донбаса гласали за независност од Украјине, а не за прикључење Русији. А друго је да Русија у то време није имала ни војни ни економски потенцијал за такав корак. Једино у чему су успели помоћи је формирање народних милиција република и организовање хуманитарних конвоја. Али  ипак су се, не без суделовања руских снага у овом или оном облику, догодили познати котлови Дебалцево и Иловајск, гдје су биле затворене и уништене велике снаге Оружаних снага Украјине. Због тога су и потписани Споразуми из Минска.

Одмах је било јасно да Украјина никада неће пристати на њихово спровођење. Али у том тренутку Русија је била критично неспремна за рат. Зависност од западних економијама била је превелика.

Цело време, док су се одуговлачили разговори око Споразума из Минска, Русија је модернизовала свој војно-технички потенцијал, градила своје индустрије и трпела увреде „западних партнера“.

Онда су дошла нова оружја, чије су способности тестиране у Сирији, где је руска војска елиминацијом ИСИЛ-а стекла право борбено искуство. Истовремено, Русија је у тој регији добила неупитног савезника и поштовање арапског света, чак и губитника, попут Саудијске Арабије, а САД су значајно ослабиле своју позицију на Блиском истоку.

Док је Донбас успио преживети и издржати све нападе, Русија је градила савез с Кином, можда ситуацијски, али у овом тренутку непроцењив. Тада су се САД срамотно повукле из Авганистана, напустивши своје савезнике. Тако је доведена у питање геополитичка улога Сједињених Држава као светског жандара. Нагомилали су се унуташњи проблеми повезани с огромним државним дугом, БЛМ покретом и растом изолационистичких идеја, које је најактивније изражавао Трамп.

У политици САД-а у послератним годинама може се пратити јасан образац у којем су републиканци склони концентрисати се на решавање домаћих економских и политичких проблема како би ојачали геополитичку улогу земље, демократе, по правилу, радије пребацују проблеме на спољашње позориште.

Не без разлога, Русија је добила одређени предах за време Трамповог мандата, који је најавио да Сједињене Државе морају концентрисати снаге и ресурсе код куће како би поновно „постале сјајне“. Средњорочно, таква Америка би Русији могла створити више проблема. Али Трампа су помели спорни избори. Демократе су тренутно на власти. Са свим последицама. Трећи светски рат им је добар разлог за ресетирање јавног дуга и реформу долара. Вреди напоменути да ако конфронтација с Русијом и Кином оде предалеко, ове две земље могу једноставно одбити користити долар у спољнотрговинским трансакцијама и прећи на обрачун у националним валутама. Тиме ће увести хаос у светску економију, а чини се да то већ раде. Тако  ће се долари у једном тренутку претворити у тоалет папир, а за свет то неће бити ништа мање страшно од нуклеарног рата. Зато овај адут још није до краја бачен на стол.

Осим тога, Кина је власник великог броја америчких дужничких обвезница. Стога ће Медвед и Змај прибећи овоме само у крајњој нужди.

Али у овим условима, трик за Сједињене Државе био је покренути сукоб на начин који би ослабио барем једног од геополитичких супарника Орла, с ким ће започети борба. Медвед је јак на војно-техничком пољу, али слабији у привреди. Кинески Змај економски може издржати све, али у војно-техничком смислу инфериорнији је и од Медведа и од Орла. За Сједињене Државе било је кључно спречити савез између ове две силе.

Отуда и стално трпање медијског простора с бајкама о Кинезима који су преплавили Сибир, који откупљују руску грађу итд. итд. Код одређеног дела Руса се тако успела формирати синофобија, али, на срећу, не међу руским водством.

И тако је планула Украјина

Откако је Бајден дошао на власт, једино је питање било где ће прво планути: у Јужном кинеском мору у близини Тајвана или у Украјини. Од 2021. године, када се Украјина почела активно напумпати оружјем и провоцирати на насилно решење проблема Донбаса, постало је јасно да ће тамо почети сукоб. До краја године је свима то постало јасно.

С друге стране, очито је да је Путин одлучио искористити ситуацију када је casus belli, релативно говорећи, створила сама Украјина. Сада постоји можда једини историјски прозор у блиској будућности у којем се моћ САД-а над светом може урушити уз релативно малу цену.  Нуклеарна тријада Русије и хиперзвучни пројектили потпуно обесхрабрују НАТО и његову жељу да се у овом тренутку властитим рукама супротстави Русији на ратишту.

Захваљујући санкцијама од 2014., Русија је успела надомјестити увоз у многим индустријама, повећала своје златне резерве и свела доларска средства на минимум. Постигнути су договори с Кином, земљама БРИКС-а, ојачане су позиције на Блиском истоку.

С друге стране, Сједињене Државе још нису напредовале у стварању хиперсоничног оружја, а за неколико година би се ситуација могла радикално променити.

Подсетимо, САД најављују руски напад на Украјину од новембра. Почетком јануара извршен је експресни покушај удара на Русију преко Казахстана. Одлучили су искористити народне протесте због цена аутогаса тако што су активирали све ћелије како би на брзину преформатирали Републику Казахстан у вазала Сједињених Држава. Или барем тамо створити зону нестабилности.

Муњевито обраћање председника Токајева савезу ОДКБ и једнако муњевито сузбијање побуне указују на то да су луткари и корисници овог пројекта били смештени управо у иностранству. Сада,  поздрав свима онима који још верују да је оно у Казахастану била „народна револуција“.

Игра је почела

Дакле, карте су подељене. Под тим условима, Путин би банкротирао, али је захтевао да се НАТО врати на границе из 1997. године. Након што је овај предлог одбијен, коначно је одређена судбина будућег позоришта операција – Украјине. Иако је јуче високопозиционирана кинеска војска већ гласно покренула тему Тајвана, ако Змај крене у офанзиву у исто време кад и Медвјед, Орао губи или марионетску територију или „образ“. Вероватније обоје.

Али сада се у Украјини бори не само за Донбас, па чак ни за Украјину, чији је луди председник Зеленски најавио стварање нуклеарног оружја, када је недавно лајао у Минхену.

Но, колико год све ово изгледало као борба Украјине или за Украјину, по мом чисто особном мишљењу, борба се сада води за Европу.

Може се чинити да се сада Европа чврсто окупила против Русије. Заправо, њен положај зависи ће о томе ко ће победити у овом сукобу. Победа Русије може довести до расцепканости Европске уније, а тада ће свака од земаља почети самостално одређивати ​​свој однос с новим центром моћи. Подсетимо, у миру су Мађарска, Чешка и Немачка већ изразиле посебне ставове према Русији. Србија у глобалу недвосмислено подржава Русију. Што ће се догодити када се власт Вашингтона над Европом уздрма? Имат ћемо низ играча с израженим политичким субјективитетом. Најверојатније ће се највеће привреде, Француска и Немачка, отети од јарма. Њима су, иначе, јако потребни руски ресурси.

Пољска би могла покушати саставити нову реалиполитику, иако је тешко замислити како би могла остварити своје амбиције.

У Латинској Америци многе ће земље својевољно побећи од утицаја Сједињених Држава. Куба, Никарагва и Бразил већ су изразили подршку Русији у регији.

У случају да Русија буде поражена, што је с улогом „Русија или смрт“ врло тешко, то ће значити да ће пасти жељезна завјеса 2.0, која ће одсећи Европу од руских ресурса. Заправо, ионако ће се спустити, само је питање на којој граници и колико ће бити тешка.

Но, Европа већ доживљава недостатак гаса и ђубрива. Русија има, између осталог, и главни део у светском извозу ретких земних метала, без којих не може постојати ниједна електроника.

Иронично, Русији, која је сада представљена као агресор, требају само мир и стабилна транзитна подручја у Европи и Азији. Присетимо се Путиновог предлога о јединственом привредном простору од Лисабона до Владивостока. Јер таква ситуација служи међусобном богаћењу Европе и Русије. А ту је и Кина, која активно гради нови Пут свиле.

Али не и Америци. Орлу готово да и није преостало времена и морао је реаговати с „посљедњим Украјинцем“. Структурна криза у привреди, условно напет доларски балон захтева барем нешто територија који се може помусти како би се снажан „прасак“ одгодио за још неколико година. Ова зона је Европа. Која ће, у случају пораза од Русије, у потпуности пасти под утицај Америке. Штавише, чак и Пирова победа ће Америци одговарати,  ако Русија потроши критичну количину снага и ресурса на пацифицирање Украјине.

О руском свету и „присталицама мира“

Постоји и друга страна актуелног сукоба, о којој суосећајни „дефетисти“ не размишљају. Ако Русија буде поражена у Украјини, то ће бити лоше за Русе у свим земљама постсовјетског простора. Победи ли у најкраћем могућем року и уз минималне губитке, положај руске мањине у постсовјетским земљама драматично ће се побољшати. Тренд погоршања односа према Русима тренутно се већ прати у Казахстану међу аутохтоним становништвом. Је ли то оно што желите, господо? Још неколико Донбаса на које нећете обраћати пажњу, баш на исти начин као на овај, сматрајући да је то ствар која се вас не тиче? Не, хвала, господо чиста образа и лажни пацифисти, који нису видели 13 000 мртвих у источној Украјини од 2014.

Зато руску операцију у Украјини и подржава руско говорно становништво бивших совјетских република. Они разумеју да ће иначе и до њих доћи „дуга мрачна ноћ“.

Иначе, победа Русије, по мом мишљењу, уопште не значи поновно успостављање Совјетског Савеза, нити било којег облика руско-украјинске државности. Дефинитивно не у оном облику у којем је пре постојала. Блиска економска унија, то  да. Политички ће то бити независне и мање или више пријатељске земље.

Ако се у Евроазији појави нови пол моћи, привући ће се и саме њене републике. Заправо, већ сада то видимо у односу на Грузију и Јерменију. Тамошње владе, искрено, нису пријатељске према Русији. Но, Грузија је одбила подржати санкције, а у Јерменији су поставили огроман транспарент подршке руским војницима. Шта је с њима?

Можда су поносни кавкаски народи схватили да се светски поредак брзо мења. А под тим условима, Ердоган неће пропустити прилику покренути свој пројект Велики Туран, успоставити „Порту 2.0“. У тим условима, под окриљем Русије, исплати му се бити као пре 200 година.

Иначе, амбиције нових Османлија значајно су спутане чињеницом да је Турска економски врло зависна од Русије. Пораз Украјине од Русије дат ће Ердогану прилику да изгради нову „Порту“. Није сигурно да ће успети. За Русију је исплативије имати Турску неутралну, што значи и контролу над њеним теснацима.

Каква би могла бити судбина Казахстана ако Медвед и Змај, који сарађују, победе у „Новом светском поретку“? За Кину је Казахстан транзитна територија новог Пута свиле. А у том смислу Кина жели мир и стабилност. За Русију је то сигурност „медвеђег меког трбуха“. Дакле, пријатељској Русији и стабилном Казахстану њихови суседи не прете. Но, свака дестабилизација земље повећава ризик да ће неко од суседа бити присиљен интервенисати како би успоставио ред. Потпуно непожељна ситуација. Зато је реакција земаља савеза ОДКБ на јануарску побуну у Казахстану била тако муњевита.

Судбина Балтика може се показати друкчијом. Прво, тамошња популација која говори руски већ је дуго угрожена. И друго, Русија неће заувек летети у Калињинград преко Балтика. Тако ће свирепи балтички „тигрови“ или морати преиспитати своју политику према Русији и према онима који говоре руски у тим земљама, или би у догледно време могли видети „уљудне мале зелене човечуљке“. А НАТО, кажете? Па кога је НАТО икада штитио и заштитио, осим интереса америчке олигархије? Након Украјине, победничка Русија, ако балтичке хијене не промене политику, неће дуго трпети непријатељске земље о којима зависи судбина њезине ексклаве.

Али све те ствари не разумеју и не желе разумети они који данас вичу: “Срамим се Русије! Не рату!“ Па зар ти „пацифисти“, били они плаћени или корисни идиоти, још увек не разумеју да је у току права прерасподела света? А ако ваша земља изгуби, тада ће вас Орао и други лешинари хијене с ужитком прождрети.

Филозофија биљоједа и вегана је добра у мирно доба и можда у кухињи. Али ако то покушате извући на трг, онда ће свака држава кренути у консолидацију по законима рата. Не без разлога јуче се у медијском простору активно цитирао текст „Издаја домовине“. У Русији је подршка Кремљу нарасла за 10% и с неких 68% прије операције, сад је скоро 78%. Јавност тражи елиминацију „Пете колоне“ и гламурозних добро ухрањених либерала. Тај је осјећај јако висок у земљи.

Путин добро познаје историју. Мислим да се сећа резултата да у Русији током Првог светског рата нису очистили све “поражене”. Све док је био „добар“, Путин је био врло љубазан и стрпљив. Али либерали то једноставно нису ценили.

Можете викати колико год желите: „Не рату!“, али рат већ траје. Није најављиван, него се тихо проводило цело то време, док се НАТО шуљао до граница Русије. Сада се сукоб само претворио у врућу фазу. Ових дана видели смо варалице за покерашким столом како активно подижу улог. Увели су све замисливе санкције Русији, затворили небо, искључили СВИФТ. Немачка министрица спољних послова чак је изланула да се њена земља не срами нацистичке прошлости. Јапан је изјавио да је Русија окупирала Куриле. Тада је Путин испод стола извадио револвер и рекао да ће се додатно укључити и руска нуклеарна тријада. У тој партији, Америка је брзо изјавила: „Даље!“ Верујем да неће доћи до нуклеарног сукоба. Свако овде све врло добро разуме, осим европских идиота.

И наравно, само глупа, наивна Украјина, изворно намењена у овој игри да игра улогу жртве, и даље се препушта илузији да је цели свет с њом. Тачно, вукови воле овце. Али као месо.

Желим напоменути да је све наведено срочено чисто на темељу моје анализе отворених извора и властитих знања о геополитици. Можда грешим? Ко се не слаже, може се насмијати и све занемарити.

Али да имам доларе, данас бих их продао по највишем курсу и опскрбио се основним потрепштинама. Зима ће бити дуга, а ово чему сведочимо у Хрватској – поскупљења бензина, ускоро струје и гаса, па онда свега најмање 25%, како кажу, све то није последица руских санкција, којих заправо још и нема, већ оних које су идиоти у Бруселу и вазали ЕУ наметнули Русији, водећи се „логиком“ нека је и скупље, али нећемо ништа од аутократског и агресорског режима. А кад Москва одговори, што ће се сигурно догодити, онда се сетимо старог Рима и изреке „vae  victis“, иако бих лично да то „Јао! узвикну Американци, а не Украјинци сада и Европљани ускоро у њихово име. Но, то ће се тешко догодити.

Европљани су навикли добро живети. Квалитетна роба по релативно ниској цени, добра инфраструктура, добре социјалне услуге, медицина итд. У глобалу, благостање и удобност. У принципу, у томе нема ништа лоше, поготово ако не разумете на чији је трошак овај банкет. Неко ће рећи да је све то због демократије и слободних избора. Оставите ове приче за будале.

Па на чији је трошак банкет? Тајна је једноставна. Европа је заменила свој суверенитет за удобност и потрошњу. Кључне одлуке не доносе Европљани. Европа не треба трошити новац на одбрану, војни простор, глобалну обавештајну делатност, не треба се бавити обећавајућим одбрамбеним технологијама итд. Не треба доносити одлуке и сносити одговорност за њих. Улили су јој напој у корито: једи и ћути, уживај у животу, али ако треба, газда ће ти дати кобасицу.

А онда је дошао дан када је газда одлучио да је време да закоље овог дебелог крмка, навикнутог на добро ухрањен живот. Ствар је једноставна. Сам газда је упао у проблем. Није се имало што јести, а газда жели преживети кризу. Хоће ли се Европа пробудити? То је питање за милион евра…

Текст прилагодили србском језику Уредништво Борба за истину

Извор: https://alterminfo.blogspot.com/2022/03/treci-svjetski-rat-je-poceo-ovo-su.html

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *