Јавна комуникација је одувек била борба за истину, да јавност зна шта се стварно догађа, али у новије време, као што то показују примери у Великој Британији, све се претворило у рат против истине. Да, прави рат, јер се против истине боре и специјализоване војне формације. Завладао је страх од истине.
Политика се одавно преселила у медије и, у одсуству политичке визије и јасног политичког курса националне стратегије, медији су постали главно „ратно оружје“ изабраних представника народа, уперено пре свега према онима који су те представнике и изабрали. Страх од истине је постао доминантна политика данашњих власти.
Наравно, политичари су одувек настојали да манипулишу јавношћу и медијима, али никада као у ово време манипулације и обмане нису биле практично главни инструменти политике. И то више нису само манипулације кроз изјаве политичара или такозваних експерата, него су ангажоване и све структуре система у обмањивању оних од чијег новца ти људи живе.
Разрађен је читав механизам које су западне земље годинама користиле за манипулацију у другим земљама, и то правдале наводним „националним интересима“. Али, сада се тај механизам све више користи за обману домаћег становништва. Страх од истине је урушио социјално ткиво западних друштава.
Досијеи за Бориса Џонсона
Британски лист „Мејл он сандеј“ је, тако, недавно открио да су тајновите јединице британских оружаних снага пратиле и шпијунирале британске грађане који су критиковали владину политику током пандемије корона вируса и закључавања земље због те епидемије. Главни циљеви су били политичари и угледни новинари који су јавно критиковали политику владе и будили сумње у њене корона мере.
О тим људима су прављени досијеи који су потом одашиљани у кабинет председника владе у Даунинг стриту број 10. Тада је премијер био Борис Џонсон.
Досијеи су прављени о многима, а британски лист издваја оне о посланику и бившем министру Дејвиду Дејвису и угледним новинарима Питеру Хиченсу и Тобију Јангу.
Главни посао био је поверен веома тајновитој јединици, 77. бригади Министарства одбране која се бави медијским манипулацијама, праћењем јавних личности и утицајем на јавност, користећи методе психологије понашања.
Постојање те веома скупе бригаде, у којој су и војна лица и цивили, правдано је наводном борбом против лажи и нетачних информација. Испоставило се супротно, она је постала извориште лажи.
Првобитно је њен посао био праћење страних сила, британских и НАТО ривала и манипулација јавног мњења других држава. Сада се испоставило да су сами британски грађани и њихово мишљење постали главни циљеви.
Давање приоритета лажима
Ти досијеи, које су правиле војне јединице а оне би по закону требало да буду изван дневне политике, потом су коришћени за оркестрирање владиних саопштења и ударање на критичаре политике затварања Британије и оне који имају сумњу у цели тај пројекат. Коришћени су, такође, и као „храна“ британским министрима за њихове изјаве за јавност, али и за давање права члановима владе да на друштвеним мрежама и медијским платформама блокирају критичка мишљења и афирмишу оно што каже влада. Другим речима, давање приоритета лажима.
Током епидемије корона вируса није се до краја успело у тој контроли, али су ипак успостављени механизми. Контрола је успостављена током сукоба у Украјини. За време короне понегде се и чуо другачији, критички глас, али током украјинске кризе и рата нема места за било какав другачији глас.
Главни сарадници ових војних јединица су интернет компаније и друштвене мреже које су уско повезане са владама.
Та тајновита 77. бригада је такође на располагању и НАТО савезницима. Њени „стручњаци“ су присутни и у Босни и Херцеговини и у Црној Гори, са главним задатком манипулације друштвеним мрежама и медијима а под изговором борбе против дезинформација и руског утицаја.
У сваком случају, док се тако један део војног потенцијала бави праћењем и уцењивањем британских грађана, британске оружане снаге у целини полако губе војни значај.
Друга лига
Британски медији су јавили да је један амерички генерал „на високој позицији“ недавно рекао британском министру одбране Бену Воласу да се британска војска више не сматра врхунском борбеном силом.
Према ономе што је објављено, тај амерички генерал сматра да је Британија другоразредна војна сила, на нивоу Немачке и Италије, а иза Француске. Наводно је, чак, рекао: „Тешко да сте и друга лига“.
Британске оружане снаге, према ономе што је објављено у неколико анализа, имају најмање војника и официра у последњих 200 година. А Британија би са 67 милиона становника требало да има респектабилну „живу силу“.
Такође, председник парламентарног Комитета за одбрану Тобијас Елвуд признао је да су британске оружане снаге у „жалосном стању“. Велики део наоружања, рекао је он, стар је од 20 до 50 година и без икакве модернизације. Открио је да Британија има само 148 тенкова, а пре неколико деценија имала их је 900.
Реаговао је и премијер Риши Сунак тврдњом да то није тачно, и да су британске оружане снаге „војна сила највишег ранга“. Али његов министар одбране Волас је ипак признао да британска војска заостаје за другима, и да су јој потребна додатна улагања.
А Британија троши паре на помоћ Украјини и до сада је, према званичним подацима, на то потрошила 2,3 милијарди фунти.
Губитак моћи
Занимљиво је да упозорења и оцене о британском губитку моћи, а војни потенцијал је један од њених симбола, долазе углавном из Америке, британског најближег савезника. Ваљда најближи знају и најбоље. Недавно је и утицајна америчка информативна агенција „Блумберг“ објавила анализу у којој тврди да Британија није више велика сила и да нема никакав утицај у свету и на светска кретања. Британија је, оцењује се, сада осуђена да само прати шта други раде, и не може више да утиче на светска кретања.
У светлу тих чињеница на неки начин је и разумљиво зашто се власти Велике Британије плаше истине, и праћењем истакнутих новинара и непослушних политичара како би се контролисало јавно мњење настоји се одржати привид моћи. Али то је краткорочан и, на крају, узалудан посао јер се ипак све дозна. Лаж и привид не могу да промене реалност него само доводе до унутрашњег распада система, као што су то показали дебакл и бекство из Авганистана и као што то показује актуелна криза у Украјини.
Или као што упозоравају вишемесечни таласи штрајкова виталних служби у Великој Британији. Ту не помажу ни тајновите војне јединице ни праћење оних који се не плаше истине. Ко ће, међутим, да одговара за људске жртве којима се плаћа страх од истине и одржавање привида моћи?