«Томосологија» Константинопољске Патријаршије. 1. део

Томоси о аутокефалности које Константинопољска Православна Црква (КПЦ) издаје појединим Православним црквама нису само документи већ су истовремено споменици историје и еклисиологије. У њима могу да се прате промене у учењу Константинопољске Цркве о самој себи и о аутокефалијама, о улози Христа у Цркви и о значају канона и Сабора.
Утврђујући дефиниције раније неформулисаних догмата, Васељенски сабори су обично само озваничавали црквено предање у оним питањима која су изазивала спорове.

На примеру томосȃ Константинопољске Православне Црквее, уочавамо промену садржаја њеног учења о Цркви. Не видимо само нове формуле, већ њихову директну противречност, како са претходним формулацијама, тако и са канонским наслеђем Васељенских сабора. Можемо пратити генезу формирања новог учења Цркве, које је испрва попуњавало „празнине“ у канонском праву, а затим почело да га потискује, да би на крају дошло у сукоб са њим. Потом је, исто тако, посегло и за еклисиолошким догматима, не само оним које су утврдили Васељенски сабори, већ и онима који су непосредно изречени у Јеванђељу и посланицама светих апостола:

Христос је глава Цркви (Еф. 5:23);

И све покори под ноге његове, и Њега постави изнад свега за главу Цркви (Еф. 1:22);

Јер као што у једном телу имамо многе удове, а сви удови немају исти посао, тако смо многи једно тело у Христу, а појединачно удови смо једни другима (Рим. 12: 4–5).

На примеру томосȃ Константинопољске Православне Црквее, уочавамо промену садржаја њеног учења о Цркви. Не видимо само нове формуле, већ њихову директну противречност, како са претходним формулацијама, тако и са канонским наслеђем Васељенских сабора. Можемо пратити генезу формирања новог учења Цркве, које је испрва попуњавало „празнине“ у канонском праву, а затим почело да га потискује, да би на крају дошло у сукоб са њим.

 

Можда су, због очигледне међусобне противречности, томоси које је КПЦ издавала различитих година, 2020. године постали недоступни на сајту саме Константинопољске патријаршије, где смо их лако могли пронаћи пре само годину дана. После доделе томоса о аутокефалности „Православној цркви Украјине“ за ову тему је почело да се показује превелико интересовање.

Томоси се, за разлику од неких других расправа и усмених изјава цариградских јерараха, укључујући и њеног патријарха, не могу сматрати приватним теолошким мишљењима или субјективним разумевањем канона. Томос је званични документ којим се изражава „сагласност отаца“ КПЦ, који усваја њен Свети Синод и који, према константинопољској традицији, фактички поседује права слична правима Светог Архијерејског Сабора у Руској и неким другим Црквама. Другим речима, томос је, ако не званични израз, онда званични одраз учења КПЦ.

Као што је познато, у јануару 2019. године Константинопољска Патријаршија је доделила томос о аутокефалности такозваној „православној цркве Украјине“ (ПЦУ), која се у том документу назива „Најсветијом црквом Украјине“. Овај догађај изазвао је раскол у православном свету, чији су главни антагонисти биле Константинопољска и Московска Патријаршија. Основне теме које су изазвале спорове и сукобе поводом овог догађаја су следеће:

• спор у вези с канонском јурисдикцијом територије савремене Украјине;
• могућност давања аутокефалије расколницима и незаконитом скупу лишеном апостолског прејемства;
• право Константинопољске катедре да доноси одлуке о судбини и аутокефалији парацрквених творевина које су се одвојиле од других помесних Цркава;
• право првенства Константинопољске Православне Цркве у православном свету;
• садржај томоса о аутокефалији.

Последња тачка изазвала је посебно жестоке спорове, чак не између присталица Московске и Константинопољске Патријаршије, већ између самих украјинских расколника. Они су на крају прихватили фанарски томос као привремени изнуђени компромис, јер садржај документа чак ни њима није одговарао. Поред тога што им је одузет претходно самопроглашени статус „патријаршије“, ПЦУ је добила и низ других ограничења у правима и положају. Њен „аутокефални статус“ даје мање права на самоуправу него што их Украјинска Православна Црква поседује у оквиру Руске Православне Цркве.

Међутим, ово питање погађа интересе не само украјинских расколника, не само канонске Украјинске Православне Цркве, па чак и не само Московске и Константинопољске Патријаршије. Ово питање утиче на укупну организацију православног света, узајамне односе свих помесних Цркава и, штавише, на следећу дилему: Ко је Христос за своју Цркву – њена Глава или само предмет вере.

Покушајмо да схватимо колико је атипичан томос који је Фанар дао ПЦУ и каква је генеза „томосологије“ Константинопољске Патријаршије, а заједно са њом и других помесних Цркава.

Од тренутно постојећих аутокефалних Православних Цркава, као што је познато, најдревније су Јерусалимска, Александријска и Антиохијска Црква, које су основали свети апостоли. Касније је њихов број допунила Константинопољска Црква, чија је катедра стекла значај након што је цар Константин 330. године основао нову престоницу Римског царства – Константинопољ (Цариград). Њен статус „првенства части после римског епископа“ потврдио је 3. канон Другог Васељенског сабора 381. године.
Кипарска црква је добила аутокефалност од Антиохијске Цркве, која је потврђена на Трећем Васељенском (Ефеском) сабору, наиме, њеним 8. каноном, 431. године. У 5. веку Грузијска Црква је добила аутокефалност од Антиохије, а касније је, после низа историјских перипетија, њена аутокефалност потврђена на Помесном сабору у Антиохији 1057. године.
Све помесне Православне Цркве настале након тога добиле су аутокефалију од Константинопољске или Руске Цркве (што је у овом другом случају постало камен спотицања између ових Цркава).

Руска Црква

Као основу за поређење узећемо томос о аутокефалности Руске Цркве из 1590. године као једини документ ове врсте, који се односи на садашњу Помесну цркву. Обратимо пажњу на кључне ставове овог документа (нећемо наводити пуни текст докумената, јер би за то било потребно вишеструко повећање обима публикације, већ ћемо навести само цитате и изводе који су битни за поређење, док ће цео текст бити доступан према наведеном упућивању на изворе):

„Потврђено у мају 1590. године. Јеремија, по милости Божијој архиепископ Константинопоља Новог Рима и Васељенски патријарх (…) да поставимо архиепископа Московског и назовемо га патријархом, како се и други називају: први, Константинопољски Васељенски патријарх на Светом првом Васељенском сабору почаствован је достојанством блаженог и равноапостолног цара Константина Великог, а потом Александријски, Антиохијски и Јерусалимски православни патријарси ову благодат својим очима видесмо и обрадовасмо се даном од Бога пространству и величанствености овог царства, јер је овај сада једини на земљи велики цар православни и било би недостојно не извршити његову вољу …

„… по тој грамоти је благоизволео и одредио да он, архиепископ Московски буде по власти пети патријарх и да има патријаршијско достојанство и част да се назива и поштује са осталим патријарсима заувек…“

„… и чувши мишљење и молбу благоверног цара, те за његове похвале достојне врлине и дела, и остали свети патријарси, Александријски, Антиохијски и Јерусалимски, то пожелеше и учини им се благородним и благословеним. И још смирење наше с патријарсима овим и с Васељенским сабором у јединомислију и јединству и у вољи Светога Духа, пишемо и објављујемо кроз ову саборну грамату, и то исповедамо и извршавамо у цартвујућем граду Москви постављење и патријаршијско именовање нареченог господина Јова. По овом, извршавамо и ради тога шаљемо како и пишемо патријаршијску грамату и пишемо о свему јавно да је саборно одлучено да се именовани Московски патријарх назива патријархом и да се поштује са осталим патријарсима и буде по чину и у молитвама после патријарха јерусалимског, да се мора помињати његово уз наше име и осталих, а за главу и начело држати и поштовати апостолски престо Константинопољски као и други патријарси …“ 

Дакле, овај документ има одређене карактеристике.

1. Првојерарх нове аутокефалне Цркве, архиепископ Московски (терминологија документа) одмах се проглашава патријархом. Не видимо никакав покушај умањивања његове титуле, као што је примећено у бројним другим случајевима давања аутокефалности.
2. Одлука је саборног карактера коју је одобрио не само Константинопољски патријарх, већ и сви најстарији патријарси.
3. По статусу је патријарх Московски једнак осталим патријарсима и није унижен у односу на њих.
4. Константинопољ не ограничава нову аутокефалију ни у питањима справљања мира, ни свог црквеног суда, ни унутрашњег устројства.

Грчка Црква

Након 260 година – 1850. године – КПЦ додељује аутокефалност Грчкој Цркви, коју су претходно прогласиле политичке власти Грчке 1833. године. Томос Грчке Цркве гласи:

„Свети и Свештени Константинопољски Синод у лето од Христовог рођења 1850, месеца јуна, 8 дана. У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

…одлучили смо силом Свесветог и Сведелатељног Духа овим саборним чином да Православна Црква у Краљевини Грчкој, имајући за Престојатеља и Поглавара, попут читаве Католичанске Православне Цркве, нашег Господа и Бога и Спаситеља Исуса Христа, од сада треба да буде законито самостална, а као њен врховни орган управе признаје се стални Синод, који се састоји од архијереја прејемствено позиваних према старешинству хиротоније, под председавањем Високопреосвећеног Митрополита Атинског који ће управљати пословима Цркве према божанским и свештеним канонима, слободно и без ометања од било каквог световног мешања. Дакле, Свети Синод у Грчкој, успостављен овим саборним чином, признаје се и проглашава нашим сабратом у Духу, објављујући свој и свуда благочастивој и православној деци Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, са га као таквог признају и помињу под именом Светог Синода Грчке Православне Цркве. Дајемо му и сва овлашћења и права која доликују највишој црквеној власти.

… такође да прима, по потреби, и свето миро од Свете Христове Велике Цркве.

…Поред тога, у питању црквених послова који захтевају заједничко разматрање и узајамну помоћ ради бољег уређења и положаја Православне Цркве, неопходно је да се Свети Синод Грчке Цркве обраћа Васељенском патријарху и његовом Светом Синоду. А Васељенски патријарх, заједно са својим Светим Синодом, несебично ће пружити помоћ, обавестивши Свети Синод Грчке Цркве о томе шта је потребно.

…На овим основама, ова од давнина брижна мајка, попут лозе која цвета у дворима дома Господњег, Константинопољска Велика Христова Црква, саборно у Духу Светом признаје и проглашава Грчку Цркву као самосталну, а њен Синод својим сабратом по Духу, као и сваке друге помесне Православне Цркве.“

У овом томосу већ видимо значајне разлике у условима аутокефалности од оних које могу да се уоче у случају Руске Цркве.

1. У томосу не видимо онакву саборност какву налазимо у Грамати о аутокефалности Руске Цркве. Ипак, одређени знакови саборности и даље су присутни. Поред потписа патријарха и чланова Светог Синода Константинопољске Цркве, томос је потписао и Кирил, јерусалимски патријарх. Односно, то је био чин најмање две Помесне Цркве.
2. Првојерарх Грчке Цркве не добија статус патријарха.
3. Томос регулише састав Светог Синода Грчке Цркве.
4. Томос прописује да Грчка Црква добија миро од Константинопољске.
5. У томосу је прописано је да се сарадња са осталим помесним Црквама у решавању питања од општег значаја врши преко Константинопољске патријаршије.

Примећујемо на примеру Грчке Цркве неку врсту „ограничене аутокефалије“, у којој се Атина унапред налази у зависном положају од КПЦ по питању добијања мира (без којег је, како верујемо, тајински живот Цркве немогућ), у питањима спољних односа и у питањима самосталног одређивања састава унутрашњих органа управе.

Дакле, већ примећујемо на примеру Грчке Цркве неку врсту „ограничене аутокефалије“, у којој се Атина унапред налази у зависном положају од КПЦ по питању добијања мира (без којег је, како верујемо, тајински живот Цркве немогућ), у питањима спољних односа и у питањима самосталног одређивања састава унутрашњих органа управе.

Истовремено је важно напоменути да је, упркос овим ограничењима у тексту документа, Грчка Црква призната као равноправна Константинопољској, а њен Синод је признат као „сабрат по Духу“ Константинопољске и „било које друге помесне Православне Цркве“. Такође је веома важно напоменути да се Господ Исус Христос назива Поглаваром читаве Католичанске Цркве. Ова карактеристика документа, која је сама по себи разумљива за православне хришћане, више неће бити толико „очигледна“ у 21. веку.

Српска Црква

Након 29 година, 1879. године, Константинопољ додељује Српској Цркви аутокефалност, оживљавајући тиме Пећку Патријаршију, чија је Српска Црква наследница. То је учињено на захтев власти ослобођене Србије.

Константинопољски патријарх Јоаким Трећи издао је томос о аутокефалности Српске Православне Цркве.

«…Временом је успостављена подела Цркве на месне,  независне једна од друге  (истакао аутор – ПД), са унутрашњом самоуправом и под влашћу њихових пастира, учитеља и служитеља Христовог Јеванђеља, то јест, епископа или архиепископа и патријараха. Ова подела је успостављена, не само с обзиром на историјску важност градова и области у хришћанству, већ и с обзиром на политички положај народа (…) 

Узимајући у обзир да је благочастива и богочувана Србија стекла политичку независност и да су нам се у име часног свештенства и благочастивог народа побожни, Богом утврђени, премилостиви њен кнез господар Милан М. Обреновић Четврти и Преосвећени Архиепископ Београдски и Митрополит Српски господин Михаило обратили писмом и у складу са политичком независношћу пожелели и црквену самосталност, наша смерност, заједно са нашим Светим Синодом високопреосвећених митрополита и наша благодатна браћа и саслужитељи у Духу Светоме, окупили смо се … и, вољом Духа Светога, утврдили да је њихов захтев у складу са светим канонима и црквеним предањем.

Стога смо донели одлуку: да Православна Црква Кнежевине Србије, која је до сада у лику Архиепископа Београдског и Митрополита Српског стајала у канонској зависности од нашег Светог, Апостолског и Патријаршијског Престола Константинопољског, заједно са њој припојеним епархијама, или, тачније, цела Православна Црква, која се налази у политичким и географским границама ослобођене Кнежевине Србије, од сада буде канонски самостална, независна и самоуправна, чији је Поглавар, као и свим Православним Црквама, Богочовек, наш Господ и Спаситељ, Исус Христос (подвукао аутор – ПД), и која у црквеним пословима има и признаје за првојерарха свог Архиепископа Београдског и Митрополита Српског; а он ће, заједно са Сабором, састављеним, према канонима, од епископа из области Србије, слободно управљати црквеним пословима Кнежевине, независно од било кога, како заповедају божански и свештени канони.

Због тога, даље истим синодалним актом, признајемо Српску Цркву и проглашавамо је својом духовном сестром  (подвукао аутор – ПД), а свим Православним Црквама препоручујемо да је признају као такву и помињу је под именом „Света аутокефална Црква Кнежевине Србије“. На исти начин, ми јој дајемо сву моћ и сва права која припадају независним црквеним властима … Добија свето миро од Константинопољске Велике Христове Мајке Цркве… Што се тиче унутрашње црквене управе, суди, одлучује и одређује он [првојерарх] са својим Синодом, држећи се учења Јеванђеља, светог предања и одлука свете Цркве“ (подвукао аутор – ПД) …

У тексту је записано, исто као и у Грчком томосу, да је Поглавар Цркве, као и свих Православних Цркава, Богочовек и Спаситељ наш Господ Исус Христос. Српска Црква је названа Црквом-Сестром Цариградске Цркве.

Покушајмо да анализирамо текст овог томоса.

1. Као и у случају Грчке Цркве, првојерарх нове аутокефалије не добија назив патријарха, упркос чињеници да је историјски ту титулу имао првојерарх Пећке Цркве, чији је Српска Црква наследник. Овај ранг ће СПЦ добити тек 1920. године, након бројних историјских догађаја који су утицали на ово питање.
2. За разлику од томоса Грчке Цркве, документ не регулише поступак формирања Светог Синода. Уместо тога, постоји апстрактно позивање на јеванђељско учење и предање Цркве. То јест, ово питање је фактички препуштено самој Српској Цркви на разматрање.
3. Као и Грчка Црква и Српска Црква мора да узима миро из Цариграда.
4. Такође, питање односа са другим помесним Црквама се не помиње и, сходно томе, не помиње се монопол Константинопоља на посредовање.
5. Текст садржи важно помињање независности помесних Цркава једне од других.
6. У тексту је записано, као и у томосу Грчке Цркве, да је Поглавар Цркве, као и свим Православним Црквама, Богочовек и Спаситељ, Господ наш Исус Христос.
7. Српска Црква је названа Црквом-Сестром Константинопољске Цркве.

Румунска Црква

Шест година касније, 1885. године, Константинопољска катедра је признала аутокефалност Румунске Цркве, која је претходно била самопроглашена 1865. године.

«…објављује да Румунска Православна Црква треба да остане, да се сматра и да буде од свих призната као независна и аутокефална, којом ће управљати њен Свети Синод, под председавањем садашњег Митрополита Угро-Влашког и Егзарха целе Румуније, која у својој унутрашњој управи не признаје ниједну другу црквену власт, осим самог Поглавара Једне Свете Католичанске и Апостолске Цркве, Богочовека Искупитеља, Који је једини – Поглавар, Камен Темељац и вечни Архијереј и Архипастир…

Дакле, признајући кроз овај свети патријаршијски и синодски чин, тако утврђену на камену темељцу вере и чистог учења, које су нам оци пренели нетакнутим, чврсто чувану Православну Цркву Румунског Краљевства као аутокефалну и самостално управљану у свему, проглашавамо њен Свети Синод нашим вољеним братом у Христу, који ужива све повластице које подразумева статус аутокефалне цркве и сва права власти тако да неспутано и са потпуном слободом остварује и гради свако црквено благоустројство и поредак и сва остала црквена дела савршава, у складу с вековним и непрекинутим предањем Католичанске Православне Цркве, тако да га и друге Православне Цркве по васељени препознају као таквог, и да га називају именом Светог Синода Румунске Цркве… 

…да се споразумева непосредно с Васељенским и с осталимим Најсветијим Патријарсима и са свим Православним Светим Божјим Црквама у свим важним канонским и догматским питањима о којима је потребна општа расправа, према свештеном обичају који су оци чували од најстаријих времена.

Исто тако, он такође има право да моли и добија од наше Велике Христове Цркве све оно што друге Аутокефалне Цркве имају право да моле и добијају од ње.

Дакле, на основу свега овога, наша Света и Велика Христова Црква из дубине душе благосиља аутокефалну и вољену сестру у Христу – Румунску Цркву …»

У тексту је, као и у претходним томосима, записано да је Глава Цркве Господ Исус Христос. Румунска Црква је названа сестринском Црквом Константинопољске Цркве.

Анализирајући овај томос, видимо ставове сличне (осим питања мира) претходном документу који је добила Српска Црква.

1. Румунска Црква такође није добила ранг патријаршије заједно са аутокефалијом. РПЦ ће статус патријаршије добити 1925.
2. За разлику од томоса Грчке Цркве, документ не регулише поступак формирања Светог Синода.
3. Питање добијања мира није поменуто у документу. Уместо тога стоји апстрактна формулација „да моли и добија“, баш као и друге аутокефалне Цркве.
4. Питање односа са другим помесним Црквама је наведено је као право Румунске Цркве без указивања на било какав  монопол Константинопоља на посредовање. Ако је у случају грчког томоса утврђен монопол Константинопоља, у случају Српске Цркве монопол није назначен, онда у случају  Румунске Цркве наведена формулација искључује такав монопол.
5. У тексту је, као и у претходном томосу, записано да је Глава Цркве Господ Исус Христос.
6. Румунска Црква је названа сестринском Црквом Константинопољске Цркве.

  Пољска Црква

Први томос аутокефалности у 20. веку Константинопољ је издао у посебним околностима. Константинопољска Црква је први пут прогласила аутокефалност епископима који нису били њени клирици и изван њене канонске територије. Године 1923. Константинопољски престо је прогласио аутокефалност Пољске Православне Цркве која је раније била аутономна у саставу Руске Православне Цркве (касније ће се вође Пољске Цркве покајати због раскола, а аутокефалност ће им доделити Москва 1948. године).

Због ове специфичности томоса, његов значајан део чине врло нејасна објашњења да пољска територија историјски припада земљама Кијевске Митрополије, до чијег припајања „Светој Московској Цркви није дошло према нормама канонских прописа“. Између осталог, константинопољски томос Пољске Цркве гласи:

«…наша смерност и најсветији митрополити, наша вољена браћа и саслужитељи у Духу Светом, сматрали смо својом дужношћу да услишимо захтев који нам је упутила Света Православна Црква у Пољској и да дамо свој благослов и одобрење за њену аутокефалну и самосталну организацију. Услед тога, саборно одлучујући, вољом Светога Духа, одлучили смо: признајемо аутокефално уређење Православне Цркве у Пољској и дајемо свој благослов тако да ће од сада имати управу  као духовна сестра и одлучивати о својим пословима самостално и аутокефално, у складу са чином и неограниченим правима других Светих Аутокефалних Православних Цркава, признајући за свој Врховни црквени ауторитет Свети Синод, који се састоји од православних канонских епископа у Пољској, чији је председавајући увек Високопреосвећени Митрополит Варшавски и целе Пољске…

Поред тога, одређујемо да ће Аутокефална Православна сестринска Црква у Пољској морати да прима свето миро од наше Свете и Велике Цркве Христове. Истовремено препоручујемо да се у питањима црквеног поретка и општим стварима које прелазе границе јурисдикције сваке Аутокефалне Цркве, узете одвојено, Његово Високопреосвештенство Митрополит Варшавски и целе Пољске обраћа нашем Пресветом Васељенском Патријаршијском престолу, путем којег одржава општење са сваком Православном Црквом, „право да управља речју истине“, и да тражи такође меродавно мишљење и помоћ од сестринских Цркава …

Нека Господ Бог заувек утврди, милошћу и заслугом Првог Великог и Врховног Пастира Христа, Бога нашег, Аутокефалну сестринску Цркву у Пољској, тако срећно уређену, нека подигне и ојача све у њој у славу Његовог светог имена, у корист њене благочастиве пастве и на радост свих аутокефалних Православних сестринских Цркава».

На примеру Пољске Цркве, посматрамо тенденцију повећања броја ограничења.

Двадесети век донео је слом Османског царства. Заједно с његовим крахом, срушио се и утицај Константинопољске патријаршије у царству. Територије других помесних Цркава, које су раније биле део Османског царства, остале су изван нове Турске. То значи да је изгубљена моћ Константинопољског патријарха, који је раније био етнарх свих православних хришћана у османској хијерархији. Турци су масакрирали значајан део грчких парохијана који су живели на територији Турске Републике или су их присилили да емигрирају у Грчку. Васељенски престо је губио територију, моћ, утицај и ауторитет. И у том периоду је оживљена пракса издавања томоса са овлашћењима помесних Цркава умањеним у корист Константинопоља. Као што смо раније видели, у 19. веку ова пракса значајних ограничења самосталности била је само у случају Грчке Цркве. Каснији томоси нису били сличне природе.

И сада, на примеру Пољске Цркве, посматрамо тенденцију повећања броја ограничења.

1. Пољска Црква не добија статус патријаршије.
2. Документ не регулише поступак формирања Светог Синода, којим се овај томос прилично разликује од томоса Грчке Цркве.
3. Томос прописује монопол Константинопоља на доделу мира Пољској Цркви, као што се наводи и у томосу Грчке Цркве.
4. Томос прописује монопол Фанара на посредовање у односима између Пољске Цркве и других помесних Цркава.

Али у исто време:

5. Господ Исус Христос је признат као Глава Цркве.
6. Пољска Црква је названа сестринском Црквом Константинопољске Цркве.

Албанска Црква

Оживљена пракса „ограничених“ томоса, након Пољске Цркве, садржана је и у томосу о аутокефалности, издатом Албанској Цркви 1937. године (самопроглашеној 1922-1929):

«Света Црква Христова као брижна Мајка … великодушно се одазива на захтеве Цркава да им додели самосталност, како не би биле доведене у саблазан, ради што веће користи у Господу.

И сада, када су се побожни православни хришћани младе албанске државе, благословене од Бога, обратили нашој Пресветој Апостолској и Патријаршијској Васељенској столици, под чијом сенком су сви вековима проналазили поуздано уточиште и по благодати Христовој остали спасени у овом винограду, епархије су се обратиле као брижној Мајци, с топлим молбама за благослов и проглашење самосталности и црквене аутокефалности, као једине организације у новим политичким условима …

…наша смерност (…) даје им наш благослов за независну аутокефалну организацију црквене управе.

Дакле, саборно и у Духу Светом одлучујемо и проглашавамо да ће од сада све православне епархије и заједнице које постоје у Богом спасаваној албанској држави бити уједињене у једну независну аутокефалну црквену организацију, која ће се звати Православна Аутокефална Албанска Црква.

Ова Црква, која је наша духовна сестра, од сада врши своју управу самостално и аутокефално, у складу с поретком и сувереним правима својственим свим светим православним аутокефалним црквама, на чијем челу се налази као врховна административна црквена власт од свих признати Свети Синод који је састављен од канонских православних архијереја Албаније и на чијем челу стоји њен поглавар, Високопреосвећени архиепископ Тиране и целе Албаније.

…Истовремено, истичемо да братска Света Аутокефална Православна Црква Албаније мора да прима свето миро од наше Свете и Велике Цркве Христове.

Такође препоручујемо да се за сва питања и неспоразуме опште црквене природе који се тичу услова и јурисдикције аутокефалних Цркава, Архиепископ Тиране и целе Албаније обрати нашој Светости Патријаршијској Васељенској Столици, преко које сви православни епископи опште међусобно, ширећи правилно реч истине, да за сва питања благовремено затраже мишљење братских Цркава.

…Нека милост првог Великог владике и пастира Христа Бога нашега пребива у новооснованој братској Православној Аутокефалној Албанској Цркви, нека је Господ Бог ојача и одржи у благостању.“

Овај томос је сличан у свим суштинским ставовима томосу који је издат Пољској Цркви. Његова једина разлика је промена симболике: уместо појма „сестринска црква“, текст два пута наглашава улогу Константинопољске Патријаршије као „Мајке Цркве“.

(Наставак следи)

ИЗВОР: https://spzh.news/rs/zashhita-very/75098-tomosologija-konstantinopolyskogo-patriarkhata-chasty-i